Магија метафоричног пута

Богдан Мишчевић, син Божице и Стојана, рођен уочи Бадњег
Дана хиљаду деветсто тридесет и шесте, у Гређанима, малом се-
лу на Кордуну поред Топуског. Бјежећи од сиромаштва, посље
завршене основне школе, долази у Ниш. Школовао се уз рад у
занатско-индустријској школи, да би 1954. године почео да ра-
ди као металостругар. За истим стругом сусреће Душка Марја-
новића који је већ у то вријеме писао и објављивао. Дружећи се
са њим почео је много више да чита и пише поезију. Међутим,
није могао да се одвоји од нечег што је читаво вријеме носио
у себи још од дјетињста. Цртање. У школи је увијек из цртања
имао петицу. Не зна ни сам како, али схватио је да осим цртања
и сликања ничим другим ни не може да се бави. Тако је 1961.
године кренуо у свијет да учи живот. Стигао је до Лозане, Швај-
царска, али да би зарадио за живот опет је морао да ради као
металостругар. Није му се посрећило, био је отпуштен. Осјећао
је да га срећа гледа из другог правца. Маштао је и сањао, а пут
као да га је водио том његовом стазом сна. Једног препланулог
дана 1963. године обрео се у Паризу. Граду свијетлости и снова
свих умјетника свијета, а посебно сликара. Почео је да среће и
упознаје многе југословенске и стране сликаре. Помагали су му.
Осјетили су код њега ентузијазам и вољу за успјехом. Дражесни
кордунашки пјетлић закукурикао је на сред Монмартра. Његов
величанствени кукурјек одвео га је вијугавом линијом у царство
умјетности. Таленат му је помогао да слика све и свашта да би
се живјело и преживјело. У том магновењу до успјеха и сликар-
ске славе није се исплатило сваштарити. Са сјетом често помене
пољског сликара Жоржа Пикоа, који му је очинским ријечима
рекао: ”Богдане, мани се свих тих праваца и лутања и не малај
свашта, буди свој, јер ти то имаш.”
Размислио је и послушао искрен савјет. Вратио се својим
раним радовима, радећи на њиховом усавршавању. Неколико
година касније, Богдан је, не баш као много афирмисан сликар,
срео и упознао Лесли. Американка. Затекла се у Паризу да би бо-
ље упознала Француску, културу, обичаје и народ. Била је свр-
шени студент мерилендског универзитета на ком је дипломира-
ла француски језик. Упознавши се са Богдановим сликарством,
не само да се родила љубав међу њима, већ је Лесли заволела
и Богданов завичај. Пожелела да види предјеле и људе које је
Богдан сликао. Године 1969. Лесли и Богдан  стигли су у његово
родно село, Грдеђане покрај Топуског на Кордуну. Остали су шест
мјесеци. Вјенчали се и након тога кренули на пут у Америку.
Балтимор, родни град прелијепе Лесли. Богданово сликарство
почело се свиђати и Американцима. Остављао је златно-праш-
њасти траг свог талетна било куд је пролазио. Осјећао је боју свуд
око себе. Плава и јарко жута пратиле су га и у сновима. Смисао
живота ковао је круну. На свијет су долетјеле двије голубице,
најприје Мелиса, а затим Аманда. Богданово срце претворило
се у испуњено гнијездо. Љубав и животно стремљење осјетили
су се у правом и вољеном супругу и надасве пажљивом и драгом
оцу. Сјенка његове младости претворила се у породичну тврђаву
у којој су са још више жара и сликарског умијећа настајала нова
осликана платна из магичног троугла сликареве свијести.
Богдан избјегава говорити о симболима на својим слика-
ма. За њега они се најбоље тумаче сами. На исти начин чувају
и своје тајне. Вјерно их ствара и опипљујуће преноси из маште
на платно. Сви његови сликарски елементи зависе од запажања
и маште посматрача који на тај начин постаје активни учесник
Богдановог сликарства. Беспотребно је трудити се да прона-
лазимо одговоре ван умјетниковог универ(а)зума, тиме бисмо
један магични свијет лишили његове чаролије.
Мишчевић на врло једноставан начин објашњава емигран-
стку носталгију и њен утјецај на умјетничко стваралаштво:
”Кад си код куће никада ниси свјестан колико волиш своју
земњу. Тек када се нађеш у туђем свијету, та љубав избија из
сваког твог порива. Када дођем у родни крај, ја се напијем тих
сокова, а када се вратим овамо и сједнем у свој атеље, све то
узаври у мени као младо вино.“
Свјестан да се налази на путу који му је одрђен судбином,
покушава да му дода своју имагинациону чар, за магију тог
израза каже:
”Моје сликарство је сан који вјечито желим да претварам у
стварност. У стварност која живи животом једне давно уснуле
бајке. Зато се не чудите ако су људи на мојим сликама исуви-
ше допадљиви, лудо заљубљени и тако заустављени у својој
прошлости. Пијанче и веселе се, воде љубав и свадбују, сију и
жању. Сасвим сам случајно ту да бих додирнуо ту непокретну
прошлост, ставио је у покрет и непримјетно отишао. Ако је то
у вама пробудило осјећање и учинило да за тренутак будете у
једном чаробном свијету, моја сликарска мисија је испуњена.“
Мишчевић обично слика акрилним бојама на дрвету, лесо-
ниту, месониту, а повремено и на платну. Користи разне врсте
материјала у којим проналази већ уткани умјетнички израз, као
што су струготине дрвета, увело лишће, корјење биља, разне
мале предмете често од пластике, пијесак, каменчиће и све оно
што би могло придодати дистинктивној текстури коју жели.
Читава припрема пројекта је за умјетника од великог значаја
прије него што започне са стврањем. У текстури пројекта сад-
ржани су сви атрибути и карактер, не толико као декоративна
функција, колико као психолошка основа у смислу јединства
умјетничког остварења.