Милун Костић

И сужањ може остати витез

Док је “Милосрдни анђео” сипао бомбе, као кишу, по недужном
народу Србије и НАТО практиковао своју силу како би пока-
зао да треба да постане светски полицајац, српски војници, а
и обичан свет, трудили су се да сачувају Отаџбину и животе.
Мноштво је оних који су се борили храбро и витешки иако су
били свесни да се боре против силе којој је тешко одолети. У
таквим ситуацијама  само јака воља и вера у Бога додају вам
силу и снагу за спас.
Очигледно је да нису успели да сломе дух српског народа у ра-
ту па су то покушали касније у миру. Створили су Међународни
суд у Хагу за оне који се нису покорили.
На основу тога многи српски витезови постали су сужњи ко-
ји данас чаме по тамницама многих европских земаља.
Питам се ако су они, који су бранили Отаџбину и њене све-
тиње били злочинци, а шта су онда они који су немилосрдно
уништавали једну малу али суверену и истински храбру земљу?
Да ли ће икада Правда бити задовољена.
Требало ми је скоро шест месеци да добијем дозволу за посету
једном таквом српском витезу-сужњу у тамници.
Питам се: Зашто толико дуго времена? Ипак исплатило се чекати.
Тога августовског дана, са госпођом Љубицом Саичић, хума-
нитарном радницом, пошао сам аутом из Лондона  за Дурхам,
по први пут, у посету сужњу кога је Хашки суд осудио на 45
година затвора. Јесте, баш 45 година затвора само зато што је
бранио земљу и свој народ јер су му то и војничка правила нала-
гала. Али шта је мојих скоро шест сати вожње према његових 45
година тамнице?! Генерал. Па то је још већа и отежавајућа окол-
ност. Тако неки кажу.
Ипак у то августовско поподне  стигли смо у посету коју смо,
много раније, најавили Управи затвора. Сама помисао да идемо
да бар мало олакшамо некоме сужањство није ми дала да се за-
морим возећи тако дуго. Напротив, стигли смо а да нисам осе-
ћао ни најмањи умор. Бог сигурно даје снагу човеку кад му је
она потребна.
Стигли смо до затвора. Улазимо у чекаоницу која је већ била
пуна оних који су дошли да посете некога свога. Ако су пре дош-
ли и пријавили се, отишли су пре и у посету.
Ми смо били у последњој групи од 9 лица.
Чекамо шта ће нам рећи или шта ћемо бити питани. Дакле
прво нам узимају отиске кажипрста и десне и леве руке. Траже
да гледамо право у апарат. Снимају нас. Добијамо наше пласти-
фициране слике под одређеним бројем и траже од нас да их ста-
вимо на џеп да буду видне. Дају нам кључ од преградка број 20
и захтевају да све, ама баш све, што имамо у џеповима: пасоше,
мобилне, новчанике, марамице, оловке, закључамо ту до поврат-
ка од затвореника.
Све чинимо како нам се каже јер једва чекамо да дођемо до
генерала Радислава Крстића код кога смо дошли у посету.
Ево нас у још једној просторији. Овде захтевају да скинемо
капуте, сатове, ципеле и друго. Питао сам шта да радим са крс-
том који носим око врата. Рекли су ми да не морам да га скидам.
Заиста, промрмљах за себе: “Крст је сила и знамење, крст је спа-
сење”. Као да наиђе на мене нека олакшица и почех да се осећам
боље. Све ствари које скинусмо ставише кроз рентгенску маши-
ну а нас препипаше по целом телу и машином и рукама.
Ево нас у трећој просторији где су на поду насликана стопа-
ла. Од нас захтевају да станемо ногама на те знаке. То и чинимо.
Појављује се један затворски официр, са огромним псом који нас
њуши и пролази. Трениран је вероватно да открије дрогу а мож-
да и неко оруђе или оружје да се не би нешто прокријумчари-
ло затворенику.
Бог зна по који пут шкљоцну брава, а толико их је у затвору да
је то невероватно. И уђосмо у велику салу. Обратисмо се затвор-
ском официру, а ту их је три, да питамо  за генерала Крстића, а
он нам рече да је у другој просторији до ове. Једна официрка нас
поведе у другу просторију где је било још десетак затвореника у
разговору са њиховим посетиоцима.
Генерал Крстић седи сам за једним столом, окренут леђима
зиду, а поред њега још једна празна столица. Са наше стране две
празне столице. И овде три затворска официра мотре не све и
свакога. Угледа нас генерал Крстић а и ми њега. Поздрависмо се
и изљубисмо три пута, по српском обичају. Седосмо. Разговор
започиње он захвалношћу нама.
Каже: ”Ви не знате колико ми ова посета значи. То вам не умем
исказати”. Док он то говори ја гледам у њега и анализирам га.
Мршав, исцрпљен, обучен у џемпер и плаве панталоне. Патике
на ногама. Ја почињем разговор невезано: Како сте? – Како из-
државате? – Да ли имате довољно хране? - Шта има ново? - Ово
упитах па се брецнух и помислих: “Боже, какво глупо питање
поставих затворенику. Шта има ново? Па шта може бити ново у
затвору кад је све исто. За сужња нема ништа ни старо ни ново.
Само се смењују дани и ноћи и, сигурно, да му трају као године.
Наставих:
– Је ли тачно да сте осуђени у Хагу на 45 година затвора?
– Тачно је – вели генерал – али су ми доцније скратили на 35
година. – Па колико сте дуго овде?
– Четири године овде и у Хагу шест, скоро пуних 10 година.
Тешим га:
– Може Бог дати  да вам још смање казну. Не смете бити песи-
миста већ оптимиста.

Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Давор Миличевић
Кад реч Господња застала је

Живко Церовић
Прича о нама, њима и осталима

Бошко Обрадовић
Знак против кога се говори

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026