“Будите захвални на томе што имате,
радујте се животу какав јесте.
Кад схватите да вам ништа не недостаје,
цео свет ће припадати вама.”
– Лао Це

ОНОРЕ де БАЛЗАК (1799-1850), француски писац
Из романа – СЕРАФИТА:
“Већина људи сумња, недостаје им вера, воља, истрајност. Ако
неко од њих и крене на пут, одмах почне да се осврће за собом, и
враћа се. Мало створења уме да изабере између ове две крајности:
остати или отићи? Каљуга или Небо? Свако оклева. Из слабости
долази до махнитости, страст води на погрешан пут, порок, који је
само навика, наводи човека да се заглиби; и тако човек не постиже
никакав напредак ка бољим стањима. Сва бића први живот про-
воде у сфери Нагона у којој се муче да препознају узалудност зе-
маљских блага, пошто су претходно истрпела хиљаде мука како
би их сакупила. Колико пута живе у том првом свету пре него
што из њега изађу спремна да започну нова искушења у сфери
Апстракција, где се мисао бави лажним наукама, где се дух на
крају замори од људске речи; јер када се Материја исцрпи, долази
Дух. Колико је обличја биће обећано небу употребило пре него
што је схватило вредност тишине и самоће чије су звездане степе
вратнице Духовних Светова!
Пошто искуси празнину и ништавило, његове очи окрећу се
добром путу. Тада треба употребити друга постојања како би се
избило на стазу на којој сија светлост. Смрт је само станица на
том путовању. Тада искуства долазе у обрнутом смеру: често је
потребан цео живот како би се стекле врлине супротне заблудама
у којима је човек раније живео. Тако најпре долази живот у којем
патимо, и чије муке изазивају жеђ за љубављу. Затим, живот у
којем волимо и у којем се кроз оданост створењу учимо оданости
творцу, где врлине љубави, њене хиљаде мученика, њена анђеоска
нада, њене радсоти, за којима следе боли, њена трпељивост, ми-
рење са судбином, подстичу глад за божанским стварима. Затим
долази живот у којем се у тишини трага за траговима Речи, у којем
човек постаје смеран и милосрдан. А онда живот у којем се жели.
На крају, живот у којем се моли. Ту је вечно подне,ту је цвеће,
ту је жетва!”

ЖЕРАР де НЕРВАЛ (1808-1855), француски писац
Из романа – СИЛВИЈА:
“Пред очима ми је лебдео замак из времена Анрија IV са својим
шиљатим крововима покривеним плочама од шкриљца и својим
црвенкастим лицем са зупчастим угловима од пожутелог камена,
пространо зелено поље оивичено брестовима и липама, кроз чије
су се лишће пробијали пламени зраци сунца на заласку. Девојчице
су на трави играле коло певајући старинске песме које су научиле
од својих мајки, и на тако природно чисто француском језику, да
је човек осећао да се заиста налази у тој древној покрајини Валоа,
у којој је дуже од хиљаду година куцало срце Француске.
Био сам једини дечак у томе колу, у које сам довео своју још
сасвим младу другарицу, Силвију, девојчицу из суседног засеока,
тако живу и тако свежу, црних очију, правилног профила и лако
препланулог лица. Волео сам само њу, видео сам само њу – до тог
тренутка! … Једва ако сам приметио, у колу у коме смо играли,
високу и лепу плавушу, коју су звали Адријеном. Одједном, по
правилима игре, Адријена се нађе сама са мном усред кола. Били
смо исте висине. Рекоше нам да се пољубимо, док се коло вртело
и песма се орила живље него икад. Дајући јој тај пољубац, нисам
могао да се уздржим а да јој не стегнем руку. Дуги увојци њене
златне косе додиривали су ми образе. Од тог тренутка обузме ме
неки непознат немир. Лепотица је морала нешто да отпева како
би стекла право да поново уђе у коло. Поседасмо око ње, и она,
свежим и звонким, лако осенченим гласом, какав имају девојке из
тог краја, одмах запева једну од оних старих романси пуних туге
и љубави, што увек говоре о јаду кнегињице коју је отац затворио
у кулу кажњавајући је тиме за њену љубав.
Док је она певала, сенке дрвећа бивале су све дуже, а месец
који је изгревао обасјавао је само њу, усамљену и издвојену усред
нашег задивљеног скупа. Она заћута, и нико се не усуди да наруши
тишину. Рудина је била покривена измаглицом, чије се бело
прамење вукло поврх траве. Чинило нам се да смо у рају. Најзад
се дигох и отрчах до приземља замка, где су се налазили ловорови,
засеђени у великим једнобојним вазама од фајанса. Донесех отуд
две гране које бише одмах оплетене као венци везани траком.
Ставих на главу Адријани тај украс чије сјајно лишће заблиста на
њеној плавој коси под бледим месечевим зрацима. Личила је на
Дантеову Беатриче како се смеши песнику који лута по међама
светих обиталишта.
Адријана устаде. Извивши свој вити стас, она нас љупко
погледа, и утрча у замак. То је, рекоше нам, унука једног од
потомака породице која је у сродству с бившим краљевима
Француске; крв владара из династије Валоа тече у њеним жилама.
За ову свечаност су јој допустили да учествује у нашим играма;
више је нисмо видели, јер се сутрадан вратила у манастир у коме
се васпитавала.”