Ни о крајевима ни о људима, већ о добу

дати како је човеку о коме се толико лаже. То је уметност па-
кости” (стр. 238). Ово је ”чудесна хроника ноћи”; ово је роман
о добу зла: о лажовчићима, лажовима и лажовчинама, о речима,
о истини, о ширењу и скупљању згажене честице (читај: човека),
о ”клими и киши”, о ”цап-закључцима”, о давитељима, о ”црво-
точној јунади”, о кривици и казни, о ”изгужваној души”, о
”упорној несрећи која стиже право” на трајност, која укида пол,
о ”неувредљивим генерацијама”, о ”свијету у настајању, неосјет-
љивом на увреде… јер ће нестати витештва… биће то оклопљене
генерације, рађаће се са оклопом… ђон образ свијета, свијет у
тенку као у Нојевој барци, ни трунку витештва, с тим је готово”
(стр. 408), како изговара Јакову у уво, у прединфарктном ропцу,
голооточанин Голо који, ево, и умире у караказанском казама-
ту, недељу дана после претпостављене смрти његовог Сатрапа,
чију је историју болести помно пратио четрдесет година, а сад
му лажовчине, ”оклопници у тенковима”, ускраћују и последњу
животну радост, већ му данима, уместо вести да је ”Онај умро”,
протурају новине са исеченим, ћоравим прозором на првој стра-
ни. Ово је и роман о доброти: ”И само мало доброте, само мало
доброте овде треба, нема боље инвестиције од доброте, рађа и
на киши и на суши” (стр. 362).
Ово је психолошки роман о ситницама које живот значе, о
најразноврснијим сликама тих ситница. Поетику романа ”Чу-
десна хроника ноћи” дефинисао је Караџићев божјак Луди Јоџа,
неуморни читач овог доба и његове литературе, и пророк, и про-
поведник, и божјак овог времена. Луди Јоџа посредује савести
Универзума. Уједно је и ”друго ја” Јакова Црнковића, односно
Радована Караџића. Ево те поетике, наречене њим самим :
”Пиши ситнице”, говори Јоџа, ”не чекај ништа крупно, ми смо
саздани од ситница, само, са мање ријечи, није читалац жељан
ријечи, него слика, значења, доживљаја, није читалац табула ра-
за, рачунај с његовим искуством, са свим што зна и што ће тек
сазнати, нарочито са тим рачунај, и густо, да не дува вјетар кроз
реченицу као кроз проштац, умијеси искуство, да буде као онај
комад руде свачега што се држи у витрини, има свој облик, је-
динствен и тајновит као брдо уперено пут неба, а да у њему
зрцали и свјетлуца то свашта, данас једно, сутра друго, да се
питаш чега је то руда, свачега, и још нечега, као што се још питају
чега све има у јабуци, тога и тога и још нечега, нисмо све откри-
ли, таква су својства јабуке, и пиши оно што би и Господ хтио да
чита, знаћеш, питај га, рећи ће ти, немој о празнини празно, о
досади досадно, и немој несојлуке” (стр.284/5).
И држао се аутор романа ”Чудесна хроника ноћи” поетике
своје савести. И зато његов роман и јесте као јабука: у њој има
«тога и тога и још нечега, нијесмо све открили». Роман је препун
оригиналних, аутентичних слика, вишеслојних значења, савр-
шено мотивисаних доживљаја добро замешеног искуства, поли-
фоног ритма и звука, језика бодре свежине, у најчудеснијим об-
ртима и пунозначним сликама, али и само осенченим слутњама.
Креативно се сусрећу у њему класичне и савремене поетичке
теорије, од психолошког реализма, преко ”теорије рецепције” и
”отвореног дела”, до најновијих достигнућа теорије комуникаци-
ја и информација. Књижевни поступци су разноврсни: од кла-
сичних дијалога и унутрашњих монолога, преко авангардних по-
лилога и постмодерних транскриппција. Речју, роман ”Чудесна
хроника ноћи” прави је врутак српског језика свих стилова и
значења, од речи скочица и пословица, дијалошких варничења и
загонетања, до најсложенијих уметничких симбола и метафора
у психолошко-социолошким солилоквијима. По интроспекцији,
слолилоквијалности и есејистичности овај роман се поетички
може поредити са романом ”Пролеће Ивана Галеба” Владана
Деснице, само што Караџић ни о ‘досадном не прича досадно‘ ни
о ‘празном празно’, разноврснији је стилом и значењима. Још док
овај аутор, у наредним романима (које слутимо), ”са мање ријечи”
(читај: страна, по савету Лудог Јоџе) стегне нити у ткање, српска
књижевност ће добити још једно ремек-дело.
Минуће и нововеке империје, силне економије и армаде, про-
паганде и свемоћне бомбе и ракете које бацају из небеса на чи-
таве народе, а естетски предмети, настали на муци људи који су
их подносили, посведочиће о изузетнима који се и креацијом
боре против зла. Придружују се они универзалном говору који
човечанство, ”од првог блеска свести, кроз векове прича само
себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и рит-
мом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, по-
пут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да од-
ложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и проду-
жи илузију живота и трајања”, како је говорио Иво Андрић,
књижевни сликар ”ситница које живот значе” у истом караказа-
ну, само у друго доба.