Феномен рефлексије као метод сопственог уметничког истраживања

Они који живе на прелазу из XX у XXI век, сведоче узбудљивом и
трансформативном периоду који мења цело човечанство, ”новом”
времену које, између осталог, доводи у питање јасну поделу
између локалног и глобалног, утемељености и мобилности, ра-
да и слободног времена, културе и спектакла. Ове промене
дешавају се под директним утицајем нових комуникационих
и надзорних система, потрошачког друштва, глобализације и
њене технологије – Интернета, који је у претходних двадесет
година премрежио целу планету, непрестано упирући наш
поглед ка рачунару или “паметном” телефону, односно ка екрану
и нашем сопственом одразу у њему. Мирјана Ђошић уметница
је која суптилним интервенцијама у оквиру свог уметничког
стваралаштва, указује на простор испред и иза екрана, као и
на различите промене које се у савременом тренутку дешавају
нама самима, нашем погледу и нашем доживљају заједнице.
Већ у Мирјаниним раним радовима појављују се одређени
поступци и мотиви које касније истрајно понавља и варира. То
се пре свега односи на кадрирање и увеличавање ока/очију и
посвећено занимање за перспективе, (не)посредовани поглед
и оптичку рефлексију. У својим радовима, које изводи уљаним
бојама, пастелом, колажом или комбинацијом све три технике,
она расуте и бројне фрагменте свакодневице или сећања изнова
компонује, отварајући нове перспективе, стварајући слике које
одишу миром и тишином, али које, у исто време, крију неку
недоследност или “неприродност” – поигравајући се на тај на-
чин са нашим уобичајеним претпоставкама и очекивањима.
У првој фази рада, врши пажљиви одабир из обиља својих и
туђих дигиталних слика, којима је изложена свакодневно и ко-
је лако и инстантно путују уздуж планете, потом кадрира и
значајно увеличава њихове детаље, уписујући у своје радове
дуго трајање времена, дословно стварајући “време за рефлек-
сију”, које нам данас, у ери површности и ужурбаности, чини
се, свима недостаје. Слике додатно колажира, додајући им фраг-
менте новина и реклама, аплицирајући на слику материјалност,
речи, боје и императиве “стварног” света. У центар компози-
ције најчешће поставља увеличане наочаре за сунце са ре-
флектујућом површином стакала, која служе као простор за
проверу реалности околне сцене и у оквиру којих се одиграва
визуелна игра коју остварује са посматрачем. Рефлексија ко-
ју видимо у стаклима наочара не представља увек реалан одраз
призора који се налази у околини, постајући на тај начин
“посебна” или “хибридна” реалност која само делује природно
и неупитно, указујући на то да привиди и симулације ствар-
ности постају стварније од стварности коју би требало да
одражавају. Како и сама уметница каже у једном тексту, наочаре
користи као “замену за очи и замену за огледало”, остављајући
простор за тумачење тог предмета као алузије на површину
екрана, данашњег “прозора у свет”, толико присутног, да се
на њега понекад више ослањамо него на сопствена чула и само
физичко присуство. Ново савремено “огледало” проналази
се у Мирјанином поигравању са псеудо-аутопортретом, уве-
заним са феноменом селфија (digital selfportrait – дигитални
аутопортет) и – често нарцисоидне и пажљиво колажиране
слике коју “правимо” о себи на друштвеним мрежама и другим
местима на Интернету. Можда највише у дослуху са временом
чине се оне слике на којима се кроз стакла наочара назире и
људско око – слике које наговештавају већ сазрелу технолошку
идеју посредованог погледа и визуелног умрежавања људског
погледа са екраном/интерфејсом.
Мирјана Ђошић и други савремени уметници, још увек
су привилеговани посматрачи света, и сами упућени на рад
са медијумом, вероватно су и најосетљивији на оптичке и
когнитивне промене које можда промичу другим људима. Као
конструктори неке ”друге реалности”, или деловања које дирек-
тно интервенише у реалност, они најбоље уочавају промене
парадигми као и правце кретања развоја технологије, која све
више узима учешћа у нашој субјективизацији.