Милун Костић
Писмо ПЕН-у Канаде
Драга г-ђо Изабел Хари,
Извините што морам да Вас обавестим да не желим више да бу-
дем члан ПЕН-а Канаде.
Разлог томе је што сам годинама сведок да ПЕН Канаде бра-
ни све писце и новинаре у свету које прогоне и затварају поли-
ције, судови и владе њихових држава, а за 14 година прогањања
и криминалног хапшења српског песника, романописца и драм-
ског писца др Радована Караџића ова асоцијација писаца ни нај-
блажом изјавом није реаговала. Пре годину дана ухапсиле су др
Караџића полицијске и специјалне војне снаге, уз свестрану по-
моћ обавештајних служби и специјалних полицијских и војних
јединица страних земаља, држале га три дана у тајном затвору,
без обавештавања чланова његове породице и његовог адвока-
та. За то време председник Србије и чланови њене Владе прего-
варали су са председницима и владама суседних држава да још
једном они ухапсе и изруче америчко-европском суду у Хагу већ
овако криминално ухапшеног писца др Радована Караџића.
Истовремено сам сведок да ниједним актом ПЕН Канаде није
штитио писце и новинаре Србије и њихов народ док их је три
месеца 1999. године бесомучно и срамно бомбардовало девет-
наест НАТО држава, убијало и разарало њихове домове, школе,
болнице, цркве, фабрике, мостове, возове и радио-телевизијске
станице. Бомбардовале су и Радио-телевизију Србије и убиле
четрдесет запослених у тој информативној кући.
Свих ових година мог чланства у ПЕН-у Канаде надао сам се
да ће ова угледна асоцијација канадских писаца осудити крими-
нални акт над српским народом и његовим писцима и новина-
рима. Пошто се то није десило, престајем да будем члан ПЕН-а
Канаде, у нади да ће овај мој чин подстакнути на размишљање
бар неке писце у овом удружењу.
Са жељом да ћете правилно разумети ову моју оставку, при-
јатељски и с поштовањем вас поздрављам,
Др Радомир Батуран
Торонто, 1. јула 2009.
Небојша Радић
Господари језика
Наша се генерација као и многе пре нас, стицајем неповољних
историјских околности, нашла очи у очи са суштинским питањи-
ма човекове егзистенције и националне свести: ко смо, одакле до-
лазимо и куда идемо? Ова се питањима спонтано јављају у осами
и дубинама душе да би потом била артикулисана свим инстру-
ментима који нам стоје на располагању од којих је најпрецизнији
и најпрефињенији језик. У највећој могућој мери и судбина нашег
језика је илустративна за недоумице које нас море и изазове на
које се спотичемо.
На лингвистичком плану су постављена занимњива питања и
то нарочито у вези настанка и нестанка српско-хрватског језика.
Питањима порекла различитих језика и њихових међусобних ути-
цаја и односа се бави наука и њен је задатак да употребљавајући
ригорозне научне поступке и високе моралне и професионалне
стандарде пружи задовољавајуће одговоре. Да ли ће лингвисти и
самим тим лингвистика успети да се ишчупа из канџи политике
остаје да се види. Кажем остаје, јер је колико још у прошлом броју
Људи, професор Милош Ковачевић указивао на низ питања која
су сва скупа врло далеко од било каквог научног консензуса и где
су ровови ископани и утврђени дуж политичких граница (не чак
ни државних на шта нам указује случај Босне и Херцеговине).
Дакле, српски, хрватски, босански, црногорски… (војвођански?).
Али хајде да за тренутак оставимо по страни историју и науку
и поставимо једно једноставније и практичније питање: каква је
судбина језика у данашњем свету и каква је судбина нашег језика
у том свету? Хајде да се мало осврнемо унаоколо.
Ако погледамо веб страницу Центра за језике Универзитета у
Кембриџу (http://www.langcen.cam.ac.uk/resources/resources.php?c=2)
видећемо да се међу сто педесет(ак) језика спомињу и следећи: бо-
сански, хрватски, српски и српско-хрватски. Обзиром да се овде
ради о листи ресурса за учење језика можете да кликнете на било
коју од ових одредница и бићете упућени на… једну те исту страницу!
Иако се ради о мојој установи верујте ми на реч да ја у томе
нисам учествовао и да немам шта специјално ни да приговорим
оваквој организацији која је направљена искључиво по принци-
пу штa је практичније (нпр. из књижице Croatian – teach yourself
ће да научити и босански) и без уплива било какве идеологије.
Но хајде да погледамо другу једну не толико угледну (свака-
ко не за нас Србе) колико познату (озлоглашену?) установу: Међу-
народни суд у Хагу (http://www.icty.org/). НАТО идеологија је ди-
ректно подржала распарчавање Jугославије и креирање пергршти
балканских вазалних државица на премисама само-опредељења
чија је врло битна ставка био језички идентитет. Како сад ова
установа (суд) која је директан производ речене идеологије гледа
на наше питање језика. Кликнете на тај линк и дођете на једну те
исту страницу!
Дакле, као и у случају Универзитета у Кембриџу идеологија и
политиканство су гурнути у страну и предност је дата практичној
употреби ресурса. Зашто правити три или четири различите веб
странице када је једна сасвим довољна (али то очигледно не важи
и за државе!)? Исто тако, симултани преводиоци у судници се
мењају по сменама а не по националном кључу. Сетите се само
како је Шешељ у почетку свог суђења тврдио да не разуме прево-
диоца јер ова(ј) не говори српски већ хрватски или босански!
Универзитет у Оксфорду нашао је међутим, следеће решење за
овај псеудо-лингвистички проблем: хрватски, српски и српско-
хрватски линкови за ресурсе. Значи, ако на књизи или речнику
пише хрватски онда је под хрватски, и тако даље. Jа бих колега-
ма из Оксфорда само хтео да скренем пажњу на то да већина њи-
хових истраживача и студената вероватно не зна да се ови јези-
ци (језик?) међусобно одлично разумеју и да могу сасвим лепо нау-
чити босански из српског уџбеника или наизменично употребља-
вати речнике.
Код колега у Оксфорду сам ево наишао на још нешто: Serbian,
Croatian and Bosnian writing page from Omniglot (http://www.omniglot.
com/writing/serbo-croat.htm). Тај Омниглот (писма и језици света)
каже како су ови језици заиста врло слични и даје следеће при-
мере текста које ми овде преносимо:
Croatian sample text
Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.
Ona su obdarena razumom i sviješću i trebaju jedna prema drugima
postupati u duhu bratstva.
Serbian sample text
Cвa људскa бићa рaђajу сe слoбoднa и jeднaкa у дoстojaнству и
прaвимa. Oнa су oбдaрeнa рaзумoм и свeшћу и трeбa jeдни прeмa
другимa дa пoступajу у духу брaтствa.
Bosnian sample text in the Latin alphabet
Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.
Ona su obdarena razumom i sviješću i treba da jedno prema drugome
postupaju u duhu bratstva.
Bosnian sample text in the Arabic alphabet
***
Франко Манаи
Примена језичких прописа у Европској унији
Савет Eвропе је још давно препознао важност коју регионални
и мањински језици имају за одржање богатства и разноликости
европске културне баштине. Eвропска Повеља за регионалне и
језике мањина (1992) утврдила је за један од главних циљева за-
штиту и промоцију ових језика. Да би ступила на снагу, треба-
ло је да Повељу потпише пет земаља чланица што се и догодило
марта 1998. Италија је ову повељу потписала јуна 2000. године,
није je још ратификовала али ју је ипак спровела у закон који
има за задатак заштиту језика и култура 12 италијанских наци-
оналних мањина: каталанскe, хрватскe, сардскe, албанскe, грчкe,
францускe, франко-провансалскe, окситанскe, немачкe, ладинскe,
фурланскe и словеначкe. Од када је закон ступио на снагу, многе
су културне и политичке институције обезбедиле државну фи-
нансијску подршку за имплементацију иницијатива усмерених
на очување и заштиту ових језика и култура (од курсева језика и
пројеката усмерених на специфичне аспекте појединих језика и
култура до културних активности и постављања уличне сигна-
лизације на језицима мањина и сл.).
Овај чланак се бави сардским језицима јер су они од свих је-
зика мањина најраспрострањенији у Италији. Њихов пример нам
такође може послужити као путоказ за разумевање ситуације
других језика мањина у Италији. Сардинија је једна од ретких
у Италији (то су још Вал д’Аоста, Трентино Алто Адиђе, Фриули
Венеција Ђулија и Сицилија) које уживају висок степен аутономије
коју им гарантује устав. Сардски Регионални савет је још 1997.
године донео регионални Закон о заштити и очувању сардског
језика и културе.
У складу са њеном историјом, лингвистичка ситуација Сар-
диније је врло сложена. Пошто је лоцирана усред западног Меди-
терана, Сардинију су многи народи освајали: Феничани, Римљани,
Вандали, Арапи, Ђеновљани, Пизанци, Арагонци, Кастиљанци и
Каталонци. Сваки од ових освајача је владао острвом и у већој
или мањој мери оставио свој траг на култури и језицима Сарди-
није. Лингвисти данас препознају две основне варијанте сардског
језика: логудорезе (говори се на северу) и кампиданезе (на југу).
Друга два језика, сасарезе (на северо-западу) и галурезе (на
северо-истоку) се сматрају дијалектима италијанског језика. По-
ред ових ту је и каталански језик који се говори у лингвистич-
ком острву какав је град Алгеро, и табаркински који представља
варијанту лигурског дијалекта и који се говори на самом југо-
западном крају острва.
С обзиром на овакву лингвистичку уситњеност није ни чудо
да је, у жељи да спроведе закон о језику, Канцеларија за култу-
ру Сардске регије предложила један нови, вештачки језик који
су назвали Лимба Сарда унификада (заједнички сардски језик) и
који је требао да се користи у административне сврхе упоредо са
италијанским. Пројекат је изазвао жучне расправе у којима су
противници новог језика однели победу те је читав пројекат гур-
нут у запећак.
Да бисмо анализирали језичке одредбе и њихову примену, важ-
но је да укажемо и на неке од разлога услед којих је овај предлог из-
азвао толики отпор међу сардињанима те је на крају и напуштен.
Како се већ могло и претпоставити, једна од најважнијих тачака
у спору је била избор логодурезе језика као модела за нову, стан-
дардизовану форму сардког језика. Исто је толико био занимњив
и вредан пажње и сам начин који је регионална влада изабрала да
своју одлуку саопшти грађанима.
Важно је да пре свега, обратимо пажњу на чињеницу да итали-
јански и регионални закони под именом сардски језик подразу-
мевају различите ствари. Са тачке гледишта италијанског језика,
под сардским језиком се подразумевају сви језици Сардиније изу-
зев каталонског који се сврстава међу језике мањина. Регионални
закон, с друге стране, под сардским језиком подразумева две глав-
не варијанте, логодурезе и кампиданезе док се каталонски, табар-
кин, галурезе и сасарезе сврставају у засебне језике. Пре него
што се упустимо у анализу проблема које дефиниција сардског
у једнини маже да проузрокује, морамо, међутим, скренути паж-
њу на два врло битна момента. Пре свега, ниједан од два закона
се не бави класичним категоријама нити статусним питањем јез-
ичког планирања какве су кодифиукација, стандардизација, про-
пагирање нових норми итд. Регионални закон у ствари позива на
попис лингвистичког репертоара међу становницима Сардиније
како би сакупили довољно информација за такав пројекат. Реги-
онални савет је, међутим, одложио већ обећани попис а у међу-
времену је, противно здравoj памети, започео процес стварања
стандардизованог језика који би објединио различите варијанте
сардског језика. То наравно не значи да би сам попис исправно
одсликао језичку ситуацију и технички гледано пружио решење
за ову ситуацију, ако ни због чега другог а оно због тога што се
ту пре свега ради о једном посве уобичајеном и суштински по-
литичком проблему. Стога су неки грађани тражили да овај
процес започне bottom up (енгл. одоздо на горе, прим. преводиоца)
уместо процеса top down (енгл. одозго на доле) који је започела Ре-
гионална власт. Овакав приступ решавању проблема је, међутим,
сасвим уобичајен јер се већина језичког планирања одвија у про-
цесима који започињу горе па се онда одвијају top down. Употре-
Миро Микетић
Криваја – ријека смрти
Од ране зоре, како кренусмо из мјеста Врапци, нити смо имали
одмора, нити је много залогаја није прошло кроз наша смрзнута
уста. Вјетар и мећава су се мало сажалили на нас, па се умирили.
Као да је неко полувријеме и чека се на друго.
Колона успорила корак, умор отерао и то мало снаге што је
преостале дубоко у кости. Мили колона као погребна поворка.
Вјероватно даје почаст оним нашим омладинцима који осташе
на вјечнoj стражи, загрљени у једном снопу рано покошеног
цвијећа. Осташе они, а ми доље пут ријеке Криваје.
Тата стиже и јавља дједовима да ”тамо са лијеве стране коло-
не стиже дивизија Васа Вукчевића, и та дивизија ће се кретати ли-
јевом обалом Криваје преко високих кањона, жљебова и гребена
у правцу Возуће. Терени су врло тешки и тешко пролазни љети, а
поготово зими, и то у јануарским студеним данима и ноћима, ка-
ко нам кажу људи из ових крајева, који предводе наше јединице”.
”Ту су врлетне стране планина, Деветака, Жљебова и Коњуха.
Пруга која иде од Олова за Возућу је тотално уништена а мостова
више нема. Поред ријеке Криваје је само каравански стари пут
а мостови на Криваји су такође порушени.”
Са овим татиним новостима нијесмо одушевљени, али се мо-
ра ићи у том правцу. Тату не чујем више, јер се спуштамо стр-
мом стазом. Јанко ме опет привезао за конопац, а други крај сте-
гао око свог паса, док у рукама држи дио који је спреман за при-
тезање. Доље чујем ријеку која хучи, завија, јауче, разбија се о
своје стрме и високе обале. Камените обале се дижу горе у висине
стотинама метара. Тата нас прође, задовољан кад видје да ме је
Јанко свезао за конопац. Прилази Бранку, нешто прича. Радуле
зауставља коња. Скидоше Милијану и Бранко се скиде са коња,
поправи свој ранац, притеже штап и замахну рањеном ногом.
Корак по корак и уђе у такт. Значи пјешке. Терен није за јахање,
стрм је, залеђена стаза, коњи се клизају. Видим да тата скиде Ми-
раша са коња. Стави га себи на леђа, а Милијану прихвати за ру-
ку Стрмина, клизање, јауци, запомагања, срце да искочи од жа-
лости. Долина се пролама тужним дозивањима. Неко тражи сво-
га у ватри тифуса, притегнут болом својих рана или гушећи се у
студени која га постепено осваја. Никог не разумијеш, само по-
зиви, алакања гуше долину Криваје. Таласи треште на све стране.
Ту смо на самој обали Криваје, која је брза и дубока. Обале су
залеђене. Велике стијене у речном кориту покривене ледом у ви-
ду капа, али више личе на ћулафе.
Бијесни валови прскају и нас овдје на обали. Успорени марш.
Чује се: – Полако, пази, чувајте се леда. Држите се по два и два.
Прихватите коње за репове. Помозите. Чувај тога до тебе, видиш
да се разапео и одлетеће у воду. Вежи га конопцем. Све се дало
у неку напетост, неко ишчекивање бољитка. А оно све горе и
горе. Ова ријека поред нас зјапи, отворила своје чељусти и чека
плијен да га халапљиво зграби и преда својим таласима, који
ће чинити свој џелатски посао. Чују се молбе Господу. Истина је
горка, али је ту са нама као и ова ријека коју скоро морамо проћи,
бар једном. Опружила се, кривуда тамо даље, час се види, час не-
стане иза огромних стијена. Пратимо њен ток, залијепљени на
ледену стазу њене обале. Прођосмо једну кривину. Излазимо иза
угла гдје нас дочека једно проширење и са једне и са друге стране
ријеке. Војници у послу, прави се мост за прелаз преко Криваје,
довлаче се огромна дугачка стабла, јеле, борови. Војници обаљују,
крешу, вежу једно за друго. Вежу конопце за врхове, пребацују
конопце преко ријеке. Тамо војници грабе, вуку греде и тако ни-
че мост преко ријеке Криваје. Колона стала. Вријеме стало. Стао
и уздах који се заглавио у грлу. Стало све, само ти преморени
војници раде као пчеле свој посао. Праве мост на ријеци Криваји.
Мост преко којег ће проћи хиљаде војника, хиљаде напаћеног
народа, хиљаде рањеника. Али и многи ће остати овдје, у овим
дубоким вировима, да вјечно чувају речне дубине. Многи ће оста-
ти да праве везу између оних који почеше остајати код Везиро-
вог моста и оних који ће остајати и даље на овом путу пакла. Ври-
јеме промиче, а и живот многих, као да је Бог наредио многим,
који не могу даље да остану ту у дубинама хладне воде, а не по-
ред пута. Јер у тим ждрелима корита ће мирно почивати. Неће ту
ући ни партизани, ни усташе, ни Њемци, ни муслимани. Тако да
неће бити изложени масакрирању. Ако неко стигне доље, то ће
бити њихови, само мртви. А мртви са мртвима не ратују. Мртви
мирно почивају једни поред других. Они се не питају ко је за Ко-
минтерну, за дјевера Стаљина, за каплара Броза, а ко за Српство,
за Крст, за Краља.
Док сам нестајао у овим жалосним истинама, мост је прора-
дио. По три дугачка стабла повезана конопцима праве прелаз
преко Криваје. Преко тих стабала пролазе колоне четника, прo-
лази народ, рањеници, пролази српска Црна Гора.
Видим доље ниже од моста како натерују коње са рањеницима
да газе ријеку, јер за коње нема моста. Вриште коњи. Ено, један
се уздиже, збаци јахача који нестаде у води. Други до њега по-
кушава да му помогне, али и он оде са коња, више се не појави.
Рањеници загазили подивљалу ријеку. Водичи са десне обале
вичу на коње. Машу рукама да би охрабрили коње да журе преко
ријеке. На другој лијевој страни чекају војници да прихвате ко-
ње и рањенике. Снијег навалио, вода се згуснула од снијега. За-
гледао сам се у једног коња који млатара главом, рањеник на ко-
њу се љуља назад, напријед, десно, лијево, покушава да се уздр-
Драгиша Спремо
Како је српско море отишло на добош
Стари Хум био је и приморска и поморска земља. Дужином
читаве вертикале, од ушћа Неретве па све до Новог и Рисна, он
је имао своје обале и своје море, а као свака поморска земља
имао је и своје луке и пловила.
Већ од 10. па све до 14. века овај приобални појас средњег
Јадрана био је у поседу хумских кнезоева и властелина. Прве
податке о томе оставио је Константин Порфирогенит у 10. веку
који у својим записима Конавле спомиње као део Травуније, а
нешто касније (у 12. веку) о деловима ове приморске области
писао је Поп Дукљанин у своме Летопису.
Хумски приобални појас обухватао је велике просторе, али
његов опсег није био увек исти. Он се током времена мењао, као
што су се мењали и господари који су ту имали своје поседе и
управљали појединим жупама.
На југозападу су биле жупе Конавли, Драчевица и Тихаљина,
док је на северу просторно највећа и најзначајнија била Жупа
Лука. Она је обухватала просторе у доњем току Неретве, од ње-
них притока Брегаве са леве и Требижата са десне стране, па све
до мора. На том подручју постојао је велики број старих градо-
ва и насеља, међу којима: Нарона, Могорјело, Дријева (Габела).
Јужне делове ове приморске обласати захватали су Травунија,
жупе Вратар, Рштаник, Посредница, Плоча и друга.
Благај је био средиште копненог дела земље и престони град,
а сличну функцију имао је и Стон у приморју. Међутим, при-
морски делови Хума нису могли да опстану као целовит и хомо-
ген простор, јер је управно и власнички био уситњен на мање
жупе. Поседници тих простора (браћа Санковићи, Павловићи,
Раденовићи, Хранићи и други) продавали су комад по комад
хумске земље, тако да је крајем 14. века њен највећи део постао
власништво Дубровачке Републикe.
У најдужим временским деоницама средњег века хумски
кнезови и феудалци управљали су својим жупама и читавом
облашћу у оквиру српске државе Немањића. Она им је обезбе-
ђивала не само аутономију и могућност да самостално одлучују
о најважнијим питањима, већ је стварала услове за свестрани
развој и просперитет ових крајева. Међутим, од средине 14. века
политичке прилике у ширем региону се мењају, што се у великој
мери одражава и на прилике у Захумљу.
Сагледавајући управо тај део прошлости српских земаља, Вла-
димир Ћоровић, у студији ”Историјска Херцеговина“, констатује:
”За стари Хум био је посебно значајан град Стон на Пељешцу.
С обзиром на веома повољан географски и војно-стратешки по-
ложај, Стон је сматран другим најзначајнијим градом у Захумљу.
После смрти краља Милутина, кад су у Србији настали гра-
ђански ратови, млади босански бан Стефан Други Котроманић,
необично вешт и енергичан, искористио је те метеже исто онако
као што је искористио и пометњу у Далмацији после пада Мла-
дена Шубића. Његова је намера била да Босни осигура излаз
на море, толико потребан једном већ привредно и политички
развијеном организму. И, доиста, у року од неких четири-пет
година, од 1322-1326. он је освојио скоро целу обалу, од Крајине
до близу Стона. Цело Захумље и западна хумска област, до близу
Гацка, дођоше под његову власт. Граница банове државе допира-
ла је на истоку до Дрине, а на западу до реке Цетине.
Променом дотадашњих и успостављањем нових граница на
овом подручју град Стон је остао на периферији и практично
одсечен од српске државе. За ту државу он више није показивао
интересовање па стога не треба да чуди што је 1333. године краљ
Душан одлучио да Стон прода Дубровчанима, који су то од њега
упорно и тражили.
Економски највреднији делови хумског приморја свакако су
предели око ушћа Неретве и простори јужно и западно од Тре-
биња – Конавли, Драчевица и Виталина. Проф. Марко Вего беле-
жи да су требињски жупани држали под својом управом ове
крајеве током готово читавог 13. и 14. века (до 1373.године). У вре-
ме слабљења босанске државе браћа Санковићи су даровали Ко-
навле Дубровнику (1391.године), али је то изазвало бес њихових
супарника Вуковића – Хранића и Раденовића који су заузели Кон-
авле и поделили га између себе. Северни део припао је Павлу
Раденовићу, а јужни Сандаљу Хранићу. Такво стање није дуго
потрајало јер је Сандаљ Хранић 1419. године своју половину Ко-
навала продао Дубровчанима. Вредност ове купопродаје, према
уговору који је тада сачињен, износила је 160.000 дуката. Одлуку
о продаји преосталог дела Конавала донели су убрзо потом и
Раденовићи, па је од 1427. године читав овај крај прешао у влас-
ништво Дубровачке Републике.
”Дубровчани су одмах увели своју администрацију, применив-
ши статут из 1272. године. Заводећи власт, заводили су и своју
веру, нешто милом нешто силом, тако да су концем 15. века Ко-
навли били углавном католички” (др Ћиро Трухелка у Гласнику
Земаљског музеја у Сарајеву).
Од свега што је некад чинило приморску област Хума остао
је само један фрагмент камените обале на домаку Пељешца, дуг
23 километра, који спаја два мања насеља: Неум и Клек.
* * *
Поглед у ближу и даљу прошлост јадранског приобаља помаже да
боље сагледамо збивања која су се на тим просторима одвијала.
Стицајем историјских прилика, у периоду између XII и XV века
Предраг Р. Драгић Кијук
Уморна цивилизација
Нема сумње, логорски двадесети век се одликовао распадом мо-
ралних, идеолошких и философских система. ”Осмотрите Запад:
пренакрцан је знањем, бешчашћу и тромошћу… Када је Рим ода-
шиљао своје легије широм света није познавао историју, нити
лекције о сумраку. Наш случај није такав. Какав црни Месија ће
се обрушити на нас“! (Е.М. Сиоран, Силогизми горчине).
Свет није имао снаге ни да се суочи сам са собом после Првог
великог рата (1914-1918), у коме је нашло смрт десет милиона поги-
нулих и десет милиона умрлих од болести и глади, а унесрећено је
било двадесет милиона рањених. Политичка и лихварска похота
је, наиме, ловила час у име демократског тријумфализма: после
две мароканске кризе (1905. и 1911), анексије Босне и Херцеговине
(1908), те италијанско-турског рата (1911) – европски антри-хриш-
ћански Кронос је кренуо на пут без повратка, пут којим су се упу-
тиле Аустро-Угарска и Немачка 1914. године.
Зар је онда чудно што је услед неговане гордости Запад открио
меланхолију као извориште, а перманентну супротност као спасе-
ње? У такву трку универзализације супротности укључиће се и За-
падна црква. Ево прилике да, себе и вас, подсетим на такав пример.
Појавом модернизма, Римокатоличка црква није успела да по-
мири своју мисао са изазовима нове философске, културне, па и по-
литичке стварности. Папа Пије X је својом енцикликом Pascendi
Dominici Gregis (1907) и пописом осуђених ставова (Lamentabili
Sane Exitu) кренуо у прави рат против модернистичких тенденци-
ја. То је и био разлог што је од свих који су ступали у црквену служ-
бу тражен завет против модернизма. Иако је термин Die Moderne
први пут употребљен у Немачкој осамдесетих година XIX века, мо-
дерна ће означити размеђе векова, али не и тачку германског одлу-
чења од сопствене митологије, па је, уместо ”уметности душе“ мо-
дернистичког погледа на свет, открила политичку похоту и рађа-
ње идеологије Drang nach Osten.
Свет је све више опсесивно откривао моћ политике као судби-
не, па је модернизам, на размеђи векова, бранила једино уметност.
Тај крик против безнадежности, очаја и самозаљубљености саби-
рао је у себи језик унутрашњег бића и бекства од објективизаци-
је и реалног света у субјективну, чак ирационалну, осећајност и
стваралачки индивидуализам. Насупрот томе, охоли дух полити-
ке пленио је страст и мисао и интелектуално одушевљење тиран-
ским и етноцентричним. Није ли управо таква опредељеност пре-
расла у осећај привлачности према ауторитарној моћи, тако јасно
уоченој код Фројда (који се, одушевљен Аустро-Угарском, 1914 го-
дине залагао за кажњавање ”дрских Срба“), а свеобухватно изра-
женој код Хајдегера? Овај проминентни философ XX века није
крио своју приврженост нацизму. Од 1931. широм Немачке држи
пропагандна предавања ”која је завршавао обавезним: Heil Hitler!“
У исто време, протестантска предодређеност и Калвиново иза-
браништво утемељују пут ”светом секуларизму“, баш као што су
француски просветитељи (Волтер и Турго) били убеђени да про-
грес почива на људском уму и да само он, а не истина историј-ског
хришћанства, јесте основа бољег и будућег друштва Просветите-
љи, попут свештеника Malthusa, чак имају решење да се пренасеље-
ни свет сведе разумној демографији уз помоћ метода у које спадају
глад, куга и рат (Томас Малтус, Есеј о принципу популације).
Оно шта је, уствари, обећавала ова брутална утопија и то што
су биле њене последице, Токвил је јасно дефинисао: ”Овај страст-
вени идеализам постајао је… заправо нова религија… Верске ин-
ституције и цео државни систем бачени су у исти котао претапа-
ња, а резултат тога постали су потпуно збуњени људи“ (Alexis de
Tocquevi l le). Последично, европоцентрични свет се кретао ка новој
утопијској идеји, аријевцима и новом човеку и ко зна којој по реду
реформацији, загубивши хришћанску философију живота.
Заокупљени новим читањем хришћанства, па тако и темом о
Исусу историје и Исусу вере, немачки философи и теoлози се пос-
већенички враћају делима ”образованог филистра“ из XIX века,
Штрауса (David Friedrich Strauss), који је хришћанском свету пору-
чивао: ”Резултатима досадашњих истраживања, како се чини,
уништен је највећи и најважнији део онога што хришћанин веру-
је о свом Исусу, ускраћена су му свa охрабрења која црпе из тога
веровања, одузете су му све утехе“. У XX веку место корифеја и
арбитра реконструисане Библије, као и зналца који је пресудно
утицао на америчку ”хришћанску мисао“, задобиће немачки про-
тестант Бултман (Rudolf Bultmann), теолог и истраживач Библије.
Уочи Другог светског рата не само да се теоретичари хриш-
ћанства нису занимали заветном идејом о светињи живота већ
су сву своју ерудицију уложили, попут Бултмана, у опсесивно ”де-
митологизовање“ Библије. Научни свет опседнуст модом рекон-
струисања и демитологизовања хришћанства, управо из тог раз-
лога и није марио за смисао, дар, сврху и тајну живота, а посеб-
но не за идеје св. Јована Златоустог (око 350-407) који биће и свет
није сагледавао као појаве препуштене случају (”Рећи да је све
што постоји настало из постојеће материје и не признавати да
је Творац све твари створио ни из чега знак је крајње умне по-
ремећености“). Можда је то и био разлог што су нихилизам над-
сводили тријумфализам и прагматизам.
* * *
Трансформација идеје да Бог није свемогућ оформила је ”културу
геноцида“. Тако је 26. априла 1937. немачка легија Кондор униш-
тила Гернику, шпанско село у Баскији, које није имало никакав
Радован Гајић
Цивилизација руље
”Настојање на безграничној индустријализацији има за циљ да
створи масе мужјака и женки – одвојених од традиције, отуђених
од религије, подложних сугестијама: једном речју руља. А руља ће
бити исто тако руља и ако је добро храњена или у топлим до-
мовима или уредно дисциплинована.“ Т. С. Елиот
Историјски гледано, некако у време уобличења ове мисли, Хит-
лерови концентрациони логори, под директним надзором специ-
јалних извођачких комисија свих корпорација оног и данашњег
доба, само су били практично увежбавање у припремама да кор-
порације претворе сав свет у један глобални концентрациони ло-
гор. И пројекат нацистичког Рајха, као и данашњи пројекат ист-
ребљивања Срба на Планети ишли су под истим именом: Нови
светски поредак. И онај и овај зацртани су у ложама католичке
цркве и њених масонских рукољуба и сваки папа благословио је
тај “нови поредак ствари“, а који треба, они су планирали (!), да
се заврши проглашењем папе за Бога (за Христа су га већ прогла-
сили) и враћањем јупитеријанских божанских придева смртном
обичнику, али папи ко год тада он буде. Нема никакве завере, то
је полујавни план. Тајни су само детаљи, као ко ће следећи бити
убијен у том њиховом походу. Да ли Шинеид О Конор или Радо-
ван Караџић? Мајкл Џексон је већ сређен, помагао је Србе!
Са ужасом и жаљењем уочавам и тврдим да су намере и зада-
так садашњег српског руководства и политичке, квазиопозици-
оне врхушке у Србији да од народа Срба начине руљу.
Већ оформљена светска руља, поставила је себе за суд над
јединим преживелим народом који боље од токова својих река
познаје токове своје крви и када се где која, у времену, којој при-
точила. То знање и чини га народом. По томе они који данас жу-
то-поштено, као прави смерни капои, слугетају Новом светском
поретку, одавно су себе однародили.
Сви ти номадски англо-азијатски чопори, који су себе, захва-
љујући нафти, самопрогласили за американо-муслиманске на-
роде, били су и захваљујући нафти само су остали руља која све
обесмишљава да би тако своме умишљеном положају дала леги-
тимитет. Јер нафта има смисла само у неометаној, безграничној
индустријализацији.
Та подвала, претврања народа у руљу, зове се демократизација.
Од магичног назива; “међународне заједнице“, за коју нико не
зна ко је и шта је, у ствари, те послове добило је српско руково-
ство са задатком да уништи и да затре све што мирише или дише
традицијом. У Србији је увек било више оних који су волели
да се подиче облачењем у турске хаљине, пардон, од Милоша
Обреновића облачењем у западна ”фирмирана” одела!, него мег-
даном са Турчином, непријатељем.
Руљи требају бетонске писте по којима ће да врши своје стам-
педо јурише, а у којима ће бити сахрањено све цивилизовано:
сва традиција, сва вера народа и сва култура. Отуда толики про-
извођачи “бетона“ себи измишљају послове и жртве да сугеришу
своја, наводна, херојска постигнућа.
Српско руководство, вођено сопственим поривима, пре све-
га се усмерило на демократизацију похлепе и, правно не регули-
шући својинске односе, смишљено и намерно, створило је друш-
твене услове холивудског тексашког градића на дивљем западу, у
рукама банди и онога ко брже убија противника да такви владају
по Србији.
Демократизација похлепе најгора је могућа од свих демокра-
тизација и спровођена је у свакој револуцији и преврату, почев
од Француске буржоаске револуције. Нови друштвени слој, бур-
жуји, хтео је и узео тада власт. Али је онда био принуђен да власт
подели са неоствареним, бившим друштвеним пијавицама – феу-
далним грофовима и маркизима – да сада, сви зајено, буду изузе-
ти од пореских обавеза.
Сва власт у Србији данас само настоји таквој ”цивилизацији”
руље. Демократизација похлепе и претварање народа у руљу је-
дини је њен смисао, као што је био и једини смисао квазирево-
луционих промена од 5. бримера, пардон, октобра!
У руљи човек постаје звер. Звери се чопоре. Не дај се, народе,
онима који хоће све за себе, а тебе у чопоре. Када те узвериње, не-
ће им требати закон да те убијају. Звери су за одстрел.
Буди се народе Срба!
Завршни документ међународне конференције
Циљеви и последице агресије НАТО на Србију
Београдски форум за свет равноправних, у сарадњи са независ-
ним удружењима у Србији и у координацији са Светским саве-
том за мир, одржао је 23. и 24. марта 2009. године у београдском
Центру ”Сава“ Међународну конференцију под називом ”Циље-
ви и последице агресије НАТО на СР Југославију (Србију и Црну
Гору) – 10 година после“. Конференција је одржана под мотом –
Да се не заборави.
У раду Конференције је учествовало преко 700 научника и
стручњака из области међународних односа и безбедности, ме-
дија и медицине, књижевници, политичари и друге утицајне
јавне личности из Србије и 45 земаља са свих континената, осим
Аустралије.
Отварању Конференције су присуствовали председница На-
родне скупштине Србије, проф. др Славица Ђукић Дејановић,
министар за енергетику проф. др Петар Шкундрић, представни-
ци Српске православне цркве, борачких, омладинских и других
организација као и српског расејања.
У име Владе Републике Србије, учесницима Конференције се
обратио и госте из иностранства поздравио заменик председни-
ка Владе и министар унутрашњих послова, Ивица Дачић.
Конференцији су присуствовали амбасадори и високи дипло-
матски представници већег броја земаља акредитовани у Србији.
Учесници Конференције одали су почаст људским жртвама
страдалим током 78-дневног бомбардовања и положили венце
на споменике жрвама агресије.
Дебата у којој је са својим рефератима учествовало преко 60
говорника, протекла је у атмосфери пријатељства, отворености
и солидарности свих организација и појединаца који се боре за
мир, развој и напредак.
Учесници Конференције сложили су се у следећем:
Агресија НАТО на Југославију (Србију и Црну Гору) дуго је при-
премана освајачка операција следећих глобалних циљева: успо-
стављање преседана за војне нападе свуда по свету; распоређи-
вање америчких трупа на Балкану и експанзија НАТО на Исток;
војно окруживање Русије; промена међународног правног порет-
ка установљеног после Другог светског рата наметањем силе из-
над права; наметање концепта неолибералног капитализма; слаб-
љење Европе и наметање НАТО изнад Уједињених нација. Крај-
њи циљ је – учвршћивање америчког концепта униполарног по-
ретка ради успостављања контроле над економским, природним
и људским ресурсима на Планети. Ширење НАТО у Европи и на
другим континентима демонстрира његову жељу да буде жана-
дарм-заштитник мултикорпоративног капитала у читавом свету.
Агресији је претходила кампања ширења лажи и обмана при
чему су посебно коришћени исконструисана теза о ”избегавању
хуманитарне катастрофе“, инсценирани преговори у Рамбујеу и
лажни ”масакар цивила“ у Рачку.
Агресија, све што јој је претходило или следило, израз је ду-
боке моралне и цивилизацијске кризе владајућих елита Запада
чије се последице, 10 година после тога, враћају у виду дубоке
светске кризе којој се не назире крај.
Лидери земаља чланица НАТО су одговорни за употребу ору-
жане силе без одобрења Савета безбедности, за грубо кршење
Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Пари-
ске повеље и међународних конвенција чиме је извршен злочин
против мира и човечности. Они су одговорни за смрт преко 3.500
и рањавање преко 10.000 људи, од чега су две трећине цивили, за
употребу забрањених оружја као што су пројектили са нуклеар-
ним пуњењем (осиромашени уранијум), касетне бомбе и хемијска
средства, за трајно загађење земљишта, воде и ваздуха, као и за
економску штету од преко 100 милијарди америчких долара.
НАТО је одговоран што није спречио разарање и уништава-
ње споменика српске културе на Косову и Метохији, укључују-
ћи 150 разорених српских цркава и средњовековних манастира
од којих је већи број под заштитом УНЕСКО.
Неопходно је утврдити одговорност за нагли раст оболелих
од опаких болести, за људске губитке и патње у протеклих 10
година што је последица радиолошког и хемијског загађивања
земљишта, воде, хране и природне околине уопште.
Србија има право на накнаду ратне штете које јој се не може
одузети, нити се ико може одрећи тог права.
Влади Србије упућен је позив да утврди тачан број цивилних
жртава агресије НАТО.
О последицама коришћења радиоактивних оружја и хемиј-
ских супстанци ослобађаних намерним бомбардовањем хемиј-
ских постројења не сме се ћутати, још мање се то сме прикрива-
ти. Упућен је апел Влади Србије да обезбеди независну научно-
стручну анализу свих последица коришћења забрањених оруж-
ја, да усвоји план мера за спречавање штетних последица у бу-
дућности и да резултате анализе објави.
Агресија САД/НАТО/ЕУ представља први рат на тлу Европе
после Другог светског рата. То није била само агресија против
једне старе европске државе, већ рат против Европе. Парадок-
сално, у коме је сама Европа учествовала.
Агресија је извршена у незабележеном савезништву између
једне међудржавне војне организације (НАТО) и ноторне теро-
ристичке организације (ОВК/УЧК).
Џефри Амарал
Зашто сада Tесла?
Када сте први пут чули за бежични пренос информација, елек-
трична возила или зелену енергију? Никола Тесла је све то из-
мислио пре више од 100 година. Заиста, упркос упорном против-
љењу великих корпорација, Никола Тесла је ударио електричне
темеље на којима свет и даље почива. Ипак и дан данас Тесла
је углавном непознат, неопевани архитекта наше колективне
зелене будућности. Наша представа ”Поновно откриће Тесле”
(Reinventing Tesla) доноси узнемирујућу истиниту причу о овом
великом Србину-Американцу, генијаном проналазачу који је
целом свету донео струју.
Први пут сам чуо за Николу Теслу током лета након завр-
шеног осмог разреда. Добио сам стипендију за позоришни про-
грам намењен успешним техничким дизајнерима. Док сам учио
позоришну расвету, мој професор ме је упознао и са радом док-
тора Тесле и његовим сном да укроти природне силе како би
служиле људским потребама. ”Никола Тесла је подједнако био и
шоумен и научник”, рекао је, ”и у једном тренутку Тесла је био
најпознатији човек на свету. Он нам је дао наизменичну струју и
његова ”светска бежична” технологија калема омогућила је рад
радија и телевизије. Али сада, ако га уопште икада и спомену,
Тесла се памти као ”луди” научник који је износио невероватне
тврдње о бесмисленим и ексцентричним проналасцима.” Питао
ме је, ”Како би ”луди” научник могао да створи систем наизме-
ничне струје који се и данас користи у целом свету? Историју увек
пишу победници.”
Нисам могао да разумем шта ми је говорио. Никад рани-
је нисам чуо за Николу Теслу. Мислио сам да је Едисон прона-
шао струју а Маркони радио. Учио сам о тим проналасцима на
часу америчке историје. Што је још важније, тада сам први пут
чуо неког одраслог да озбиљно оспорава оно што се учи у држав-
ним школама.
Како би луди научник могао да створи систем наизменичне
струје који се и данас користи у целом свету?
Питање мог првог професора позоришта прогањало ме је, и то-
ком наредних 30 година почео сам да сумњам да је одговор у
поезији. Управо су ритам и имагинативност Гетеове поеме ”Фауст”
инспирисали Теслино схватање гравитације и магнетизма; по
сопственом признању, та поема га је навела да направи прото-
тип мотора на наизменичну струју који је могао да ради помоћу
ротирајућег магнетног поља. Ово откриће је довело до револуције
у електричној индустији која је тада била у повоју, и омогућило
је глобалну електрификацију. Такође је покренуло ”Струјни рат”,
прву озбиљну финансијску битку између технологија које се бију
за доминацију на тржишту.
Тесла, више као песник него као банкар, волео је новац само
зато што се могао употребити за стварање проналазака који би
”ослободили човечанство од најнижих послова”. Његово откриће
технологије наизменичне струје представља испуњење дечачког
сна да укроти нетакнуту природну силу Нијагариних водопа-
да. Недалеко измештене и незнатно унапређене у последњих 100
година, електричне централе на Нијагари и даље функционишу
на начин како их је он дизајнирао и настављају да обезбеђују
чисту, бесплатну струју до дана данашњег. Први значајни генера-
тор наизменичне струје на свету и даље је убедљиво најчистији и
најефикаснији струјни систем који имамо.
На жалост, за банкаре и ”капетане индустрије” који су финан-
сирали Теслина истраживања зарађивање огромних сума новца
је био главни и једини циљ, без обзира коме би то током време-
на помогло или одмогло. У њихову одбрану могло би се рећи да
је њихов свет био неограничени извор богатства које је требало
узети, дивљи пастув кога је требало оседлати.
Још пре 1900. Тесла је знао да ”… Ако користимо гориво за
производњу енергије, живимо на свом капиталу и брзо га исцрп-
љујемо. То је варварство и невиђено расипништво које се мора
зауставити у интересу генерација које долазе…” Сигуран сам да
по мерилима Индусртијске револуције Тесла, песник и визионар,
може лако да се осуди као ”луди научник”. Историја ће можда по-
казати да нисам у праву, али сматрам да нам не треба више бан-
кара. Заиста нам треба више песника.
Међу песницима, извођачима и техничарима у свету позо-
ришта и филма упознао сам многе друге Теслине пријатеље, укљу-
чујући и Дага Билића. Коаутор и редитељ представе – Даг и ја
смо се срели на снимању 3Д филма пре неколико година и откри-
ли смо да нас обојицу интересује Тесла. Даг, као прва генерација
досељеника, српско-амерички глумац и редитељ, и ја као холи-
вудски дизајнер расвете одмах смо уговорили да направимо
3Д филм о Теслином животу и раду. Продуцирање представе о
Тесли деловало је као природан први корак ка разумевању сложе-
не историје човека и његовог времена.
Као што се касније показало, чим смо одлучили да почне-
мо, заједнички пријатељи су нас упознали са Џефом Парисеом
из фирме која се бави специјалним ефектима високе волтаже на
сцени (KVA). Преко KVA упознали смо и Франка Табиту, човека
који је самостално глумио Теслу. Заједно смо створили наш комад,
”Поновно откриће Тесле” како бисмо разрушили мит о ”лудом на-
учнику” и одали част првом правом поборнику зелене енергије.