Владимир Димитријевић
Сумрак логике
Критичари о Пекићевом роману
По Петру Пијановићу, приређивач писама Конрада Рутковског
има задатак да прати ”унутрашње механизме Гестапоа”, односно
”механизме тоталитарне свести”. Пијановић понашање Рутков-
ског назива понашањем кривца који схвата сву величину свог
пада због рада у Гестапоу. Суочен са савешћу, он је болно свестан
да је био саучесник злочина. Зато се Адам Трпковић враћа, да би
подсетио на себе, убијеног, мада се не може тврдити да је он пука
авет савести. Рутковски преобликује прошлост да би доказао
своју невиност. То остварује кроз признавање власти приче над
њим самим. Болест Рутковског је повампирена прошлост. Према
Пијановићу, ”Вампир” је ”лицемерна молитва за спас своје душе”;
прича романа је омча око врата поручника есесовца, – апстракт-
ног хуманисте, који није у стању да оствари своје идеале.
Објашњавајући зашто је Пекићев роман назвао сотијом, Ми-
хајло Пантић наглашава да у тој врсти књижевног дела нема јасно
оцртане фабуле и да много тога подлеже импровизацији. Видећи
настанак сотије у институцији ”дворске луде”, Пантић наглаша-
ва ослободитељску и исцелитељску моћ те институције, која се у
сотији јавља као могућност полемике с најразличитијим идејама
и праксама из људске историје. Лудило Рутковског је, попут Хам-
летовог, засновано на хипертрофији логике.
Главни јунак романа је стога аристотеловски силогизам. Раз-
грађујући га, осветљавајући његову тамну страну, Пекић, попут
свих модерних књижевника релативиста, не нуди решења; он
само констатује и сведочи, руга се и плази силогизму. То је допи-
сивање са историјом западноевропске филозофије чији су поку-
шаји ваплоћења родили комунизам и нацизам Иронијски комен-
таришући историју, Пекић опонаша философске дискурсе ње-
них тумача. Стога, у овој прози праве фантастике нема; прос-
тор је попуњен додатним логичким закључцима. Појава Адама
Трпковића у том простору је логички доследна; он се вратио да
би довршио диспут са Рутковским; скупа с њим, празним и не-
постојаним, вратио се и дух Штајнбрехера, који је настанио
Трипковићеву утвару. Речју: Рутковски луди јер није у стању да
реши хегеловску загонетку. То јест, Штајнбре-херова теза да су
сви криви, и Трипковићева антитеза: ”Зар сам ја крив?” не дају
се синтетисати. Дијалектички усиљени марш кроз тезу и антите-
зу завршава у беспућу Рутковсковог помрачења. Објављивањем
тог помрачења, Пекић објављује коначну смрт разума који је
на Западу вековима био не само арнитер елегантиае, него и
живота и смрти.
Пантићева тврдња да је пишчева сотија ругање хиперрацио-
налистичким претензијама на тоталитет, изазовна је: тоталитет
се улива у идеологију да би постао тоталитаризам.
Господар – роб: субјект – објект
У познатој Хегеловој параболи о господару и робу видимо једно
(а после Бекетових Поцоа и Ликија сасвим смо свесни тога): го-
сподар и роб су симбиотски повезане индивидуе. Господар је роб
свог роба управо зато што се не може сам остварити; потребно је
да из другог, ”пониженог и увређеног”, црпе своје хипертрофи-
рано ЈА! Тако је роб, на неки начин, господар свог господара. Роб
жели да се ослободи само споља: да своје господарење над господа-
ром објави у револуционарном чину самоослобађања. При свему
томе, он не напушта систем. Штавише, оснажује га и утврђује.
Позната дилема западне философије (игра знана као ”субјект или
објект, питање је сад”) у ствари је лажна дилема. Објективизовани
(Маркс би рекао: отуђени) субјект који себе сазнаје само као пред-
метност рада, друштвеног живота, економије и субјективизовани
објект, роба или мишљење (свеједно!), зависе један од другог. Пу-
ковник Штајнбрехер је субјект по преимућству у декартовском
смислу те речи. Он је ego cogito. Али с обзиром на то да своје
постојање црпе само из признања својих жртава, из људске масе
коју меље логиком неумољивог полицајца, он је роб когиталног.
Заточен у рацио, он и друге утамничава у истом. Стрељајући
”праве” и ”потенцијалне” кривце, он их, на неки начин, ослобађа.
Сам, међутим, остаје у тамници. Он, субјекат, јесте, он, објекат.
Потчињен немилосрдним, леденим наредбама силогизма који
се, сасвим природно, за ту прилику дотерао у законе части, дуж-
ности и верности вођи и парадно ушао у историју с Хитлеровим
брчићима, Штајнбрехер је наркоман тоталитарне рационално-
сти. И као што наркомани, да би што више људи увукли у своје
друштво, дају бесплатно дрогу почетницима, тако Штајнбрехер
храни Рутковског озбиљним и ”опасним” анализама како пона-
шања ухапшених, тако и понашања младог, релативно скрупу-
лозног, почетника есесовца.
Симболика имена
Штајнбрехер је онај који ломи камење, каменоломац. За њега
нема нерешених случајева; постоје само стрељани случајеви.
Какав камен ломи есесовски пуковник? Камен вере, дакако;
вере у овострану и онострану правду. А Адам Трпковић је без-
лични и неми патник средњовековних моралитета, онај енгле-
ски еveryman и немачки jederman о кога се сви спотичу и кога
сви газе. Он је човек (Адам) који све трпи (Трпковић), савр-
шени роб из малочас поменуте хегеловске дијаде. Фарсичност
Пекићеве прозе овим ”провидним” именовањем јунака (који су
философске тезе, с мањком миметичког меса на костима) тиме
се додатно потврђује.
Радомир Батуран
Ватроусти Момир или Виј песника из Морачке теме
Момир Војводић, ”истински je Метохијац, а судбински Морача-
нин”, како сам омеђује своје битије у био-библиографији на кра-
ју својих књига. Избегао је из родне Метохије када је имао две
године, с породицом својих родитеља и свих ”етнички очишће-
них” од дивљих Арнаута који своје национално коло ”Шота” стра-
сно играју на лешевима Срба, уз одсјај пламена с цркава које су
им попалили. Избегао је будући песник, ”оцу на руци, од звона
Дечана звонима Мораче.
Беседу о поезији Момира Војводића насловили смо: Ватроу-
сти Момир или Виј песника из морачке Томе.
Крстили смо га именом Ватроусти, што смо, опет, преузели
из његових песама које су, скоро, неизбројиве. И књиге које је до
сада написао једва смо избројали: числом 43! Налазимо да је ово
његово ново име пунозначна метафора која обухвата сву његову
људску и песничку експресију, поетику и његово целокупно
песништво од Светигоре и Гробослова, преко Гласа вучје горе и
Азбучника до Вија, Ребара Проклетија и Песника искона. У свим
тим књигама бори се против зла певањем. Управо онако како
императивно казује у песми Љубиће те зверке, ватроусти:
”Зини, заусти, изусти, пусти,
Спламсај густу таму, ватроусти!
(…)
Ни пред зуболомцима не ћути.”
А зуболомаца је он имао и превише: од полувековних Брозо-
вих чета милиције, преко маловечне Слободанове полиције, до
Милове неограничене државне мафије. Можда му најтеже пада
зуболомњава најновијег накота ”вампирске деце” која хоће ”у
Европу без ребара” и без душе. Али Вратоусти Момир никада ни-
је устукнуо пред злом народнијем. Достојно он носи титулу
једног од ”најкарактернијих песника” коју му је доделио његов
златоусти професор Рашко Димитријевић пре више деценија.
О чему је Вратоусти певао у толиким књигама током својих се-
дамдесет година ”борбе непрестане на земљи надутој од накота”?
Певао је о љубави у својим љубве словима; у више књига о
томе како му отимају отаџбину од рођења; у својим гробословима
о гробовима и ”псећем гробљу”; о ”спасавању ријечи закључаних
у камену”; о ”разбратном језику и ножу”; о ”српском језику што
вапи с крста” док га сви секу и краду, а песници српски и њихов
народ не дају да труне, па он трајно ”носи своје небо на три
прста”. Вратоусти нас позива да се вратимо ”језику времена у
ком бејасмо браћа”, а не ”да још грејемо браћу, орну да се сатру”;
да ”не гинемо за онога који нам иште братско срце”; да не будемо
”све већи јунаци на браћи”; и да ”дрхтигузе не бирамо за вође”.
Често Вратоусти Момир ”потура небо с рамена” и покушава
да ”окрене безумље у умље” јер је искусио да ”сјене наше иду за
нашим сјенама”.
А српском искону, духовном и државном чворишту, које се
непрестано завезује и одвезује у митском и историјском кругу
стварања и разарања док ”изгони воду из Ситнице” крвљу својих
синова, својој отетој темељној земљи посветио је више књига:
Жертвено поље – Бој на Косову, Божурово царство и Жертвено
Поље Косово – антологију песама о Косову од 1389. до 1989. У свим
овим књигама доминирају два рефрена – метафоре, у више вари-
јација. Први је: ”Крв изгони воду из Ситнице”, а други: ”Косово је
васионе рана”. Први је салио сам Војводић из оног уклетог кру-
га, који се стварносно, а не митски пречесто отвара и затвара и
нашом крвљу препира косовску реку пакла. А другу метафору
преузео је од Швајцарца Арџибалда Рајса, који је прошао српску
Голготу и вратио се да ослобађа Србију и остао у њој до скон-
чања. ”Косово је рана васионе” изрекао је Рајс, а цитирао Момир
у више песама, али и гномски поентирао сву метафизику страда-
ња, патње, бола, поклича и ропца, уздаха и узлета, Наде и Удеса
ове отете темељне српске земље. Колика ли је Косово рана васи-
оне овог смрдљивог америчко-европског поднебља данас ?
После ватроустих апотеоза Косову, попут ових: ”Косовскога
Христа крај је страшан”; ”Србија је село без Косова”, ”Косово је
кнез свих српских речи”, ”Од Косова нема лепше круне”, пара-
доксално и српској традицији и америчко-европској фамозној
историји (у којој је ”историјско” све што они превале преко уста
и бомбе!), Вратоусти Момир извија и оптимистичке алузије и
Српству и свету: ”Косовски бој ближи се почетку”, ”Неће Срби
проћи ко Хазари”. Војводићеве песме носе неку тајну ватру ”сун-
ца испод сача” и ”искре у кремену”.
Оним другим, описним именом, из наслова ове беседе и ком-
плетног представљања стваралачке личности и дела Момира
Војводића овде у Торонту, желимо да нагласимо да је он српски
Овидије из морачке Томе. Имао је и Ватроусти Момир свог им-
ператора и своју Тому. Император је Броз, а Тома Морача. Из
Мораче Момир извија свој песнички виј, ево, више од пола века.
А шта је ”виј” Момира Војводића? Не морамо нагађати, сам
песник нам је показао у својој истоименој збирци коју му је
објавила Српска књижевна задруга 2003. године. У посвети, коју
ми је написао у поклоњеном примерку ове књиге када смо се
срели после две деценије, стоји: ”Радомире, виј је мој дах”. И
ништа више. Довољан траг до човека и песника. Док ишчтавамо
песме из ове књижице, откривамо да је Ватроусти Момир соп-
ственим вијом, извијањем језика у звучне слике ”дозивао уснуле
свјетове”, како сам каже. Виј је песников дах, звучна емфаза оног
Сања Крстоношић
Најлепша од свих илузија или А сад морам да напојим гуске
Друга књига Жељка Продановића названа ”Феничански митови”,
арогантно ступа у српску књижевност отварајући врата нечему
што можемо назвати постмодерни палп.
У поднаслову, ова збирка митова/прича, декларисана је као
рапсодија, чиме писац себе ставља у улогу луталице/певача, из-
вођача туђих дела, импровизатора, Ијона. А писац је нико други
но Феникс, мада на корицама књиге не стоји његово име, већ
само скромно име преводиоца (касније ћемо сазнати и зашто).
Али и преводилац ствара дело, као што већ знамо…
”Феничански митови” су састављени од осамнаест прича, а
од пролога до епилога води нас Феникс, једини легитиман да
путује кроз време, историју, машту, кроз све оно што аутора–
рапсода–преводиоца занима и о чему размишља. Изабран је не
само због свог вечног живота већ и због бола који мора да до-
живи да би се родио. Не знајући зашто му је дата таква судбина, а
спознавши да постоје специјалне душе и место где оне обитавају,
он проналази циљ свога постојања – зауставити време и надму-
дрити смрт, а Феничанима, ”народу који је продао свој алфабет
Грцима” и од кога је и сам потекао, повратити славу. Тај народ,
довољно мистичан да буде посебан, постаје изабрани песников
народ, јер је и изабраник ”свевидећег ока”, налази се ”ни на не-
бу ни на земљи”, а примиће у себе душе најдаровитијих и нај-
храбријих међу људима, оних који су умом, а не мачем, отварали
нове путеве, и постати место где обитавају њихове вечите сенке.
А само су сенке слободне.
Када је велико блиставо око које све види испустило
једну сузу, из ње је настало све на земљи. Али када се
та суза од туге распукла из ње су настала два света
– настало је добро и зло на земљи. Настала је памет
и настала је глупост. Настали су Феничани, они који
ходају по жици и вуку свет напред, али су настали и
бедуини, они који Феничане гледају у чуду, завиде им
и презиру их.
У првом делу рапсодије срећемо се с митовима о постању –
Европе, Израела, дружимо се са Питагором, Александром Ма-
кедонским, Сенеком, Ханибалом…, наравно, и с боговима, а став
писца–рапсода–преводиоца–примаоца, тог постмодерног апсо-
лутног једног, присутан је у свему, и обично излази из уста неког
филозофа, или се јавља у виду експлицитног коментара (”а ми
ћемо видети да су све ово биле саме глупости…”). За студенте
античке књижевности ту је Лукијан, који у кафани, и то баш
”Последњој шанси”, у Балбеку, девет векова другује с боемима
и вином, очајан што ”једни пишу, а други пале”, а под утицајем
Ел Грека одлучује да напише књигу ”која ће обухватити све
друге књиге” – Последњи псалм, и не пада му напамет да одуста-
не од бављења ”најлепшим од свих заната”, и ”најлепшом од свих
илузија”. Уосталом, овај ”превод” би био чудан без осврта на
вечнописан палимпсест. Лукијан чак верује да га је могуће завр-
шити, иако је написао само шест страна, од свих 666. Као што
доликује форми, све и свако имају своје феничанско етимолош-
ко порекло имена, рецимо Аранзабал, тј. Лукијан је ”чувар прве
речи”, а Бал-каин (Балкан), значи ”онај који је убио брата”… И
симболика бројева је присутна (6, 66, 666).
Последњи мит првог дела јесте бајка о песнику с харфом (а
знамо да су бајке митови у које се више не верује), оном неопход-
но наивном вернику у љубав, који Фениксу поверава своје јаде,
запитан на крају свога пута шта је стварност, шта је сан и да ли
је он све измислио (познато?). Ова сторија се наизглед не уклапа
у остатак књиге јер не говори ни о коме познатом, већ је прича о
неком тамо песнику, који је трагао за драгом, за љубављу, а завр-
шио с питањима о томе да ли је уопште стваран, да би уследила
и неопходна дигресија о двојнику. За најлепшу песничку форму
проглашена је балада, као повратак емоцијама после убиства
сентименалности, а младић, уморан, схвата да је морао да пре-
живи сав тај пут да би схватио да је љубав ”тајна, као и смрт”. Ту
први пут видимо и запитаног Феникса, који кроз шалу набацује
могућност да је и он само део приче неког рапсода. Ова бајка
је и увод у други део рапсодије и ”Алегорију о Дантеу”, у којој
сатир Белзебуб, не ђаво како обично мислимо (или да?), већ чу-
вар сенки, онај који путује кроз време и прича и са живима и са
мртвима, објашњава Дантеу разлоге неких погрешних схватања,
између осталог и разапињање несрећног Арамејца из Назарета,
рођеног 666. године ”по Орфејевој смрти”. Леонардова лепотица
је у ствари Нефертити, ”лепотица са сузом у оку”, Феничанка.
Ту је и прича о Светом Ђорђу и Великом везиру, са деловима
српске епске поезије који затварају историју Балкана, а Серван-
тес ”је више живео у причи него у стварном животу”, те кад
сусретне свога јунака, и то на магарцу, не верује у његову ре-
алност и пита саговорника, рапсода, да ли је то јава или сан,
а одговор је, наравно: ”Свеједно, у чему је разлика?” Хамлету
је дато да игра Шекспира, док велики песник задовољно поји
гуске, препуштајући лику улогу аутора, а Ниче није полудео већ
је отишао у Феникију… Прича ”Консултант с копитом” говори
нам поново о томе ко је Бал, први масон, мајстор свог заната,
свевидеће око, творац Феникса али и Белзебуба, онога који је
Тиодор Росић
Учитељ сутрашњег дана
Према гледишту атеистичког хуманизма, рђаво је све оно за
шта не знамо поуздано да је корисно, а што нас спречава да по-
стигнемо највише добро. Свака корист, коју Аристотел одређује
као средство за друге сврхе, не мора, међутим, да представља и
највише добро. Богатство, моћ и част омогућују хедонистичку
угодност, али свака угодност није и највише добро. Добро под-
разумева тежњу ка савршенству које почива на врлинама ве-
ре, наде, љубави, мудрости, храбрости, умерености и правичнос-
ти, а хедонистичко етичко деловање, које телесној наслади при-
даје највишу животну вредност, мимо постулираних врлина,
завршава у безнађу сплина и духовног радстројства елативизо-
вање онтолошког појма савршенства морал не своди на транс-
мисију божанске воље, или било какве спољне принуде, већ на
аутономију етике дужности.
Држава је кућа народа. Отаџбина српског народа нестала је
у последњим деценијама двадесетог века под налетом америз-
ма – тог окупационог глобалистичког једноумног тоталитариз-
ма. Српски народ је прогнан и из језика и са својих вековних
територија – од Косова, до Книна и Јадовна. Дужност врлине је
то сагледала. Наложила ми је да се кроз критичко разматрање
вечних вредности прошлости супроставим манипулацијама
позитивизма, рационализма и агностицизма, да укажем на зам-
ке љубичастог револуционизма и парламентаризма. Током 2006.
и почетком 2007. године у културном додатку ”Политике” објав-
љивао сам текстове о глобалистичком погрому, политичком
кичу, обманама, безнађу и лукавој власти.
Рђава је и орвеловска свака власт која контролише прошлост
да би контролисала будућност, а контролишући садашњост ма-
нипулише будућношћу. Није преварен онај ко зна да је преварен.
Врлина се не може доделити, смaтрао је Платон, свако за њу мора
сâм да се избори. Судови о томе шта је добро а шта зло не стичу
се само образовањем и васпитањем, они су резултат и високих
етичких начела. То потврђује и Зоран Хр. Радисављевић, тадашњи
уредник ”Политикиног” културног додатка. Захваљујући њему, у
рубрици ”Вечна завештања” могао сам да кроз аутономију воље
укажем на оне појединце у нашем роду који могу послужити као
морални корифеји, да преко самоодређења дужности ума сагле-
дам идеолошки глобалистички деспотизам који, кршећи инди-
видуална и колективна права народа широм света, настоји да на-
метне начела највишег добра.
Шта нуди лукава, несамостална, власт? Куда се дедоше етичке
врлине милосрђа које не мисли о злу, саосећање са жртвом, етика
верности, праштања, љубави и части? Она, кроз кич, гламур и
”бољи” живот нуди манипулацију, медијски садизам, неупуће-
ност, страшљивост, неумереност, неправичност. То је негативи-
тет – сила која разара све вредносне моралне парадигме, затире
европоцетризам, нуди инстант-културу, тривилајну књижев-
ност, негативне јунаке, разара кардиналне врлине.
Зло, тврдио је Платон, има своје порекло у човековом не-зна-
њу. Оно проистиче из покоравања хетерономној етици најви-
шег добра. Јучерашњи дан је учитељ данашњег, а то значи и
сутрашњег дана. Отуда наслов књиге Учитељ сутрашњег дана.
Има у нашем роду и достојанства, и правде, и мудрости, и мило-
срђа, и храбрости – љубави, вере и наде. На те се врлине указује
у књизи која је заснована на аутономној етици дужности и зако-
нодавности чистога ума. Наше предачко, вечно завештање, нас
учи да љубављу мржњу победимо, а да се против зла боримо сми-
реном трпељивошћу. Али свему треба наћи меру. Хуманизам се,
како је учио преподобни Јустин Ћелијски, неминовно преобра-
жава у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилиз-
мом. Морамо се суочити са глобалистичко-позитивистичким,
рационалистичким и агностичким странпутицама на које је нас
је упутила несамостална власт.
Вештина владања је вештина ширења безнађа. Манипулиса-
ње позитивистичким хуманизмом води преко атеизма ка нихи-
лизму. Нихилизам не управља ни својом ни судбином народном.
Не би ништа да мења, па ни власт. Аутономна етика дужности
устаје против тога, указујући на светле парадигме прошлости, она
слути будућа боља времена. Не пристаје на обману. О томе речито
говоре и реакције читалаца на текстове објављене у ”Политици”.
Неки од тих текстова дати су у ”Додатку”, на крају књиге.
Књига Учитељ сутрашњег дана не пристаје на љубичасти
глобални хедонизам. Ова књига показује да је лаковерност наша
карактеролошка црта; поштује морално понашање човека, пра-
во народа на симболе, језик и веру; залаже се за општу љубав
према ближњем; прокламује саборност. Учитељ сутрашњег дана
би да сачува. Он не преобраћа већ указује на манипулативни
атеизам који се преко анархистичког девијантног деструктив-
ног понашања преобраћа у нихилизам. Право на памћење је
залог народног трајања.