Радомир Батуран
Ни о крајевима ни о људима, већ о добу
Први роман Радована Караџића “Чудесна хроника ноћи” потвр-
ђује, по ко зна који пут, да без велике муке нема велике литера-
туре. А Караџићева мука превелика је и предуго траје. Судећи
према првенцу, српска литература ће једино имати користи од
домаће и белосветске хајке на овог писца. Роман ”Чудесна хро-
ника ноћи” изневерио је све хоризонте очекивања. Његов аутор
до сада је био познат у српској књижевности као песник и драм-
ски писац, у југословенској политици као ратни председник Ре-
публике Српске, а у свету као хашки бегунац пуних 13 година и
најтраженији човек после Бин Ладана, а сада хашки сужањ. Када
се појавио његов први роман, сви су очекивали у њему вруће
политичке теме и прототипове од Алије Изетбеговића до Била
Клинтона. А оно, аутор “Чудесне хронике ноћи” не пише ”ни о
крајевима, ни о људима, већ о добу”, како наговештава други, од
три мотоа на почетку романа. Аутор га преузима, наводно од
Лудог Јоџе, прототипа једног од значајних ликова романа. Други
мото је: ”Све личи на истину, свашта се од човека може учини-
ти”, Гогољева мисао, преузета из Мртвих душа; а трећи синтаг-
ма Радована Караџића: ”О љубави и околностима”. Књига је пос-
већена ауторовој супрузи, кћерки и сину. Значи, ништа од вели-
ке епске теме и ратних мемоара.
Ово је роман о младом брачном пару лекара, о њиховој ”љу-
бави и околностима” у добу које им није било наклоњено. И они
су антиподи, али узајамно прожети љубављу и бригом једног за
друго, за нерођену децу, за будућност… Жана је грађански, жи-
довско-швапско-српски микс и смирени дечији лекар, а Јаков,
рођен у збегу српских погорелаца у Херцеговини, ”жесток мо-
мак брда”, узнемирени психијатар. Њихово одударање од доба,
младалачка љубав и брига, са свим ситницама и сликама живо-
та, ваљају се између две обале велике босанске касабе С. коју су,
кроз историју, и у рату и у миру, и Турци и Европљани назива-
ли караказаном. Временски је омеђена једна обала тог доба
шездесет осмом (студентским демонстрацијама у којима су ови
млади људи учествовали), а друга Титовом смрти, коју су затво-
реници Централног затвора препознали знатно раније него што
су је званичне југословенске власти обзнаниле. Међу тим за-
твореницима је и ”Доца” – Јаков Црнковић, психијатар са Јаго-
мира, чију несрећу је супруга Жана предосећала (у том добу
се могло само предосећати, а не и живети пуним животом) и
бринула читаво туце година тог предтрагичног доба. Временом
су се ове обале караказана идентификовале са супружницима
Црнковићима: Жана остаје она студентска црна слутња, шесто-
осмашка, а Јаков постаје затворска слутња и ноћ из које не може
да изађе, нити да се ослободи истине да упропаштава све око
себе. Између њих се ваља сав тај мутљаг караказана из доба Са-
траповог. А Сатрап је колега и директор Медицинског институ-
та у коме су радили пријатељи Захар и Јаков, опет антиподи. Док
је Јаков мислио да треба некуда побећи или све то наглавачке
изменити, Захар је читавог живота смишљао како да се људи у
”Караказану” окрену једни другима, да им ум и срце буду ту, а не
у Турској, или још даље у Ирану, нити у Београду или Загребу,
како им не би биле заједничке ”само клима, само киша”, која је
основна идеја романа и која се стално понавља. Али су Захаро-
ве замисли и покушаји реализација некако наивни, по мустри
југословенске, партијске крилатице ”братства и јединства”. Он
ће у кијавици Сатраповој, која га је одобровољила да је развесе-
лио и цео колегијум, по први пут, препознати безазлени вирус
којим би се могло заразити читаво човечанство како би постало
боље. Ваљда што и мале, као и велике, несреће уједињују људе.
Чак ће му ту идеју коначно у затвору прихватити његов анти-
под, Јаков Црнковић, када грип поваља све људство у ћелијама
па им ”болест одузела све угласте и ћошкасте делове који су вар-
нилили кад су они пуцали од здравља, нестало је оних ужас-
них разлика, које букте кад су здрави, кад нешто хоће и моле…
уобличило их некако, као неке облутке, као птице којима су кри-
ла залепљена… као кокошке” (стр. 375). А у том поваљаном
људству затворском су: и капо Фуко, и падавичар Мали, и
убица Ивица, и Доца (Јаков Црнковић), и инфобировац Голо
(који се радује Титовој смрти), и педер Шлампо, и новопри-
дошли младић којим се ”Шлампо оженио”…, а тамо негде, у дру-
гој ћелији, и судија Гуровић, и његов давитељ Жиле, а у канце-
ларијама управник Психолог, водник Чворо, достављачи брица
Ренки и Чановић, прислушкивач у соби за посете… А они који
све конце повлаче невидљиви су, у својим комитетима и председ-
ништвима. Ни градска ни затворска чаршија их не може видети,
сем на телевизији. А чаршије, како тврди Захар и Караџићев
Жан Валжан – капо Фуко – нема : ”Чаршија постоји кад је добро,
кад је берићет, кад се има шта подијелити, кад се ситуацијом
може владати…”.
Помислићете да говоримо о ликовима Караџићевог романа.
Никако, говоримо о ситницама, јер у добу које роман слика, у
мутљагу караказана, људи су ситнице, честице под копитама ка-
раказанских Ђерзелеза, званих Пакост. Јер, ”пакост је обележје
њиховог живота, пакост је некористољубива уметност живота ;
зло из рачунице је разумљиво и ретко, јер су рачунице са извес-
ним добитком ретке, зло пакости не кошта, а увек доноси, и на
дохват је руке, кад хоћеш, како хоћеш, коме хоћеш, не мора бити
истина, не сме бити истина, више ћорака чини прави метак,
три корнера пенал, а то је надмоћ квантитета; и не истина, јер
онда није пакост; лаж, лаж, мора бити лаж, па онда стати и гле-
Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Коментари