Тиодор Росић
Учитељ сутрашњег дана
Према гледишту атеистичког хуманизма, рђаво је све оно за
шта не знамо поуздано да је корисно, а што нас спречава да по-
стигнемо највише добро. Свака корист, коју Аристотел одређује
као средство за друге сврхе, не мора, међутим, да представља и
највише добро. Богатство, моћ и част омогућују хедонистичку
угодност, али свака угодност није и највише добро. Добро под-
разумева тежњу ка савршенству које почива на врлинама ве-
ре, наде, љубави, мудрости, храбрости, умерености и правичнос-
ти, а хедонистичко етичко деловање, које телесној наслади при-
даје највишу животну вредност, мимо постулираних врлина,
завршава у безнађу сплина и духовног радстројства елативизо-
вање онтолошког појма савршенства морал не своди на транс-
мисију божанске воље, или било какве спољне принуде, већ на
аутономију етике дужности.
Држава је кућа народа. Отаџбина српског народа нестала је
у последњим деценијама двадесетог века под налетом америз-
ма – тог окупационог глобалистичког једноумног тоталитариз-
ма. Српски народ је прогнан и из језика и са својих вековних
територија – од Косова, до Книна и Јадовна. Дужност врлине је
то сагледала. Наложила ми је да се кроз критичко разматрање
вечних вредности прошлости супроставим манипулацијама
позитивизма, рационализма и агностицизма, да укажем на зам-
ке љубичастог револуционизма и парламентаризма. Током 2006.
и почетком 2007. године у културном додатку ”Политике” објав-
љивао сам текстове о глобалистичком погрому, политичком
кичу, обманама, безнађу и лукавој власти.
Рђава је и орвеловска свака власт која контролише прошлост
да би контролисала будућност, а контролишући садашњост ма-
нипулише будућношћу. Није преварен онај ко зна да је преварен.
Врлина се не може доделити, смaтрао је Платон, свако за њу мора
сâм да се избори. Судови о томе шта је добро а шта зло не стичу
се само образовањем и васпитањем, они су резултат и високих
етичких начела. То потврђује и Зоран Хр. Радисављевић, тадашњи
уредник ”Политикиног” културног додатка. Захваљујући њему, у
рубрици ”Вечна завештања” могао сам да кроз аутономију воље
укажем на оне појединце у нашем роду који могу послужити као
морални корифеји, да преко самоодређења дужности ума сагле-
дам идеолошки глобалистички деспотизам који, кршећи инди-
видуална и колективна права народа широм света, настоји да на-
метне начела највишег добра.
Шта нуди лукава, несамостална, власт? Куда се дедоше етичке
врлине милосрђа које не мисли о злу, саосећање са жртвом, етика
верности, праштања, љубави и части? Она, кроз кич, гламур и
”бољи” живот нуди манипулацију, медијски садизам, неупуће-
ност, страшљивост, неумереност, неправичност. То је негативи-
тет – сила која разара све вредносне моралне парадигме, затире
европоцетризам, нуди инстант-културу, тривилајну књижев-
ност, негативне јунаке, разара кардиналне врлине.
Зло, тврдио је Платон, има своје порекло у човековом не-зна-
њу. Оно проистиче из покоравања хетерономној етици најви-
шег добра. Јучерашњи дан је учитељ данашњег, а то значи и
сутрашњег дана. Отуда наслов књиге Учитељ сутрашњег дана.
Има у нашем роду и достојанства, и правде, и мудрости, и мило-
срђа, и храбрости – љубави, вере и наде. На те се врлине указује
у књизи која је заснована на аутономној етици дужности и зако-
нодавности чистога ума. Наше предачко, вечно завештање, нас
учи да љубављу мржњу победимо, а да се против зла боримо сми-
реном трпељивошћу. Али свему треба наћи меру. Хуманизам се,
како је учио преподобни Јустин Ћелијски, неминовно преобра-
жава у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилиз-
мом. Морамо се суочити са глобалистичко-позитивистичким,
рационалистичким и агностичким странпутицама на које је нас
је упутила несамостална власт.
Вештина владања је вештина ширења безнађа. Манипулиса-
ње позитивистичким хуманизмом води преко атеизма ка нихи-
лизму. Нихилизам не управља ни својом ни судбином народном.
Не би ништа да мења, па ни власт. Аутономна етика дужности
устаје против тога, указујући на светле парадигме прошлости, она
слути будућа боља времена. Не пристаје на обману. О томе речито
говоре и реакције читалаца на текстове објављене у ”Политици”.
Неки од тих текстова дати су у ”Додатку”, на крају књиге.
Књига Учитељ сутрашњег дана не пристаје на љубичасти
глобални хедонизам. Ова књига показује да је лаковерност наша
карактеролошка црта; поштује морално понашање човека, пра-
во народа на симболе, језик и веру; залаже се за општу љубав
према ближњем; прокламује саборност. Учитељ сутрашњег дана
би да сачува. Он не преобраћа већ указује на манипулативни
атеизам који се преко анархистичког девијантног деструктив-
ног понашања преобраћа у нихилизам. Право на памћење је
залог народног трајања.

Коментари