Радован Гајић
Наздравичарска Радовану
Тешко је бити песник у својој песми,
тешко је бити своја песма на сопственим уснама;
тешко је када је магла деценијама дебела, толико
да се чини да си остављен од сопствених стихова;
тешко је када битка и даље траје, али се не чује;
тешко је када је мук полегао бојним пољем, јер
опет неки уплашени Вук, који у битку није ни ушао,
Косово туђину п/отписује; тешко је,
када се само још звекет речи последњег Војводе
поприштем чује, твојим стиховима праћен,
барјактару Божних Срба.
Немам ја речи којом бих ти рекао: издржи!
Немаш ти шта да издржиш.
Нико није издржао смрт тела и остао
телом жив. Али, има међу нама многих
који бише уморени како ће и тебе убити:
смрћу од које се и даље живи.
Да нема међу нама бројних који живе
после телесних смрти својих, ми,
ни један не бисмо живели.
Живео! И у векове те потомци славили,
Који потомство имају.
У којих га нема нека их мртви ђедови питају:
– Што издадосте? Што нас затријесте?
Не бој се и не брини. До сада смо те
твојом песмом опомињали. Од сада,
твојом песмом ћемо свој век спомињати.
На вјеки вјекова! Живео Радоване!
Песмо која си спевала нашу старост.
Ко год од нас дотле догура, деци ће га показивати:
– Оне косе, оне браде, оне очи памте сужње.
У здравље ти хашке смрти, песниче !
Песме која не пролази.
Мирјана Булатовић
Како бих се представила ванземаљцу
Потичем из једног великог народа
који живи у непризнатом делу Европе
и томе доприноси.
Мој велики народ
светски стручњаци за бројке
убеђују да је мали, на све начине:
оштрим речима, претњама, бомбама.
Мој неизбројиви народ
све некако преживи.
Ни кад га преполове
Још не верује да је мали.
А Ви, Ванземаљче?
Верујете ли да би икада
припадник каквог малог народа
умео да Вас у бескрају сретне?
– Били су ту неки,
али их нисам препознао –
одговори Ванземаљац
са јаким руским акцентом.
Јер, цела земља говори енглески,
а цело небо руски.
Момир Војводић
У Хагу је Азачка тамница
У памћењу српскога камена
Најтежа је тамница Азачка,
Од чијег су помена рамена
Дрхтурила и срца јуначка;
Трунуо је и Краљевић Марко
У проклетој Азачкој сужњари,
Призивао из ње Бога жарко:
Да га сунце слободе ожари;
Само Бог зна колико је срца
У њој било акрепима пишта,
Из ње није ни од вељег мрца
За гроб никад изношено ништа;
Изграђена једино за Србе
Од Запада паклена самница:
Да се у њој Срби рајски грбе, –
У Хагу је Азачка тамница.
Ранко Р. Радовић
Поносна пјесма
Избави, Боже, из горе
У којој тихујем привидан;
Потјерај, међу злотворе,
У Твој храм тврди, разидан.
Тамо су подигли таборе,
Тамо ће… Да ме уморе.
Не дај ме, Боже, досади,
Помози сужњу изгнаном,
Међ звјерове ме посади,
Да будем Кост у поганом.
Од Срба кују Тврђаве,
Тамо ћу – да ме задаве.
Из ћеле-потопа изрони,
Узми за руку, поведи!
С хиљаду цркава зазвони –
Подај зликовцу! Не штеди.
Око нас граде затворе
Да Те у нама уморе.
Да није Тебе, Господе –
Куд би нам душе самотне;
И Тебе с нама одводе
У своје брлоге срамотне –
Тамо ће да нас окују;
Тамо ће да ме отрују.
Избави, Боже, из шуме
Гдје газе Твоје Законе,
Баци међ звјери безуме –
Услиши понизном наклоне.
Твојим ме Именом заýсти,
Па ме џелату… Препусти.
2001
Катарина Костић
Радовану несмртном
Разгоропадиле се авети.
Рањена звер
Пропиње се, кочопери
Прети небу и земљи
Да ће судије аветиње
Васиону у ред довести
А некмоли (мајушну) Србију.
Сва права јој одузети
Сем дозволе да ћути.
Главе до земље погнуте
Да се по њој може газити
Данак убирати
У јаничаре одводити.
Лица покривеног
да очи не виде
кад рука потписом аминује
продаје, предаје и издаје
до последњег Обилића.
Урлају губаве авети
О демократској правди
У име које прогањају,
Сумњиче, у куће упадају,
Документа одузимају,
Забране изричу,
Радним људима кораке броје
Женама и деци залогаје.
Здрави сан у мору претварају.
Дошло време да губавци
Здравима суде.
Злочинци против мира
Суде миротворцу
За своје злочине.
И самом злу се толико зла
Смучило.
Па се поче каменити.
Нема коме да се кези,
Нема кога да заводи
Нема кога да победи.
Нова представа је на помолу
Помраченог ума
Зло се у амбис сурвава
Са лучом истине и правде
Радован се приближава.
Андреј Базилевски
Уочи Васкрса Београд
Јудино чедо, шта хоћеш сада
од Китеж-града и Белог Града?
Оклопници, Нато – док смо живи,
њима што раде за плату
смо криви.
Саката слободица једвадржавља:
Вијуго-, Буго- и Југо-Славија…
Урлик клања – наш удео.
Сваки камен
бол прожео.
Бомбе, блокаде и канонаде,
и бес цветне барикаде
изнова ће донети враг –
чим историја
клизне унатраг.
Од Црне Горе до Белогорја,
од руских Курила до пруског приморја
гинуће стално наши солдати –
док нам не сине
што смо на крст дати.
Ми смо криви. Слаба је брана
од вашег отрова и вашег смрада,
од вашег хада, где банковни рачун
штити гада
на сваки начин.
У теме – маљем – поредак нови:
завист и мржња, ласка и сила.
Само за истином
душа мирно плови.
Част нам је увек
у савести била.
Бела вера врбова
Словене ће да сабира
од Сибира до Србије,
од Србије до Сибира.
(Препевала Мирјана Булатовић)
Бошко Обрадовић
Знак против кога се говори
Много је разлога због којих се говори против Радована Караџи-
ћа. Овај истакнути савремени српски књижевник, необични
песник и романописац чије је врхунско књижевно дело неоправ-
дано остало у сенци његове велике политичке харизме, постао је
”опасан човек” који ”у време уписује опасан знак”, а тај знак за-
право је оно против чега се говори и због чега Радован Караџић
толико смета. Он је ”наш сведок”, како је то луцидно аутопоетич-
ки наговестио још у својој давној и чудесној песми ”Мирнодоп-
ски извештај”, који у наше име брани наше духовне и национал-
не вредности, али читаво европско наслеђе. Његово политичко
дело представља исувише опасан пример за друге, не само у
српским размерама.
Значај Републике Српске
Најпре, Радован Караџић, као први председник Републике Срп-
ске, неизбрисив је из историје српског народа. То и јесте главни
проблем оних који би да у Хагу прекрајају српску историју и пи-
шу је испочетка, мењајући биографију српског народа према
својим потребама и интересима. И сребреничка медијска творе-
вина направљена је само да би се омогућило лакше бомбардовање
РС, протеривање Срба из Републике Српске Крајине и неутра-
лизовање војног и политичког вођства Срба у РС, на челу са др
Радованом Караџићем. На сребреничком миту требало је изгра-
дити правно-политичку пресуду о геноцидности РС и тако из-
вести њено укидање и утапање у наметнуту БиХ. Међутим, Ре-
публика Српска сада је већ историјска чињеница коју бране
међународни уговори и бескрајна љубав српског народа.
Када се загледамо уназад 20 година видећемо огроман низ
историјских пораза српског народа и једну једину историјску по-
беду – Републику Српску. Она је живи доказ да је српски народ
непобеђен, историјски жив и способан да се избори за своје тра-
јање и своју државу.
Република Српска је и авангарда нове националне идеје у
Европи, прва тачка хришћанског отпора изнова надирућем и-
сламском освајачу и велики бранич аутентичне хришћанске
Европе, ка којој ће се морати вратити сви европски народи ако
буду желели сопствени спас.
Многима је трн у оку и пример како је Република Српска
била заснована као држава, на којим темељима и вредностима?
Њен повратак сагласју између Цркве и Државе, увођење веро-
науке у школе, давање националног карактера Универзитету,
Војсци, медијима и држави у целини – итекако су проблем за све
оне који би да српски народ одвоје од остваривања сопственог
националног идентитета и интереса.
Таква Република Српска неодвојива је од таквог оснивача
и првог председника. Све његове личне и политичке мане и
погрешни потези, ако их је било, губе се пред снагом ове исто-
ријске чињенице и примера који надахњују и штите, или, како
би песник рекао – ”радују и плаше”.
Значај Радована Караџића
Не знам колико је уопште примећена суштински битна ствар у
вези са личношћу и делом др Радована Караџића, а то је да се
ради о јединственој политичкој појави у новијој европској исто-
рији – аутентичног хришћанског политичара. У времену када у
Европи више нема великих политичара и визионара, када нас
воде политички кловнови и клонови, кепеци и манекени, појава
овог песника-државника заиста је нешто необично и драгоцено.
Можда управо то додатно плаши, смета, штрчи, опасно може да
делује на друге својим примером?
Јер бити Христов данас, бити на страни овог највећег исто-
ријског знака против кога се стално говори, значи бити на путу
свим антихристовим силама од овога света, значи и страдати, зна-
чи и умрети можда за Христа, али и вечно живети на оба света.
Али, највећи проблем је дефинитивно Радованов пример за
Србију, опасност да се тако нешто понови у Србији, да и тамо по-
стане могућ такав политичар и таква држава. То је убедљиво нај-
важнији разлог зашто смета Радован Караџић и због чега треба
да буде укаљано и угашено свако историјско сећање на њега.
Српски сабор Двери настоји управо супротно: да подсећа на
овај историјски пример и ради на томе да се у Србији појави
нови Радован, доказ да је могуће и у 21. веку имати српског хриш-
ћанског лекара, књижевника, учитеља, политичара, као и да
Србија може бити национална држава. Узалудно је ухапсити Ра-
дована и држати га на робији, исто онако као што је било узалуд-
но спалити мошти Светога Саве, јер се не да утамничити слобо-
дарски хришћански дух српског народа из кога је све и потекло.
Зато је епска прича о Радовану Караџићу као модерном
хајдуку и устанику толико позната новим генерацијама и оне
неодољиво хрле за овим националним архетипом, следујући
његовој визији и политичком примеру. И што га више гоне, суде,
тамниче, то му више додају светлости на ову историјску фреску.
Радованове вечери, Торонто, 12. јуна 2009.
Радован Тврдишић
Знак поред историјског пута
Са неким људима је као са планинама.
Не могу се спознати из једног места.
Тако је и са Радованом Караџићем.
Његова личност своју пуну боју, дубину и значај добија тек када
се сагледа из различитих перспектива.
Социјални портрети
И, као по правилу, прво се примећује његов политичко-исто-
ријски лик.
Он је, у овом времену суверене владавине медијске цивили-
зације, најосветљенији.
Иако присуствујемо покушајима његовог систематског медиј-
ског извитоперења, већ наша садашњост Радована препознаје
као онога под чијим је руководством извојевана најзначајнија
српска победа у другој половини двадесетог века, човека који је
први развио заставу Републике Српске.
Данас га јасно видимо и као утемељивача веронауке чије је
оживљавање било од непроцењивог значаја у стварању будућих
здравих и идентитетски утемељених родољубивих снага.
Иако претходне чињенице политичке прошлости немају свр-
ху никакве митоманске идеализације једног човека (јер било је
и грешака за време његовог мандата), потпуно је јасно да ће га и
будуће генерације, пре свега, по овим делима препознавати.
Из друге, културолошке димензије, препознајемо савременог
српског писца и песника чији је значај, овога часа, у дубокој сен-
ци његове историјско-политичке фигуре.
Када се ускоро та сенка склони и шира јавност угледаће оно
што данас само малобројни храбри чувари српског језика виде:
”човека у чијој поезији се дамар личне исповести дубоко преплиће
са трагедијом колектива, а општи усуд историје налази одјека у
најинтимнијем запису”.
Из православног искуства доживљавамо га данас као Христо-
вог војника коме су добро познате вечне речи апостола Павла:
”Добар рат ратовах, трку сврших, веру сачувах”.
Дубоко свестан да ових седам речи осликавају суштину хриш-
ћанског односа према животу који у овоземаљским оквирима и
није ништа друго до ”борба непрестана”, он се својим храбрим
држањем на месту нове сече српских кнезова већ определио за
небеску етику и посведочио да зна тајну Косовског завета.
Медијске карикатуре
Али у време ово кад ”страх животу каља образ често” сведоци смо
системског одрицања од сопственог идентитета и његових висо-
ких моралних норми.
Страх је закуцао на наша врата.
И то онај најнижи и најгнусобнији.
Не онај некадашњи страх од губитка живота већ нови страх
новог доба.
Страх од губитка комфора.
На несрећу, многи збуњени и дезоријентисани пустише га у
дом својих срца.
И одједном погубно самоодрицање постаде прихватљива ка-
тегорија и лукаво би проглашено за националну катарзу.
Пљување по својим вредностима данас се представља као ис-
пуњавање ”високих цивилизацијских норми” које се морају ис-
пунити на дугом маршу ка предворју ЕУ и НАТО.
У таквој атмосфери просто је нормално и чак друштвено по-
жељно безрезервно прихватити сваку прљаву оптужбу која се
подиже против српског народа и његове биографије.
Овакве оптужбе се без икаквог преиспитивања тумаче као не-
обориве догме, а њихови верници у медијима свакодневно испо-
ведају нову веру: ”Верујемо да су Срби апсолутни кривци за свако
зло на просторима бивше Југославије и да је Хашки суд инстру-
мент за извршење казне и да је свака неправда над Србима пот-
пуно праведна”.
Због свега тога данашњи Радованов медијски лик више под-
сећа на лошу карикатуру за чије се цртање једина инспирација
налази у Хагу.
И заиста се на тренутак може помислити да ће црне тамничне
сенке прекрити све оне претходне светле слике.
Али народна мудрост нас учи и људи говоре да је свака сила за
времена и да ничија није горела до зоре.
Тако је и са хашким мраком коме се јутро неминовно примиче.
Неће Радована Караџића, а ни друге српске мученике, Хаг
дуготрајно историјски унизити.
Неће Хаг у будућности бити препознаван као место српског злочина.
Због одсуства елементарне правде и немања истих аршина
за све учеснике балканске драме, Хаг већ сад јесте место голготе
једног народа а потом неминовно и његовог васкрсења и победе.
А многи хашки заточеници на чудесан начин већ постају
слободнији од својих охолих тамничара.
У таквом времену Радован и мимо своје воље од доктора преко
политичара и књижевника постаје метафора, постаје симбол, по-
стаје знак који ће остати и опстати на историјском путу.
И служиће својој сврси.
Показиваће правац.
Тамо негде ка оној далекој линији где се спајају небо и земља.
Радованове вечери, Торонто, 12. јуна 2009
Милун Костић
И сужањ може остати витез
Док је “Милосрдни анђео” сипао бомбе, као кишу, по недужном
народу Србије и НАТО практиковао своју силу како би пока-
зао да треба да постане светски полицајац, српски војници, а
и обичан свет, трудили су се да сачувају Отаџбину и животе.
Мноштво је оних који су се борили храбро и витешки иако су
били свесни да се боре против силе којој је тешко одолети. У
таквим ситуацијама само јака воља и вера у Бога додају вам
силу и снагу за спас.
Очигледно је да нису успели да сломе дух српског народа у ра-
ту па су то покушали касније у миру. Створили су Међународни
суд у Хагу за оне који се нису покорили.
На основу тога многи српски витезови постали су сужњи ко-
ји данас чаме по тамницама многих европских земаља.
Питам се ако су они, који су бранили Отаџбину и њене све-
тиње били злочинци, а шта су онда они који су немилосрдно
уништавали једну малу али суверену и истински храбру земљу?
Да ли ће икада Правда бити задовољена.
Требало ми је скоро шест месеци да добијем дозволу за посету
једном таквом српском витезу-сужњу у тамници.
Питам се: Зашто толико дуго времена? Ипак исплатило се чекати.
Тога августовског дана, са госпођом Љубицом Саичић, хума-
нитарном радницом, пошао сам аутом из Лондона за Дурхам,
по први пут, у посету сужњу кога је Хашки суд осудио на 45
година затвора. Јесте, баш 45 година затвора само зато што је
бранио земљу и свој народ јер су му то и војничка правила нала-
гала. Али шта је мојих скоро шест сати вожње према његових 45
година тамнице?! Генерал. Па то је још већа и отежавајућа окол-
ност. Тако неки кажу.
Ипак у то августовско поподне стигли смо у посету коју смо,
много раније, најавили Управи затвора. Сама помисао да идемо
да бар мало олакшамо некоме сужањство није ми дала да се за-
морим возећи тако дуго. Напротив, стигли смо а да нисам осе-
ћао ни најмањи умор. Бог сигурно даје снагу човеку кад му је
она потребна.
Стигли смо до затвора. Улазимо у чекаоницу која је већ била
пуна оних који су дошли да посете некога свога. Ако су пре дош-
ли и пријавили се, отишли су пре и у посету.
Ми смо били у последњој групи од 9 лица.
Чекамо шта ће нам рећи или шта ћемо бити питани. Дакле
прво нам узимају отиске кажипрста и десне и леве руке. Траже
да гледамо право у апарат. Снимају нас. Добијамо наше пласти-
фициране слике под одређеним бројем и траже од нас да их ста-
вимо на џеп да буду видне. Дају нам кључ од преградка број 20
и захтевају да све, ама баш све, што имамо у џеповима: пасоше,
мобилне, новчанике, марамице, оловке, закључамо ту до поврат-
ка од затвореника.
Све чинимо како нам се каже јер једва чекамо да дођемо до
генерала Радислава Крстића код кога смо дошли у посету.
Ево нас у још једној просторији. Овде захтевају да скинемо
капуте, сатове, ципеле и друго. Питао сам шта да радим са крс-
том који носим око врата. Рекли су ми да не морам да га скидам.
Заиста, промрмљах за себе: “Крст је сила и знамење, крст је спа-
сење”. Као да наиђе на мене нека олакшица и почех да се осећам
боље. Све ствари које скинусмо ставише кроз рентгенску маши-
ну а нас препипаше по целом телу и машином и рукама.
Ево нас у трећој просторији где су на поду насликана стопа-
ла. Од нас захтевају да станемо ногама на те знаке. То и чинимо.
Појављује се један затворски официр, са огромним псом који нас
њуши и пролази. Трениран је вероватно да открије дрогу а мож-
да и неко оруђе или оружје да се не би нешто прокријумчари-
ло затворенику.
Бог зна по који пут шкљоцну брава, а толико их је у затвору да
је то невероватно. И уђосмо у велику салу. Обратисмо се затвор-
ском официру, а ту их је три, да питамо за генерала Крстића, а
он нам рече да је у другој просторији до ове. Једна официрка нас
поведе у другу просторију где је било још десетак затвореника у
разговору са њиховим посетиоцима.
Генерал Крстић седи сам за једним столом, окренут леђима
зиду, а поред њега још једна празна столица. Са наше стране две
празне столице. И овде три затворска официра мотре не све и
свакога. Угледа нас генерал Крстић а и ми њега. Поздрависмо се
и изљубисмо три пута, по српском обичају. Седосмо. Разговор
започиње он захвалношћу нама.
Каже: ”Ви не знате колико ми ова посета значи. То вам не умем
исказати”. Док он то говори ја гледам у њега и анализирам га.
Мршав, исцрпљен, обучен у џемпер и плаве панталоне. Патике
на ногама. Ја почињем разговор невезано: Како сте? – Како из-
државате? – Да ли имате довољно хране? – Шта има ново? – Ово
упитах па се брецнух и помислих: “Боже, какво глупо питање
поставих затворенику. Шта има ново? Па шта може бити ново у
затвору кад је све исто. За сужња нема ништа ни старо ни ново.
Само се смењују дани и ноћи и, сигурно, да му трају као године.
Наставих:
– Је ли тачно да сте осуђени у Хагу на 45 година затвора?
– Тачно је – вели генерал – али су ми доцније скратили на 35
година. – Па колико сте дуго овде?
– Четири године овде и у Хагу шест, скоро пуних 10 година.
Тешим га:
– Може Бог дати да вам још смање казну. Не смете бити песи-
миста већ оптимиста.