Вајарска и сликарска дела оца Војислава Билбије јесу духотвор-
ство, бар колико и рукотворство. Његова иконописања бојама и
клесања глетима својеврсне су молитве сабраног, полифоног и
снажног духа овог медитативног, Богом обдареног човека који
боје и облике молитвено претвара у ликове светитеља и обичних
смртника тврда лица, а мека срца. Снагом свог горостасног ду-
ха, много јачег од шампионских руку знаменитог каратисте, ду-
хотворио је отац Војо из срца и иконе и ове скулптуре да нас
обасјају светошћу светости и подсете на сву сабијену, спрегнуту
муку наших косовских, јасеновачких, пребиловачких, личких,
херцеговачких, кордунских козарачких мајки и бака грубих црта
лица, срца топла и душе меке као Мајке Југовића којој “препуче
срце од жалости”. Оне су истински темељи и стубови српске по-
родице, вере и нације, које су све зло овога света претуриле преко
главе и опстале и као ћелија, и као патријархија и као народ.
Сврстао се отац Војо и у зној, и у патњу, у надљудски бол и крик
мученичких душа њихових и дао им сабран лик, са светлошћу
светости Бога у себи. Није му било тешко наћи у српској историји,
нарочито у потоњем логорском веку у коме живи, у веку који
је сагорео као запаљена свећа са оба краја. И ова цивилизација
у којој живимо, такође је запалила свећу са оба краја и, као
дотрајали патрљак, догорева и издише.
Дух времена и дух народа све одређују, па и уметност. У ге-
ноцидном духу времена настале су бројне иконе, скулптуре, ре-
љефи, кивоти и слике проте ротердамског. Oви радови оца Војe
сведоче пред Богом и људима са Богом о духу народа над којим
је три пута извршен геноцид у логорском 20. веку. Богу и свом
народу, отац Билбија само и служи. А његова дела јесу народна
јеванђелија, попут народних песама из грма Вишњићева, из ког се
непрекинуто поје уз истовремено, жалопојно и поносно цвиљење
српског античког инструмента – гусала.
И раније сам писао о скулптурама, рељефима и сликама оца
Билбије и доживљавао као и данас бруј векова и рој асоцијација
са питањима: Колико је и сам уметник молитвено пропатио у
тајанственој комуникацији са Богом и светитељима док је ова
божанства духотворио? Колико се проосећао са протагонистима
изображеним у пању, стаблу, стени, сребру и злату? Нашао сам
одговор само у делима своје професије коју најбоље познајем –
у књижевности – у дубоким психолошким портретима нашег
Врањанца Боре Станковића и руског и светског генија Фјодора
Михаиловића Достојевског. Из ових снажних и вечних билбиј-
ских портрета светитеља и једноставних, аутентичних лица Ко-
совца, Козарчанке и било ког српског и људског представника
пострадалог народа, ослушкујемо хук векова, аскезу, трпљење,
мук камених зидова манастирских, трептај и лелуј воштаница
и узносни мирис тамјана из кадионица, али и молитвени плач,
вапај и крик са свих крајева напаћене српске земље онда и сада.
Оваква дела духотворства оца Билбије молитвено нас спасавају од
обољења душе, те опаке савремене болести коју модерно прозваше
депресијом. Као и пој оца Воја, и његова дела трепере и лелујају се
у нашим душама као иконице сећања, а ова стамена лица наших
горштака на његовим скулптурама жаре се као угарци памћења
кроз што су све прошле њихове преосетљиве душе. Опомињу нас
да се одупремо злу које нас је сколесало са свију стране, у јагњећој
кожи или под крилима “милосрдног анђела”, и у нама и над нама.
Ма колико и како се зло маскирало, српски народ га инстиктивно
препознаје јер је генерацијски пролазио кроз катарзу, али не и
српске вође које, опет генерацијски, воле да вуку у туђем јарму.
Више него очигледно је да отац Билбија и дела његовог духо-
творства имају каталитичку моћ да делују на друге, иако то он
никада неће признати због свог духовног смирења. Знамо то
ми којима је помогао, а понајбоље српски сужњи у Хагу о чијем
духовном здрављу он брине редовно, ево, две деценије. По лич-
ном сведочењу калуђера и сарадника вајара Билбије, он не при-
пада овом свету док ваје своја дела. На каменој стени изнад
Хиландара 17 година уклесавао је, изображавао, а понајвише
духотворио лик св. Симеона Мироточивог, а 4 године кивот св.
Анастасија у Студеници. Предуго је странствовао из овог гу-
равог, потрошачког живота и света. Пренео се у живот и свет
ових светитеља. Искључио је свој его и био само медиј кроз који
Божанство посредује и духотвори њихове нерукотворене образе
попут овог у злату “Господа Исуса Христа пред Пилатом” или
“Косовског сељака“. Неизмерна је драма и динамика суспрегнута у
њиховим сабраним душама у Богу пред злом које не зна шта ради.
Иконописац и скулптор Билбија живи и ради у испосничком
ритму да би Божанству и Нади уступио место у себи као најбољој
одбрани пред побеснелим Злом. У стварању оваквог дела мо-
литва мора бити свакодневна да би се у њему духовна енергија
обнављала, пренела у дело и богоугодно довршила. Ликовна дела
оца Билбије снажно су укорењена у култури и традицији српског
народа и одишу његовим колективним бићем које предуго страда.
Као сам искон у духу народа српског, тако и божански израз у
духотворству оца Билбије дубоко је кондезован у вери коју ма-
нифестује у својим делима да је Добро неуништвиво и да, у
крајњој инстанци, тријумфује над Злом.
Као плејада српских стваралаца, од Светог Саве, преко Њего-
ша, Венцловића, Шантића, Надежде Петровић, Исидоре Секулић,
до Боре Пекића, Милана Радуловића, Предрага Драгића Кијука, и
о. Војислав Билбија зарезао је своју дубоку бразду “записа о свом
народу” у камену, дрвету, сребру, злату, кости, на платну, икони
и фресци. Као и поменути српски ствараоци, ни он није ништа
негирао у српском стваралачком духу народа и времена, него је
у њима објединио и надградио традиционално и савремено. То
могу само велики духови који убију свој его, а посредују Креатуру
да кроз њих ствара.
Ништавни су скакавци који читаво поље попасу, а трава, цве-
тови и плодови опет израсту и сазру за наредну сезону, пардон,
поколење.