Поезија
07. 03. 2021
Марија Радић

Нeпристајање

Предуго трагам за оним
који ће распадање мог тела
учинити подношљивијим када године исцуре
и окамене се у алеји са троцифреним бројем
неког београдског гробља.

Кажу да ми то тад неће бити важно,
али ја ипак дубоко верујем у то
да говор расцветаних бокова
остаје записан тамо
где ћемо се једном поново срести.

Немир је моје тело
кад год изађем из сопствених зеница,
не бих ли још једном помиловала
све своје ожиљке,
нежно и пажљиво,
као да то чиним последњи пут.

Ти кажеш да није лако волети ме,
јер непрестано измичем годинама
и омчама које оне доносе са собом,
а не знаш да се животу чудно дајем –
тако што цела нестајем у лепоти –
само потпуним нестајањем постајем присутна.

Кад поново одеш у себе, чекај ме,
да још једном топло умремо заједно
и тако нахранимо гладне звери
и расплачемо нашу нерођену децу,
а време које смо изгубили уши за моје уши.

Немир је постао претежак за моје руке –
боли ме сопствено неизречје,
боли ме недир,
болиш ме ти.

Манифест модерне љубави

Осми је фебруар, постмодернистичка година,
уместо добро јутро изговарам дођавола,
топлота ноћи је поново кратко трајала,
садашњост се испразнила,
а ја и овог јутра осећам твој мирис –
и нежност је, и снег, и декор, и мапа.

Таксиста слуша шансоне,
моје уши пуне су паучине,
нас двоје, безимених, возимо се,
Ne me quitte pas, пева Жак Брел.

Ја сам уморна лутка изгубљена у игри,
лаж је да се игра никад не заборавља,
не заборављају се само тачке
чијим се насумичним спајањем ствара целина,
црвени кармин мој је савезник
(дубока смо бића скривена иза јефтиних паравана).

Таксиста прича о бесправној градњи,
о уништавању београдског духа,
о новогодишњем осветљењу,
које је у ствари целогодишње.

Он не зна да ја волим те светлеће лампице,
јер због њих на тренутак заборавим
одласке и умирање.

Ја сам тужна лутка,
која петком купује цвеће на Ђерам пијаци
и не може да заспи без успаванке,
ти си ми рекао да је то смешно,
ти ниси знао да је стварност начин на који живиш.

На семафору је црвено светло,
таксиста је нагло закочио –
пролази човек која гура колица,
лице му је озбиљно и мирно,
поред њега шета велики бели пас,
срећан пас.

Тај призор ме подсећа
на једину стварну слику у мом животу –
вијугави пут до куће поред ког су расле булке.

Никада се нећу излечити од памћења,
ни од његове скривене дубине,
у коју је стало све што је било и што је могло бити.

Песма се завршила,
таксиста каже да једино шансоне воли да слуша,
јер су љубавне песме све што нам је остало,
а ја сам све покушала како бих пронашла оног
који ће са мном бити присан као са собом
у тренутку кад спусти главу на јастук.

И не, нисам ја псето гладно нежности,
већ само трагам за мирним радостима,
попут оних на песковитим обалама
сланих и далеких излазака сунца.

Магла увлачи у утробу јутра
све осим мог ћутања о теби.

Растку Петровићу

Прогоне ме тужне слике стварности
сваког јутра кад кренем у нови дан –
обучем плаву хаљину,
ставим око врата цветну ешарпу
и правим се да је све у реду.

Људи умиру лако и брзо,
живот је постао игра на срећу,
а смрт једини начин да се окуси лепо ништа.

Сви смо празни,
сви смо уморни,
сви сањамо како бежимо.

Усамљеност ме плаши сваке ноћи
кад затворим врата и навучем завесе,
јер тада нестаје свака нада
да ће ме нечији глас дозивати,
да ће ме неко требати,
да ће неко испод овог неба изговорити моје име
тако да одјекне у вечности.

Нема вечности, кажу,
нема љубави,
нема Бога.

Слушам то свакога дана,
па чучнем дубоко у себи
и згрчим се замишљајући
да нисам још рођена.

Ти си рекао да
ниједан живота сан
није тако чист
и од свега чедан,
као да је у трбуху неке матере,
и ја сам ти поверовала
(од тада те носим у очима као влажну сену).

Овога јутра сам видела човека
којег су појеле године,
био је окружен голубовима
и личио је на тужног пајаца
којем су деца у игри откинула ногу.

Док се сви ми возимо ка животима
у којима је све веће од нас самих –
он храни голубове хлебом који није његов
и ослања се на велики бели зид,
иза којег бди Ново гробље.

Знам, и он је сâм, али овог јутра
он је једини путник који зна где је пошао.

Нове сенке

Усне су ми модре кад год одлази лето,
јер непрестано љубим небо,
Милошеву последњу утеху,
и осмехујем се тужно,
зато што пребрзо пролази баш све –
немогуће је не потрошити године,
немогуће је сачувати мирисе.

Живот се пребрзо осипа,
узалудна су сва моја непристајања,
узалудна су надања ћу на улицама овог града
срести оног чије ће руке бити снажније од мојих –
руке које обричу чуда,
руке које не боле,
руке које јесен претварају у злато,
распеване руке,
неиспричане руке,
топле руке које ће ме направити дететом.

Ни овај град више није исти,
његови пролазници су усамљеници,
превише је лудости, а премало страсти.

Јесен се буди
и већ сам уморна од великих планова,
од сада, одмах и сместа,
уморна сам од мајмуна побеглих из кавеза,
и њихових несрећних мајмуница,
од свих сила и тутора,
од гласних и напрасних.

Лето се топи пред мојим очима
и сад схватам да на овом свету
само лето умире топло.

Стави руке око мога струка
и отпевај ми успаванку,
ту, где је болело,
израшће цвет и испод њега реч.

Грч уместо тела

Можда ћу једном заборавити
твоје пречисте руке и нечисте шапате,
али никада нећу прогутати твоје име:
довека ће ме подсећати на нерођену децу
утопљену у празним жељама.

Треба отићи, бестидно отићи,
заборавити све нежности,
пролећа и страсти,
треба отићи далеко,
у пољупце гомила,
тамо где су све радости болне
као и сам живот.

Треба отићи док још има времена
за младост и лепоту,
отићи са цвећем у рукама,
не окренути се, не застати,
отићи у сунчана јутра,
заборавити да љубав није довољна,
да бог ћути,
и да живот није непролазан.

Треба отићи,
понети сва неизречја,
расути их по хоризонту,
јер још само у плаветнилу
ништа не боли.

Глад

Уморила сам се од бежања,
удахнула сам тугу снажно,
допустила сам јој да се разлиста иза зеница,
и процвета испод коже и младежа,
тамо где увиру изливања живота –
у дубини прокрвљене утробе.

Оставио си ме у празнини,
и данас не знам да ли
она припада теби или мени –
остала је после тебе
или си је ти само осветлио?

Празнина боли највише,
јер је не видим, а тумачим је
кад год се у мноштву осврнем око себе
и схватим да нема никога,
да сам сама, сасвим сама.

Понекад бити жив
значи умрети сада и овде,
расути се у делиће,
јер у свакоме од њих
откриће се друго лице
чије смо црте изменили,
и зато сваки наш покрет није безазлен –
остајемо на лицима других људи
(трагови у кожи стварни су и неизбрисиви).

Уморила ме је жудња за лепотом,
не постоји вечни рам у који је могу уоквирти,
а ако не постоји заувек, моја чежња је наивна
попут играња школице дечака и девојчица
у напуштеном парку поред Новог гробља.

Не постоје први снегови,
ни прве љубави,
не постоји боја твојих очију,
ни укус твоје пљувачке,
не постоји равнотежа,
ни заљубљени брачни парови,
не постоји заборав,
ни срећан крај.

Постоји дубина,
у коју је неко посејао немир,
што светлуца и тако се сели у очи,
и постоји још само лишће,
које ветар разноси кроз тишину ове ноћи,
у којој смрде напуштене кости лета.

Поезија
07. 03. 2021
Виктор Радун Теон

На раскршћу

Фантазија или рапсодија
речи остају на раскршћу
језиком прелазим бездан
крик се губи у блату
штрчиш из крхотина
научио сам да бројим
кораке до бесмисла
рукама те проричем
срчом и пепелом
твоје тело посипам
трагам за твојим ковитлацима
негде иза праскозорја
из твог пупка ниче бакарни лотос
гледао сам како тонеш
у сребрну плиму
а ја сам прелазио
у тишину

Без превода

Бог је само љубичасти сомот
који прекрива твоје слабости
посадио сам још једно стабло
и спремам се
да те гледам
док се купаш
верујем да ћу нестати
како бих постао доказ
постојања вртлога
престао сам да читам
и дланови су ми жедни
у реду
нема места поред тебе
неки нови молекули
тискају се
да те заштите
време је, помислим
да прочитам
све испочетка
само без превода

Знак питања

Кожа је провидна
под језиком
склупчана тишина
свето јединство
додир зачиње знак
ружа у оку
трн на длану
пре искуства је слутња
питања се множе
у бујицу
како прећи
улицу
пришао сам арлекину
загледаном у излог
нисам га ништа питао
није имао лице
негде у сенци
дрвета спознања
омамљујући пој
ноћи

Евангелион

Дрво и сећање
небо зри
немогућим садржајима
имам још тренутак
образац је исти
на жрвњу
крв недосањаног
лешеви дишу
ова соба је сабласна
по угловима вриште
непорођена деца
хамлетовска дилема
узимам твоје тело
да осванем изнутра
да се сакријем
у звоњаву
која најављује
евангелион

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021