Заиста ми пријају и истински уживам у плажама и мору на Куби,
али чини ми се да ме највише привлаче доброћудни и племенити
људи те највеће карипске земље. У неколико наврата су ме већ
одушевиле плаже Варадера, а историја Хаване скоро никога не
оставља равнодушним. Иако сам у ранијим посетама већ обишао
оба места, нешто ме је поново вукло у посету Куби. Призивала
ме је Хавана. Те тропске вечери на рецепцији хотела у Варадеру,
распитао сам се за такси до Хаване. Знао сам унапред за веома
старе моделе аутомобила који су веома популарни код туриста
када је у питању посета Хавани. Tи уникатни стари аутомобили
су још увек у масовној употреби на Куби. На моје одушевљење,
домар хотела је у џепу имао десетак бизнис картица баш таквих
такси возила, која су ми била на располагању. Прегледао сам
картице и изабрао ауто који је произведен скоро двадесет го-
дина пре мог рођења.
Идећег јутра, у осам сати, у тачно заказано време, пред хо-
телом ме је чекао такси “Сhevrolet BеlAir”, 1955. годиште, свет-
лозелене боје. С усхићењем и благим осмехом обилазим пар
кругова око аутомобила, загледам све, као мало дете. Додирујем
сићушне ретровизоре, гланцане бранике од хрома, округле и
помало избачене фарове, полиране фелне, врата , хаубу предив-
не зелене боје која се цаклила на јутарњем кубанском сунцу.
Возач примећује моју знатижељу и говори ми да је на ауту све
оригинално сачувано, само је убачен нови, јачи мотор, a због
туриста, инсталирана је и клима. Цело предње седиште возача
и сувозача је из једног дела, веома удобно, ново пресвучено.
На задње седиште сам ставио ранац и једну повећу кесу са
стварима које сам планирао да поделим успут. Сео сам напред,
поред возача. Мој приватни шофер укључује радио станицу с
кубанском музиком. Ваљда преморен од константне тропске
врућине, одмах је затворио прозоре и укључио климу. Замолио
сам га да ми учини задовољство, да искључи климу и отвори
прозоре како би ме успут опијала топлина тропских мириса.
Излезећи из Варадера, пажњу сам фокусирао на уређене улице
и ретке аутомобиле који су нам долазили у сусрет. Углавном
су то били таксији, аутобуси, и по гдекоји локални аутомобил.
Било је лако приметити да је на улицама много више људи који
иду пешке. С обзиром на то да је ауто многима ван домашаја, у
великој употреби су бицикли с дрвеним приколицима. А није
реткост видети и жену која, с лакоћом, на глави носи корпу с
тропским воћем и намирницама.
Убрзо смо изашли из града. Пред нама је било око 150 кило-
метара ауто-пута, који се протезао уз саму обалу мора тиркизне
боје. Неколико километара асфалта је било иза нас, потекао је
опуштен разговор. Карлито, мој такси возач, релативно је млад
човек, културних манира, факултетски образован и с прилично
добрим знањем енглеског језика. Бави се превозом туриста од
Варадера до Хаване а по потреби је и туристички водич. Око
пет година је у том послу. Такси-сервис на Куби је власништво
државе. Услови за посао таксисте су веома стриктни и строго
контролисани, али Карлито је некако успео да преброди све
баријере и провере. Сматра да је због тог посла привилегован јер
због бакшиша зарађује много више него већина радних људи на
Куби. Био сам заинтересован за дубљи увид у ситуацију на Куби и
квалитет живота већинског дела становништва. Питао сам га за
живот под владавином Фидела Кастра, и о томе шта већина данас
мисли о животу на Куби под његовом владавином. Карлито се
прво замислио, затим се на тренутак осврнуо лево и десно. Иако
смо били сами у ауту, махинално је то урадио, као да се увери
да га нико не види и не чује. Још увек је очигледна параноја да
свако сваког ослушкује, зато свако пази шта и пред ким прича,
да непожељна информација не би отишла до погрешног уха, до
високих функционера блиских власти. Што значи, до Фиделових
људи. Иако смо само Карлито и ја били у ауту, тихим гласом ми
је рекао да већина становништва на Куби нема довољно новца
за основне услове живота. Такав живот их је изморио. Многе је
и сломио. Људи хоће да осете новац у рукама и моћ куповине,
што је и даље тешко изводљиво под тренутним системом власти.
Млађи нараштаји хоће демократију, капитализам и оно што
нуди Запад. Говорим му да неке ствари у животу немају цену!
Говорим му о проблемима и отуђености у великим и богатијим
земљама. Покушавам да му објасним да није све у новцу, али
то се слабо прима код оних који већину живота користе бонове
уместо новца, и којима је ограничена (али и загарантована) ме-
сечна количина прехрамбених производа. Напомињем му да
је капитализам много суровији од система у којем они живе.
Говорим му да слобода није да радиш оно шта хоћеш и када
хоћеш, као што се верује да је у демократији у западном свету.
Дефиниција слободе јесте могућност да не радиш оно што не
желиш да радиш… а да можеш на тај начин и даље да живиш. А
таква опција управо постоји на Куби! Али не и у западном свету
о којем многи млади Кубанци размишљају. Покушавам да му
објасним да у капиталистичком свету, без посла и новца си нико
и ништа. Говорим му, ако себе нађеш утаквој ситуацији, нико те
не познаје и преостаје ти улица и клошарење. Нисам сигуран да
ли је могао да разуме шта сам желео да кажем.
На моменат је разговор утихнуо… Предложио сам да напра-
вимо кратку паузу у неком од типичних кубанских локала уз
море. Приметио сам један мали објекат и предложио Карлиту
да станемо. Надстрешница с палминим листовима, шанк од