За душу
07. 03. 2021
Мило Ломпар

Портрет митрополита Амфилохија

Сваки разговор о митрополиту Амфилохију природно се нас-
тавља на размишљања о истакнутим личностима православне
традиције у историји српске културе. Понешто у личности
цетињског митрополита има своју претходницу у онима које
можемо издвојити као пресудне личности целокупне српске
културе. То су Свети Сава, архиепископ Данило II, патријарх
Арсеније III Чарнојевић. Но, у XX веку можемо, такође, издво-
јити двојицу изузетних личности наше православне традиције.
То су Николај Велимировић, писац широког распона, од бо-
гословских до књижевних дела, владика охридски и жички,
потом проглашен за свеца, и Јустин Поповић: истакнути бо-
гослов, који је живео готово као изгнаник у комунистичким
деценијама, потом и он проглашен за свеца. Јустинов утицај
учинио га је личношћу који је репрезентативна и у много
чему обликујућа за самог митрополита Амфилохија. Ако га
осмотримо у културолошкој перспективи, митрополит Амфи-
лохије долази, дакле, као закономерни израз оних људи чије
духовно и историјско кретање одсликава пресудне садржаје
српске културе. Оно, истовремено, надилази њене националне
особености и уклапа је у универзални хришћански свет и
универзално хришћанско осећање православне традиције.
Митрополит Амфилохије, у том смислу, представља резултан-
ту једног дуготрајног културноисторијског кретања. У тој ре-
зултанти можемо издвојити чињенице које припадају прош-
лости, култури, традицији, симболичком и духовном свету, и
чињенице које одређују човекову индивидуалност: као оно што
је у човеку јединствено и непоновљиво, што обележава његову
егзистенцију у потпуној неупоредивости.
Рођен 1938. године у Доњој Морачи, у Барама Радовића,
митрополит Амфилохије је понео световно име Ристо. Ту је
обележен један спој између поднебља, менталитета и схватања
света које је понео својим раним васпитањем и нечега што
је доспело у његову личност из дуготрајног образовања: на
важним местима православног и уопште хришћанског света.
Био је дечак за време грађанског, верског и националног рата
као дела укупног светског рата у годинама 1941-1945. У крајевима
Црне Горе рат је имао наглашен и суров вид. Треба, наиме, знати
да је у Црној Гори борба између комунистичких и равногорских
елемената била веома оштра, да је унутар комунистичке
идеологије био врло снажан елемент обрачуна са класним
непријатељем. То је у историјској науци описано под именом
левих скретања. Била је то једна врста драстичног обрачуна
са људима образованим, са људима имућним, са људима од
традиције, који нису прихватали идеологију комунистичког
покрета: и у њеном укупном погледу а ни у посебним приликама
у којима је живео српски народ. Тај драматични братоубилачки
сукоб који се одигравао на тлу Црне Горе трајно је обележио
личност митрополита Амфилохија.
И у својим позним годинама он се тога сећао: и у својим
неслужбеним и пријатељским разговорима он је то помињао.
Он је, дакле, драму братоубиства – како ју је доживљавао и
именовао – увек сматрао почетном тачком у разумевању времена
у ком је живео: и у исто време почетном тачком сопственог
хришћанског позива који тежи да ту рану зацели. Али, и то је
кључно и за његову личност, он није пристајао да се рана зацели
неким вештачким и симулираним облицима понашања, него
као плод људског споразума који почива на истини. То је било
драматично опредељење у нас: и остало до дана данашњег. То би
могао бити историјско-психолошки оквир разумевања његовог
дечаштва у грубом и суровом идеолошком пејзажу.
Ту свакако спадају садржаји комунистичког обрачуна са
црквом. Никада не треба заборавити да је најжешћи обрачун
са Православном црквом изведен у Црној Гори. Тако је митро-
полит Црногорско-приморски Јоаникије Липовац убијен од
стране комуниста у Аранђеловцу без икаквог суђења и без
икаквог доказивања кривице. Тако су десетине свештеника
у Црној Гори побијене. Та чињеница је условила врло тежак
положај Православне цркве у Црној Гори: у дугим деценијама
комунистичке диктатуре. Сви ти поступци имали су облике
револуционарног терора. Јер, комунистичка идеологија је терор
практиковала на начин који није уопште подлегао никаквим
правним процедурама. Тако су, ушавши на Цетиње у јесен
1944. године, комунисти без икаквог разлога и без икакве
кривице стрељали 28 грађана Цетиња. Био је то грађански
свет, чиновника и правника, укључивши и жене: међу њима
је било професора у Цетињској гимназији, па су тако убијена
два брата Зорића, професор руског језика и професор српског
језика. Та чињеница показује карактер одмазде над “класним
непријатељем”. То се јако одразило у мишљењу, у понашању, и
у схватању митрополита Амфилохија. Та слика света ће имати
доста значаја у укупном деловању митрополита Амфилохија. Не
може бити случајно да је управо он – преко пола века касније –
одслужио опело за ове невино побијене људе.
Он је такође понео једно веома снажно осећање српске
патријархалне културе: оно је било присутно код њега кроз
читав његов живот. И у позним својим годинама знао је да уз
гусле пева народне песме, да се у пригодним приликама служи
народним пословицама, али не као наученим деловима свог

За душу
07. 03. 2021
Матеја Матејић

Завештање

Напомена Редакције
У 11-12. двоброју часописа Људи говоре, из 2010 године, у рубрици
Са доајеном српске дијаспоре, на страницама 153-159, објавили
смо разговор са др Матејом Матејићем. Поставили смо му
десет питања. На сва питања одговорио је отворено, искрено,
надасве умно, како и приличи духовнику и професору престижног
универзитета у Америци, са ауторизацијом да његове одговоре
објавимо у том броју, сем одговора на 10. питање.
У писму које нам је упутио 5. октобра 2010, уз одговоре на свих
десет питања, дословно нам је написао следеће:

“Колумбус, 5. октобра 2010.

Драги и поштовани др Батуран,
Шаљем Вам одговоре на сва Ваша питања које сам данас на-
писао. Молим Вас да одговор на 10. питање не буде објављен док
сам жив. А после моје смрти Вама дајем одобрење и право да га
објавите где хоћете.
С пуним поверењем, срдачно Вас поздрављам,
О. Матеја Матејић”

“Пошто сам и сам у подмаклим годинама, а и даље излажење
овог часописа је неизвесно, Редакција часописа Људи говоре
одлучила је да, после две и по године од упокојења др Матеје
Матејића, а десет година откако смо објавили разговор са њим,
објавимо и овај завештани одговор на десето питање. Доносимо
у оригиналу и наше постављено питање и одговор др Матејића:

Љ. Г: Све националне институције у Србији су нападнуте и једва
егзистирају (СКЗ, Матица српска, Народни музеј, Удружење
књижевника Србије…, Војска Србије, национални листови, часо-
писи, издавачи, радио и телевизијске националне куће…). Са-
да се разара и установа од највећег поверења српског народа
– Српска Православна Црква! Ко су извршиоци и с којим
мотивима, разлозима и последицама то чине?

М. М: Аврам је молио Бога да поштеди грехом испуњене градове
Содому и Гомору ако се у њима нађу макар три праведника. Када
Господ није у Содоми и Гомори нашао ни три праведника, та два
града су осуђена на опустошење. Аврам Га је молио да поштеди
макар његовог синовца Лота и његову породицу. Господ му је
рекао да ће поштедети Лота и његову породицу, али када напусте
град да се нико не осврће, јер ако се неко осврне, претвориће
се у стуб од соли. Лот је с породицом кренуо да напусти град.
Његова супруга се сећала шта све оставља за собом и било јој је
тешко па се осврнула и тог момента постала стуб од соли.
Ви, драги др Батуране, тражите од мене да се осврнем, не
ради тога да видим богатства и лепоте које иза себе нисам
оставио, већ да разгледам рушевине и да Вам кажем ко је за њих
крив. Испунићу Вам жељу и чепркаћу по болним местима.
Империје које су до сада постојале, нису срушене споља, већ
изнутра. Наша држава Србија се од памтивека руши и споља
и изнутра. Нема потребе да Вам дајем примере јер сте добро
упознати с историјом па знате за наше и династијске и народне
сукобе.
Нећу се задржавати ни на времену Другог светског рата, ни на
грађанском рату у троје и на свим страдањима и пустошењима
тога доба.
За време рата, у који смо улетели без стварне потребе и за
рачун других, ко нас све није клао и убијао: Немци, Бугари, Ма-
ђари, Усташе (да не кажем Хрвати, јер нису сви Хрвати чинили
зла), а убијали су нас и савезници Енглези и Американци бом-
бардовањем. На захтев Тита и његове “ослободилачке војске”
чак су нас и на празник васкрсења Христова бомбардовали.
И данас нас и растурају и сами се растурамо. У свету смо,
захваљујући подлој (плаћеној и добровољној) пропаганди, по-
стали предмет поруге и мржње. Мрзе нас непрјатељи, али нас
ни пријатељи не воле. Раде нам о глави непријатељи, али им
помажу и пријатељи и наши сународници, а нарочито неке наше
даме које су у служби наших непријатеља. Они који нас воде, у
држави, па и у цркви, нису слепи као вођа у приповеци Радоја
Домановића, већ су заслепљени својом гордошћу и похлепом.
А и неколико челних епископа Српске Православне Цркве ни-
су бољи. Ради се о заиста интелигентним особама које су се
погордиле и сматрају да су паметније од свих других. Углавном
се ради о епископима који су се школовали у Грчкој, па зато за
њих кажем да су се погрчили. Нису им извор вере и знања свети
оци, већ Зизјулис (Зизиоулас). Њима није ништа што је српско
довољно добро. Нашу иконографију замењују накарадним сли-
кама (не могу да кажем иконама), опет Грка, од којих су неке
порнографија (имам примерке сачуване у комјутеру). Није им
добра света литургија како се код Срба служила од Светога
Саве па до појаве ових мудраца са Запада. Православна Црква
је Саборна и у њој су се, до појаве ових премудрих, одлуке
доносиле саборно. Сада иде по оном – свака вашка обашка.
Атаман ових обновљаша је епископ Атанасије Јефтић. Некада
је он био истинско светило цркве. Многи се питају како је дошло
до те промене код њега да од светлоноше постане сејач помрчине.
Ја имам једно објашњење. Када ми је, доста одавно, рекао да је

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021