Проза
07. 03. 2021
Весна Капор

Све је то тек трен

Јесмо ли сабрали тегове?
Шуме у језеро силазе
И сећања се разилазе
У светлост, у страх, у снегове.
Иван В. Лалић

У дубини ноћи приче су расуте као звезде. Парамо дубоку таму
несводљивог неба. Мати и ја. Све што боли, може да озвезди.
Између онога што ће се догодити, и онога чему се надамо, са-
мо је дах. И цела модрина ноћи у којој свет спава. Час је кад око не
хвата никакву линију хоризонта.
Мајчин глас као уже, вуче време.
Ти мислиш да је мени било лако!
Три године, у кући, сједио нам је тај кожномантилаш! Хеј! До-
нио некакaв проглас, сјео и чекао. Државне непријатеље. Вели,
дођи де, мала, вамо. Је ли ко долазио непознат? А познат?
Доносио нам писма, од оца; отварао и читао наглас. Тамо ђе је
писало фала Богу и слава Оцу на небесима, повисивао је глас, па
колутао очима, пребечивао: сад вас све могу стрпати у бувару! Ни
шта је бувара ни што бисмо тамо, нисам знала.
Могу да замислим мати; мала мргуда на фотографијама
из детињства, са обавезним плетеницама, шири очи и слеже
раменима.
Личио ми на тату. Сједила сам му у крилу, еј!
Нисам вјеровала да тате нема. Вадила сам испод превијених
тканица слику. Један брко, отуд, лијеп као Бог, гледао ме је. Онда
бих са стране загледала, тог што сједи, тог у црном кожном ман-
тилу, и мислила како је то, ипак, он. Прерушен. Само нико не
смије то да каже. Сви се правимо луди.
Помисли. Размјештали му за спавање, поред пећи, а ми сви
у другој соби гријали се дахом. Једни другима дували у врат.
Правили ватрице од којих се гријало цијело тијело.
Својој деци пирим у вратиће и сама. Увече кад нас ухвати
зимни неспокој. Они тад цикте. Па се умире. Лепо је, кажу. Тај
дах ватрице, греје. У ноћима сенки, месечине која хлади чела,
прашкастих ноћи, жалобних часова, у баруштинама маглених
дана, кад су сенке страшније но у ноћним походима.
Просипају се речи, дрхти непознато време међу нама. Мајка
и ја, седимо на очевом лежају, попуњавамо његову одсутност.
Између онога што ће се догодити и онога што чекамо савијене су
све речи.
Мати прича, између два трена, на чистини вечности, ове ноћи.
Улегле у дубоке прашкасте сате између казаљки што стално краду,
одузимају од онога што јесте и домећу на оно што бежи; улегле у
пространство часа, у коме дишу све године, пролетеле у овој соби,
у овој кући. Густо преплетени дахови, смех, грке речи, тешки
снови; испраћаји, доласци, поласци. Гозбе. Пијанства. Све. Све
нас то походи. Горчи и разнежује.
Нас две као лавице. Седимо једна наспрам друге.
Празнина нас грли; страшна и коначна. Чујемо како сова
прелеће са бора на бор.
Мајка окреће лице на другу страну. Као од камена, чврсто.
Требало је да га возимо даље. Даље, велим.
Кривиш мене?! Мене!
Свако у свом ћошку немо урања у сусрет са оним што избе-
гавамо да именујемо.
Никад, никад се неће вратити. Овдје.
Сам је ушао у кола. И сам се попео у болницу.
Прије уласка, застао; трајао је тај поглед читав један уздах. Дуг
као вјечност. Тужно махнуо.
Дрхтало је јутро у њиховим очима, видим.
Знала сам дa је готово. Знала сам.
Ниси рекла. Ниси ништа говорила, мајко.
Још ми у ушима звони њен глас: пун, једар од присуства паж-
ње; од гошћења; од непрестане вреве, дима, кафе, ракије, мезе.
Читав град, читав, читав… сви долазе, долазе да нас посјете. Хајде,
не можемо сад да причамо!
Још звони њен глас. Њена крепкост у сусрету са смрћу; као
брана. О, тај њен зрели глас; и смех; био је пропорционалан
страху; нисам разумела. Не постоји оно што се није још десило.
Тако она мисли. Ти часови подељени са другима; потврда су да је
све добро, о, како није, одлично је.
Волела сам да верујем да је тако. Весело. Оздрављујуће. И
остала да снимам прилог за телевизију. Глупа амбиција; пола дана
на Калемегдану; три минута намонтираних речи. Цео дан сунце
је невесело залазило за облаке; ветар мењао смерове, обмотавао
ми косу око речи; упадао у уста; у очи. И шта сад хоћу?
У том дану, киша са свих страна наваљује. Динара немам.
Мокра као чеп, и сиромашна као црквени миш; не умем да
изађем из парка; просто не умем. И шминка, и оне речи, овде
мерене сатима, угруване у три минута, сливају се низ грло, низ
лице. Ником то, овде, није потребно; то што је руски писац,
антиглобалиста, писао о мрачном новом веку.
Плачући, четвороношке, пењем се стубиштем. Бацам у пред-
собље, на голи паркет, и ридам. Отац пита, кад ће то бити при-
казано; појма немам, можда и никад. Вели, тог јутра, под ребрима,
лијево, проболо, просврдлало. Стезало.
Кривиш сад мене?, вели мајка.

Проза
07. 03. 2021
Анђелко Заблаћански

Кад све прође

Не знам. Не знам шта је љубав, не знам шта је суштина среће, а
живео сам, тада сам мислио пуним плућима. Увек окружен
пријатељима и лепим женама веровао сам да је то оно што
човека чини човеком. А ево, сад сам сам, сам као стари пањ у
својој седамдесет и четвртој години живота. Нигде друга, нигде
пријатеља. Никог. Седим и гледам шаренило корица књига по-
ређаних на полицама окаченим на сва четири зида моје радне
собе. Гледам и паде ми на ум да је Црњански негде записао како
се права пријатељства рађају само у детињству и раној младости,
а да су у каснијем добу ретка и једино могућа у затвору или рату.
Паметни наш Милоше, како ме својом суровом искреношћу
дозиваш памети. Зато сам одбачен и сам, јер мој школски друг
Јован Рашовић, кроз цело наше школовање – од основне, преко
гимназије и студија књижевности (додуше, ја само до краја друге
године кад се пребацих на Војну академију), погибе у својој
четрдесет трећој, ни крив ни дужан, на пешачком прелазу док је
имао зелено светло. Покоси га нека пијандура и то таман кад је
спремао треће издање свог романа Ветрокази у души. Таман кад
су га прихватии и критика и читаоци. Кад је коначно својој деци
могао гледати у очи као отац који вреди, кога не пљује свака шуша.
О, Милоше, пријатељ из детињства је брат. Био ми је раван с
мојим Стеваном које нас је исти отац створио и иста мајка на овај
свет донела. Свет где ништа није како би требало, где лицемерство
влада над разумом, преваре над поштењем. О, Јоване, како тад
преживех! Не знам. Не, нисам плакао над твојим одром. Било
би то против твоје воље. Био сам храбар као што си ти увек био.
О, брате мој. С Јованом сахраних и пола себе. Као да ми је неко
ишчупао утробу, пресекао срце на два дела.
Десетак година касније стекох новог пријатеља. Чинило ми се
као да је Јован устао из гроба и да смо наставили с пријатељевањем
тамо где га нас je његова смрт прекинула. И опет сам се сетио
нашег великог писца. Опет су непогрешиво звониле његове речи
које негде прочитах: У зрелим годинама у затвору или рату. Заш-
то није робија? Зашто у српском усуду? На светој земљи. У дру-
гом косовском боју. Ту упознах капетана Маркa Подбрадицу,
командира моје батерије. Батерије чији противавионски топови
нису могли ништа тим сулудим НАТО пилотима. Нисмо их ни
дирали да нас не открију. Тукли смо рафално по шиптарским
бункерима и рововима. Кажем упознах капетана иако сам га
знао десетак година кад је из Црквеница прекомандован у мој
пук. У миру комадант своје командире познаје само као официре
који му подносе рапорт, а он њима наређења. На Космету видех
какви су људи. Подбрадица је био посебан, сељачко дете, у зрелој
младости, ожењен девојком коју је заволео још у осмом разреду.
Ноћима и ноћима смо причали о свему пушећи из песнице да нас
жишка не открије. Постали смо пријатељи, а кад ме је рањеног у
потколенице вукао кроз шипражје километар и по до наше те-
риторије, тад ми је постао млађи брат. Он и мој Стеван седели су
поред мене кад сам се пробудио у војној болници.
И ево ме жив сам, или ми се само то чини. Жив и сам. С
Јованом сам сахранио прву своју половину, а пре две године, кад
изненада, мој драги пријатељ капетан Подбрадица једне ноћи
заспа, а ујутро се не пробуди, нестаде и моја друга половина. Сад
то схватам. Сад ми је Црњански отворио очи да су сва остала
друговања била чиста лаж, голи интерес, а мислио сам да са
сваким од тих људи градим мостове којим ћемо се налазити и
стизати један до другог кад нас старост стигне.
Самујем. Уста ми се осушише. Већ седам-осам дана реч нисам
прозборио. А с ким ћу кад немам ни кучета ни мачета. Нисам се
женио никада, али не зато што сам избегавао жене, већ што нисам
умео да волим. Лупам ко максим по дивзији. Ко не уме волети кад
има кога. Око мене су се стално мотале неке налицкне, кикотаве
девојке којима је годила моја униформа, мој углед у граду, моје
познавање књижевности, или потреба за неком услугом коју
им могу учинити. Никад права и сродна душа. Ех, када бих сад
срео неку сличну, а кажу да свака душа има своју другу половину,
био бих јој слуга, а она моја краљица. Ко ли је то написао? Није
Милош, није Дучић… Тагоре! То су његови стихови. Где ми је
она мала зелена књига са белим цветићима? Наћи ћу је. Морам
га поново читати. Размишљам да ли је он у својим предивним
песмама лирски субјекат, или, ако се сећам часова књижевности у
гимназији, лирски субјекат може бити песник, али најчешће није,
јер би то онда било нешто лично што читаоце не би занимало.
Ево је. Ево моје зелене књиге. Читам је сатима и све сам
више убеђен да је он, браманов син, велики индијски песник
тај Градинар. Враћам се на прву песму, са жељом да ми се бар у
старости ово деси: “Хоћу да напустим свој стари посао. Бацићу
мач и копље у прашину. Не шаљи ме више на далеке дворе; не
крећи ме у нове победе. Учини ме Градинаром свога Цветњака.“
Има ли под капом небеском таква жена? Жена коју бих волео,
а и она мене из свог женског срца. Умрећу празан, жељан људи
попут Јована и Марка, жељан жене из Градинара.

Проза
07. 03. 2021
Стојана Гаровић Магделинић

У тегли јагоде

– Постаће од тебе велики човек, мој Јанко, велики и поштен
– говорио је Михајло сваки пут кад смо одлазили на море,
пролазећи вијугавом магистралом изнад Мојковца, где су сеоска
дечица, у топлим летњим данима, стрпљиво стајала држећи у
рукама пуне тегле шумских јагода и срамежљиво их нудећи
возачима. – Ко почне да ради одмалена, ствараће целог живота.
А Јанко, ситан, мршав дечачић плаве, од сунца потпуно по-
жутеле косе, бледуњавог лица и светлих, скоро белих обрва, ко-
је су се једва назирале преко дубоког ожиљка који је засецао че-
ло, климао би главом на сваку Михајлову изговорену реч, што
би значило, “тако је, разумео сам,” чкиљећи тиркизно зеленим
очима у нас. Михајло би му потом пришао, узео из његових руку
три тегле са јагодама, тутнуо му шушкаве новчанице у шаке и
помиловао га по глави.
Сусрет са малим Јанком ми је, сваки пут, после увек по-
нављане Михајлове приче о драматичности Мојковачке битке из
деветсто шеснаесте године и сведочењу његовог “ђеда” Николе о
учешћу у тој бици, представљао истинско задовољство. Детаљи
борбе са аустроугарским војницима, како је говорио “ђед“, љута
зима о Божићу, стајање укопаних људи у снегу до рамена, игли-
це леда на брковима и обрвама, слаба одећа и наоружање, глад,
неравноправно бројнија војска, крв на све стране, “а вуци за-
вијају” – све је то одавало утисак велике трагедије, те се свако
путовање на море са Михајлом претварало у саучествовање у
патњи тих људи пред моћним непријатељем.
И сваки пут у мојим ушима некако најстрашније је одјеки-
вало оно: “а вуци завијају“.

* * *
– Идеш ли у школу? – питала сам Јанка кад смо га први пут видели.
– Идем. Завршио сам трећи разред.
– Какав си ђак?
– Врлодобар.
– А што ниси одличан?
– Помажем мајци. Немам оца, па морам да помогнем.
Угризох се за усну.
– Извини, Јанко, што сам радознала.
– Тата ми је настрадао несрећним случајем у шуми… кад је
секао дрва.
– Баш ми је жао – прекорих себе због несмотрености што са
дететом причам о трагедијама.
– Имао сам само три године. Баш сам био мали. Дуго нисам ни
знао да је тата настрадао.
Уздахнух, не знајући шта бих рекла.
– Оно што је још интересантно јесте да је тата, како ми мајка
стално прича, настрадао баш на мјесту гдје је његов дјед, давно, у
вријеме Мојковачке битке, на сам дан Божића, по љутој зими, кад
су вуци највише гладни, и кад најјаче завијају, погинуо.
Михајло и ја се само погледасмо.
– Добро, Јанко, нећемо више о томе. Извини, али и врлодобар
ђак је добар ђак. Само настави да помажеш мами – покушавам да
се ишчупам из тешке Јанкове приче.
– Хоћу. И сестра помаже.
– Е, имаш сестру?
– Имам. Старија је од мене двије године. Она помаже мами
око оваца.
– Од чега ти је тај ожиљак на челу?
– Спотак`о се кад сам имао четири године на камену пред
самим кућним прагом.
– Што се ниси пазио?
– Ма пазио сам се, него сам имао пуне руке дрва, морао сам да
их унесем у кућу, па нисам видио ђе корачам.
– Мораш се чувати – већ ми срце лупа као да хоће да искочи.
– Чувам се.
– Баш сте дивна деца, вредна и одговорна. Поздрави маму и
сестру и настави да будеш добар као и досад – кажем, и даље с
кнедлом у грлу.
– Добар си ти, мој Јанко – додаје Михајло. – И вредан… Видимо
се за једно месец дана, у повратку с мора. Припреми свеже јагоде
и боровнице да носимо за Београд. Постаће од тебе прави човек…
И поздрави маму и сестру.
Сваког лета, после тешко подношљиве приче о деда – Ни-
колином учешћу у великим страдањима црногорске војске обе-
леженој Мојковачкој бици, сусрет са симпатичним дечаком
Јанком био je право освежење. И обавезна иста питања: како
су мама и сестра, јесу ли родиле у шуми јагоде, хоће ли скоро
боровнице, јесу ли се овце јагњиле, има ли траве, је л` почела
косидба… и тако.

* * *
Пролазиле су године и сваки пут смо на истом месту куповали
јагоде. И више није било Јанка, али су јагоде у теглама нудила
нека друга деца, истрчавајући, покаткад и неопрезно, према ма-
гистралном путу, са само једном жељом, да продају теглице
укусног шумског воћа и зараде макар мало новца.
Једног лета на море смо кренуле само Исидора и ја.
– Само би неко ко је луд пошао на море овог јутра – мрмљала
сам себи у браду док сам тог раног августовског, тачније илин-
данског јутра, које је више личило на јутро позне јесени, убацивала
ствари у гепек аутомобила.

Проза
06. 03. 2021
Никола Момчиловић

Кућа број 13

Два студента, адолесцента, стигоше у варошицу. Јутро, сунце се
на истоку рађало и својим зраковима дало знак за нови дан – нова
енигма. Станица, удаљена неких пет минута пешачења од градића,
екстеријером није пружала утеху путницима. На једној страни је
било локално гробље, а на другој страни пољане кукуруза и бо-
рова шумица. Поред те пољане била је станица. Кућерак саграђен
од цигли. Ту ради Маки, старији човек, седе косе, увек намрштен,
припит и занесен решавањем укрштеница. Испред је мала ве-
ранда, пар столица и клупом, увек резервисаном локалном алко-
холичару Мити. Двојица младића, након краће консултације
са Макијем, упутише се ка варошици. По Макијевом упутству,
свратише у паб “Гремлин” , где их је чекала старија жена, Дивна.
У својој седамдесетој години изгледала је прилично живахно и
раздрагано.
– Добар дан, овде би требало да нас чека старија жена, Дивна
се зове.
– Ахаа, вас двојица сте сигурно Филип и Немања, чека вас за
столом на спрату – упути их конобарица.
– Добар дан, госпођо Дивна, ја сам Немања, ово је Филип.
– Е момци, добро ви нама дошли. Хоћете ли кафу или неко
пиће?
– Хвала, али уморни смо од пута, било би боље да кренемо
одмах.
– Наравно, наравно.
Возећи до њене куће, варошица није оставила јак утисак
адолесцентима. Испуцали асфалт са понеком рупом. Људи, неки
шетајући, поједини седећи испред продавнице убијајући “по јед-
но” , бледа лица и језивим погледом испратише их. Јутро је било
сунчано, међутим, хладноћа је преовладавала градићем.
– Ево момци, стигли смо.
Велика дрвена монтажна кућа, близу борове шумице, на крају
насеља са огромном авлијом. У башти беху мале статуе анђела
и мала фонтана од камена. Жубор фонтане, зелена површина,
цвеће и статуе анђела били су права персoнификација раја.
Испред је била веранда, дуж целе куће, са љуљашком, сточићем и
столицама. Направили су краћу турнеју кроз кућу oд подрума до
њихових соба на спрату.
– Ово су ваше собе – рече она дајући им кључеве. Собе су биле
једна поред друге.
– А је л’ има овде још неког од станара или само нас двојица? –
упита Филип.
– Моја кћи станује овде, њена соба је на крају ходника, тамо.
Данијела се зове. И имамо Невену. Она је овде пар месеци, али
пролази кроз тежак период. Оставио ју је дечко, отишао преко
ноћи. Од тада она мало бунца и каткад се разнежи па се расплаче.
– Само због дечка? – цинично упита Немања.
– Синко мој, љубав је то. Може да те подигне у небеса нечија
љубав, али исто тако да повреди као да ти неко зарије нож дубоко
у срце само једним поступком или једном речју. Лепота, сјај,
осмех, радост, међутим, бол, патња, недостајање, туга, све је то
љубав. Кратко речено, љубав је осећај постојања. Будите мало
пажљиви са Невеном. Причајте са њом, али јој дајте и простора
да преболи овај период.
– Нема проблема тета Дивна. Бићемо добри са њом.
Дивна је отишла својим послом. У кући су остали троје мла-
дих. Филип и Немања у својим одајама, припремали су се за нови
почетак. Дошли су као помоћ старој госпођи, приде да зараде
нешто новца, како би наставили своје школовање. Власница
куће је имућна госпођа. Отмена, и држи дисциплину. Момци
би јој помагали око тежих ствари, преношење и изношење на-
мештаја, цепање и слагање дрва, окопавање баште… скоро за све
домаћинске послове. Након што би обавили посао, седели би на
тераси на спрату, иза куће. Поглед је био уперен у природне лепоте
борове шуме. Међутим, поред те лепоте, у исто време се јављала
сабласна нота те шуме. Као нека енергија, која је утеривала језу и
страх. Док су седели и уживали уз поподневну кафу, наједном се
појавила Невена. Црвенокоса рашчупана девојка са размазаном
шминком од плакања.
– Ви сте моји нови цимери? – упита их незаинтересовано и
навали се на ограду терасе гледајући према шуми.
– Да, ја сам Немања, ово је Филип. За тебе Неца и Фића. Хоћеш
ли кафу?
– Нећу. Колико остајете?
– Договорили смо се на 60 дана. То је неких 2 месеца.
– Много је то, рече она хистерично. – Не можете толико…
морате да зовете неког да дође по нас овде! Цела ова варош је
сјебана! Сви су овде сјебани! Убили су га, пили су његову крв! Она
је вештица!!! Морамо одмах да идемо одавде!
На тренутак је стала, као да је заблокирала. Поглед јој је био
празан. “Не, није вештица…не знам шта говорим…све је у реду…”,
говорила је ово, мало трзајући и као кад на тркама пиштаљком
најаве почетак трке, отрчала је у своју собу.
– Хахаха јеботе, ал’ је ова прсла! – поносно рече Филип.
– Искулирај мало. Идем да видим шта се дешава са њом.
– Пусти је Нецо, нека се исплаче мало. Биће јој лакше. Попиј
ово па да наставимо са радом.
Још неких сат и по до поноћи. Сви су заспали осим Немање.
Ноћна птица. Дописивао се са девојком. Све је било тихо. Зри-
кавци су певали своје песме, а свици су мрачне ливаде красили
као што уметници красе овај свет.

Проза
06. 03. 2021
Сава Смертни Бердецки

Повратак кући црној

Ноћ у мени давно преузе све. И нека заувек тако буде. Упи сву
светлост око мене . Да више не видим дане. И много је боље. Бола
је мање.
Испред себе, чујем, пљуска велика вода. Као да пружа се до
самог истока, тамо, где моје је небо и најтамније. Где као да ћути,
једна велика рупа. Где нешто је давно ишчупано.
На лицу лед ветра, оца таласа. Ал’ само неких. Остали настају
гурнути првим. Па гурају нове, а ветар их жури, ил’ опет ствара
негде их, још. Ја ту нисам у стању да пронађем ред. И то је болело
много. Но давно схватих, то воља је Твоја, па од тад и не мислим
више о том.
Не мислим на шуму што гледа ми леђа, очима некаквих, да
кажемо, људи. Нејасну и страну, а читах о њој. Плашим се да ће
сви људи из књига морати да се у књиге и врате, а да ће шума бити
препуна оних што не знају одакле су дошли. Што не знају име своје
праве мајке. Па како да знају за брата, за сестру? Шума уздрхти на
њихову псовку, а звери се чуде колика им је глад. Колика су им
уста, а очи још веће. И шума је одавно у својој ноћи.
Моја je ноћ постала дан. Ал’, та вода, ти људи — не желим то.
И не морам још, ни с њима, ни к рупи, за коју мислих, не може
гласније да ћути, ал’ убрзо видех, и под дном има дно.
Скромно сумњам да видиш баш мене, да сам у причама
Твојим битан. Ал’ нешто ме — не, сањао нисам — увуче да поново
себе питам, какав је то закон и какав ред? И то ће ме опет болети
много. Опет дилеме што муче мој дан.
Да, прави дан! Да л’ Твоја рука је учинила то? Па дуго је био,
жељени мрак?! Али у часу, ноћ се сва скупи у зенице мачје, ока
зелени сјај. Зубато сунце обасја крзно. Репом ми заглади срца бат.
Мршава, шапицом боје хладног бетона сакри од мене све погледе
стране, и очи моје од погледа тих.
Седмица топлог уважавања нашег, сад ми се чини – година
сва. Нежно ступаше у моје крило, у пар ритуала што би нам
достали до краја наших танких живота.
За седам дана све је поново било ту. Ал’ дана седмог, отровна
игла за њу, проби ми груди, балон гушене среће. Проби ми грло,
где стоји и сад. Болан мој крик изаћи неће, јер знам да доћи ће дан
да се опет видим са њом. Када полудим или док умирем, знам да
ћу сигурно видети je. Најнежнију душу, најстрпљивију. А најјачу
и најхрабрију. Принцезу свих звезда моје ноћи нове.
Да, опет је ноћ. У полумраку мреше тихо. Миловах је и тепах
благо. Упркос труду хлади се крзно! За топле флаше, не марећи,
под мали покривач гмизаше студ! У полумраку, очи се црне.
Зенице широм гуташе слике краја свог малог живота. Клонуле
главе, дахташе тешко, а свилено. Немоћни поглед и мене узе.
Неста у зеници, мој тужни дан. И нека заувек тако буде. У мраку
је лакше, све боли мање. Све боли мање када си сам.

* * *
Тишина је, стојим на обали црној, лицем истоку, леденом ветру,
где моје је небо и најтамније. Тамо сад грми ћутања рупа тог нечег
давно ишчупаног. Но сад ту њене су звезде. Небо се позлати са
безброј тих микронских тачкица расутих, ја нисам у стању да
ред видим ту. Али је лепо, та шара блажи, но истина боли: ма и
најмање хтео, и то често узме ти суд.
Сумњам да Ти гледаш баш мене. Нек Ти је слава, Ти најбоље
знаш. Стајаћу мирно, чекајућ’ позив, и не брини, нећу запливат
сам. Чекам да језеро потоп одлучи, и моје тело понесе ка рупи, из
које сам, као да сада знам, некада давно то ишчупан ја.

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021