Рациоцентризам, Јунг и хришћанство

Поводом књиге проф. др Жељка Симића “Јунг и хришћанство”,
АДБ, Београд, 2011.

После објављивања неколико књига које су се на философски и
психолошки начин темељно позабавиле проблемима свести и ње-
ног преображаја (у књизи “Преображаји тоталитарне свести”, 2006),
затим философије и психологије модерне психе (у књизи “Фило-
зофија модерне психе“, 2007) и у књизи “Антрополошка епистемо-
логија епохе”, 2009), проф. др Жељко Симић у новој књизи са насло-
вом “Јунг и хришћанство” наставио је са даљим продубљивањем
трајно актуелне теме критике рациоцентризма западноевропске
мисли. С правом се не задовољавајући модернизмом и постмо-
дернизмом (већ успешно раније критикованих од неких савреме-
них философа), Жељко Симић у овој новој књизи “тражи друго
средиште” (у ствари Другог), и то најпре у обимном, донекле про-
тивречном делу Карла Густава Јунга.
Очевидно импресиониран Вировим филмом The Truman Show,
професор Симић на самом почетку књиге поставља неколико бит-
них питања: докле је стигло данас отуђење (појам и израз који
је први употребио апостол Павле пре скоро две хиљаде година у
Посланици Ефесцима и Колошанима) и колико смо још слободна
бића која могу да одлучују не потпадајући под его нарастајуће ро-
ботске цивилизације – тим ће се питањима, варирајући их на раз-
не домишљате начине, богато их проширујући позивањем све
од античких философа до оних савремених, нарочито савреме-
них француских философа, професор Симић бавити све до краја
своје књиге.
Како да човек не подлегне “фактицитету сведочења неког дру-
гог”, када је човек биће слабо, као сламка је на ветру, “бачен под
облачну сферу… на бурну брежину” (Његош пре Хајдегера!), а та-
кође и неизмерљиво сугестибилно и аутосугестибилно биће – све
док не почне процес индивидуације, а далеко је од истине да сви
људи индивидуирају.
Пажљиво пратећи стање психе, и теоријски и практично, и
у прошлости и данас, како свога народа, тако и народа западно-
европске цивилизације, професор Симић се с правом обраћа
Д(д)ругом. Али, који је Д(д)руги? Несхватљива трансценденција
и/или обичан човек, још боље – наш ближњи? Како стићи, или
бар се приближити Д(д)ругом? Када је у питању други човек (мој
ближњи), онда је дијалог најбољи, а зашто је најтежи и најређи
сусрет човека са човеком? То би требало да буде сусрет Ја-Ти, о
коме је непревазиђено добро писао велики немачко-израелски
философ Мартин Бубер, коме и Жељко Симић у својој књизи
поклања исцрпну пажњу.
До Карла Густава Јунга, коме је највећи део Симићеве књиге
и посвећен, стиже се преко психоанализе и њеног оснивача Сиг-
мунда Фројда. Ако покаткад аутор и претерује са критиком пси-
хоанализе и њених настављача (нарочито Лакана, који, и поред
оригиналности, не успева да нађе “употпуњујућег Другог”), тачна
је Симићева примедба да Его некорисно подлеже сопственој
сугестији о преувеличаном значају Несвесног, које треба (према
психоанализи) да одлучује о свим областима живота: од полног
живота до највиших достигнућа културе (религије и уметности).
Аутор такав однос Ега према Несвесном (и обратно) назива “мо-
нолошким”, а такав однос – а то је битно – спречава да “сада-трену-
так” дође до изражаја. “Када нема садашњег тренутка нема ни ст-
варне деобе субјективитета, то јест нема признавања Другог”.
Критикујући с правом савремени рациоцентризам, позивају-
ћи се на позног Јунга, аутор се залаже за “а-рационалне устројне
силе унутар модерног човека”. Да ли се то савремени умни човек
као појединац поново враћа ирационалном унутар човека, али
(уз помоћ Јунга) ирационалном као стваралачком и религиозном
унутар опет неког Несвесног (више колективног него индивиду-
алног несвесног)? Где онда треба сместити, оставити или помери-
ти (у коме правцу) каузално-финалистичко објашњење човеко-
вог целокупног живота?
Вредан је био ауторов осврт на трагедију и трагично (код ста-
рих Грка) и са њима у вези на Јасперсово схватање “трагичног зна-
ња”, а онда и сукобљавања са “граничном ситуацијом”. Још једном
тако освешћени субјект издиже се коначно од кружног кретања
живљења и умирања, да би слободно прихватио “кретњу унапред”,
а са тог пута повратка нема. На ово нас је упозорио још Вергилије
у IV Еклоги “буколике”, када, према тачном коментару Бродског,
херој се више не враћа! Хришћански мислиоци закључују да је
после Христа веровање у реинкарнације анахроно.
Сматрам да сваки почетак одлучног дијалога са Јунгом треба
да отпочне управо онако како га је Жељко Симић отпочео, на-
име: како свој сопствени, али истовремено и свеопшти “камен спо-
тицања” претворити у “главни ослонац” своје индивидуације, која
ће онда временом (обично доживотно) довести човека до “необја-
шњиво доброг”.
Бавећи се негде од половине своје књиге све опширније и
дубље Јунговом аналитичком психологијом, при чему његова по-
зната књига “Психологија и алхемија” привлачи посебну пажњу
Жељка Симића, он јасније него раније изјављује “да нас превас-
ходно занима могућност драгоценог и заправо веродостојног
моделовања хуманог постојања”. У томе подухвату аутор налази
снажну подршку у Јунговом делу, без обзира што повремено, с
правом, критикује неке Јунгове неубедљиве априорне поставке.