Магија метафоричног пута

Мишчевић је свјестан ерозиваности времена у којем живи.
Својим умјетничким изразом покушава увећати вриједност
пролазности, ствара нову парадигму из које произлази смисао
опстанка на нашој планети. У свим тим варијететима превазила-
зи објективну реалност, његова умјетност ствара сопствени фе-
номен вриједности из огледала подсвијести и душе умјетника.
У потрази за сврхом постојања умјетност код Мишчевића
изазива порив за рјешавањем те енигме, сударањем елемената
у њему и око њега. Изазван заумним пространствима на свом
метафоричком путу кроз пикторално јединство свих тих еле-
мената, проналази садржаје којима гради нову структуру свог
умјетничког израза.
Из тог свијета преноси женске акте заносне и божанствене,
придодавајући им свјетлост којом обасјавају простор из кога
извиру фигуре Дантеовог свијета у облику бизарних монструма,
а слику испуњавају неком дивљом, разузданом имагинацијом.
Тај посве личећи и ”драматични судар“ није ништа друго него
просторна и психолошка равнотежа.
Још раније сам писао како Богдан… маестрално мијешајући
и наносећи боје на платна, превазилази многе класике и урања
у магични реализам.
Код њега примјећујемо револт против свјесног методизма. У
свом модерном изразу спаја фантазију, мит и реализам. План
слике стапа му се у цјелину. Вјешто успоставља равнотежу међу
бојама, ликовима и стварима. На платнима је присутан његов
неопипљиви ум. Док је он само продужетак у облику руке и кис-
та који преноси сву чаролију у оквире умјетности.
Тешко је проникнути у дубину његових мисли. Затећи га у
најудаљенијим галеријама ума гдје помно разгледа и разбира
предмете и мотиве. Често одлута стазом сна до слушаоца тиши-
не. Покушава да прозре у тајну ослушкивања Нимфе и Посејдо-
нову симфонију о изгубљеним синовима.
Замишљам га како се умиљава пијетлу који сједи на врху неба.
Тражи од њега милост да му претаче боје по својој вољи. Желио
би да наслика његово пјевање, плавом бојом. Богдан мисли да
зора није ништа друго него пијетлов дах, којег ће једног јутра
ухватити и са њим озорити све своје слике.
Мишчевић премјешта облике, линије, сјенке, силуете, морске
бездане, митолошке планине и пећине, мрежу космичког фраса,
долину срца, али само у тренуцима кад осјећа потпуну слободу.
Он је сликар љубави, оне која својом снагом сунце и звијезде
врти око себе.
Навешћу имена само неких дјела која плијене у свом изразу:
Магична тиква, Летећи пијетао, Адам и Ева, Невјеста мора,
Посејдон, Ноћ великих бикова, Портрет духа КА, Дантеов сан,
Клио, Нојеава арка, Самит на Атлантису, Европа и бик, Пикова
Дама, Сабињанке… и најтраженија слика мећу српском попула-
цијом Свјетлост српског народа.
Нашао сам се на многим његовим изложбама, понекад у шали
покушам да прекрстим неку од слика у складу са пјесничким
варијацијама, увијек ме дочека спремним одговором:

”Ех, ви пјесници, сједите у кочији и чекате кочијаша да
потјера коње кроз ноћ. Ми сликари, кад би чекали кочијаша,
наше слике би вјечно остале са друге стране ума“.

Не останем му дужан, јер знам да увјек оставимо иза себе раз-
говор који нас тјера на размишљање и стварање.

”Драги пријатењу, волим вашу умјетност. У стању сте
да ме опчините, што и чините често. Ми пјесници то
ваше стварање можемо да препознамо затворених очију
ослушкивајући пјев оног што сликате.“

Умије да позајми мотив са слике и употреби га у разговору као
што пјесници понекад краду своје стихове. Док разголићује
своју магију, претекнем га.

”Знате, драги пријатељу, да смо обадвојица са Кордуна. Кад
сам дошао у Америку, пронашао сам вас по мирису осаке,
која није исхлапила из мог авантуристичког носа. Прона-
шао сам вас као гном кентаура  у цртежима, уљима, сли-
кама, портретима. Пронашао сам и вашу торбу коју вам
је исплела баба Василија и у њој сасушени комад сланине
стављен за пут.“

Догоди се да га дотакнем у невидљиву мрежу исплетену ми-
слима око главе, тад не чека да завршим миасо већ одмах пос-
тавља питање:
– Знаш зашто га нисам никад појео?
– Знам – нисам смио бити без одговора.
– Мислили сте, ако га поједете, да ће наступити глад и посље
тога потоп. Рачунали сте, док је сланина у торби, добро је.
Одговор га изненадио, као да није могао претпоставити
да се у мом прекоокеанском коферу још увијек налази димљена
кобасица.
Мишчевић сагоријева у свом стваралаштву, не откривајући
посматрачу тајну живота, већ тајну свог немира коју узноси
имагинацијом до врата раја. И каже:
– Не желим да завирујем тамо гдје нисам позван.
Осваја нас јединственошћу израза у мноштву детаља. Мами
нас на размишљање о ономе што нас раздваја између два свијета
којa носимо у себи.
Мишчевићеву умјетност не гледамо као љепоту, спектар
боја разасутих по платну. Његова умјетност је стварање једног
свијета из себе. Сматрам узвишеним код Мишчевића што се