Миро Микетић
Криваја – ријека смрти
Од ране зоре, како кренусмо из мјеста Врапци, нити смо имали
одмора, нити је много залогаја није прошло кроз наша смрзнута
уста. Вјетар и мећава су се мало сажалили на нас, па се умирили.
Као да је неко полувријеме и чека се на друго.
Колона успорила корак, умор отерао и то мало снаге што је
преостале дубоко у кости. Мили колона као погребна поворка.
Вјероватно даје почаст оним нашим омладинцима који осташе
на вјечнoj стражи, загрљени у једном снопу рано покошеног
цвијећа. Осташе они, а ми доље пут ријеке Криваје.
Тата стиже и јавља дједовима да ”тамо са лијеве стране коло-
не стиже дивизија Васа Вукчевића, и та дивизија ће се кретати ли-
јевом обалом Криваје преко високих кањона, жљебова и гребена
у правцу Возуће. Терени су врло тешки и тешко пролазни љети, а
поготово зими, и то у јануарским студеним данима и ноћима, ка-
ко нам кажу људи из ових крајева, који предводе наше јединице”.
”Ту су врлетне стране планина, Деветака, Жљебова и Коњуха.
Пруга која иде од Олова за Возућу је тотално уништена а мостова
више нема. Поред ријеке Криваје је само каравански стари пут
а мостови на Криваји су такође порушени.”
Са овим татиним новостима нијесмо одушевљени, али се мо-
ра ићи у том правцу. Тату не чујем више, јер се спуштамо стр-
мом стазом. Јанко ме опет привезао за конопац, а други крај сте-
гао око свог паса, док у рукама држи дио који је спреман за при-
тезање. Доље чујем ријеку која хучи, завија, јауче, разбија се о
своје стрме и високе обале. Камените обале се дижу горе у висине
стотинама метара. Тата нас прође, задовољан кад видје да ме је
Јанко свезао за конопац. Прилази Бранку, нешто прича. Радуле
зауставља коња. Скидоше Милијану и Бранко се скиде са коња,
поправи свој ранац, притеже штап и замахну рањеном ногом.
Корак по корак и уђе у такт. Значи пјешке. Терен није за јахање,
стрм је, залеђена стаза, коњи се клизају. Видим да тата скиде Ми-
раша са коња. Стави га себи на леђа, а Милијану прихвати за ру-
ку Стрмина, клизање, јауци, запомагања, срце да искочи од жа-
лости. Долина се пролама тужним дозивањима. Неко тражи сво-
га у ватри тифуса, притегнут болом својих рана или гушећи се у
студени која га постепено осваја. Никог не разумијеш, само по-
зиви, алакања гуше долину Криваје. Таласи треште на све стране.
Ту смо на самој обали Криваје, која је брза и дубока. Обале су
залеђене. Велике стијене у речном кориту покривене ледом у ви-
ду капа, али више личе на ћулафе.
Бијесни валови прскају и нас овдје на обали. Успорени марш.
Чује се: – Полако, пази, чувајте се леда. Држите се по два и два.
Прихватите коње за репове. Помозите. Чувај тога до тебе, видиш
да се разапео и одлетеће у воду. Вежи га конопцем. Све се дало
у неку напетост, неко ишчекивање бољитка. А оно све горе и
горе. Ова ријека поред нас зјапи, отворила своје чељусти и чека
плијен да га халапљиво зграби и преда својим таласима, који
ће чинити свој џелатски посао. Чују се молбе Господу. Истина је
горка, али је ту са нама као и ова ријека коју скоро морамо проћи,
бар једном. Опружила се, кривуда тамо даље, час се види, час не-
стане иза огромних стијена. Пратимо њен ток, залијепљени на
ледену стазу њене обале. Прођосмо једну кривину. Излазимо иза
угла гдје нас дочека једно проширење и са једне и са друге стране
ријеке. Војници у послу, прави се мост за прелаз преко Криваје,
довлаче се огромна дугачка стабла, јеле, борови. Војници обаљују,
крешу, вежу једно за друго. Вежу конопце за врхове, пребацују
конопце преко ријеке. Тамо војници грабе, вуку греде и тако ни-
че мост преко ријеке Криваје. Колона стала. Вријеме стало. Стао
и уздах који се заглавио у грлу. Стало све, само ти преморени
војници раде као пчеле свој посао. Праве мост на ријеци Криваји.
Мост преко којег ће проћи хиљаде војника, хиљаде напаћеног
народа, хиљаде рањеника. Али и многи ће остати овдје, у овим
дубоким вировима, да вјечно чувају речне дубине. Многи ће оста-
ти да праве везу између оних који почеше остајати код Везиро-
вог моста и оних који ће остајати и даље на овом путу пакла. Ври-
јеме промиче, а и живот многих, као да је Бог наредио многим,
који не могу даље да остану ту у дубинама хладне воде, а не по-
ред пута. Јер у тим ждрелима корита ће мирно почивати. Неће ту
ући ни партизани, ни усташе, ни Њемци, ни муслимани. Тако да
неће бити изложени масакрирању. Ако неко стигне доље, то ће
бити њихови, само мртви. А мртви са мртвима не ратују. Мртви
мирно почивају једни поред других. Они се не питају ко је за Ко-
минтерну, за дјевера Стаљина, за каплара Броза, а ко за Српство,
за Крст, за Краља.
Док сам нестајао у овим жалосним истинама, мост је прора-
дио. По три дугачка стабла повезана конопцима праве прелаз
преко Криваје. Преко тих стабала пролазе колоне четника, прo-
лази народ, рањеници, пролази српска Црна Гора.
Видим доље ниже од моста како натерују коње са рањеницима
да газе ријеку, јер за коње нема моста. Вриште коњи. Ено, један
се уздиже, збаци јахача који нестаде у води. Други до њега по-
кушава да му помогне, али и он оде са коња, више се не појави.
Рањеници загазили подивљалу ријеку. Водичи са десне обале
вичу на коње. Машу рукама да би охрабрили коње да журе преко
ријеке. На другој лијевој страни чекају војници да прихвате ко-
ње и рањенике. Снијег навалио, вода се згуснула од снијега. За-
гледао сам се у једног коња који млатара главом, рањеник на ко-
њу се љуља назад, напријед, десно, лијево, покушава да се уздр-
Драгиша Спремо
Како је српско море отишло на добош
Стари Хум био је и приморска и поморска земља. Дужином
читаве вертикале, од ушћа Неретве па све до Новог и Рисна, он
је имао своје обале и своје море, а као свака поморска земља
имао је и своје луке и пловила.
Већ од 10. па све до 14. века овај приобални појас средњег
Јадрана био је у поседу хумских кнезоева и властелина. Прве
податке о томе оставио је Константин Порфирогенит у 10. веку
који у својим записима Конавле спомиње као део Травуније, а
нешто касније (у 12. веку) о деловима ове приморске области
писао је Поп Дукљанин у своме Летопису.
Хумски приобални појас обухватао је велике просторе, али
његов опсег није био увек исти. Он се током времена мењао, као
што су се мењали и господари који су ту имали своје поседе и
управљали појединим жупама.
На југозападу су биле жупе Конавли, Драчевица и Тихаљина,
док је на северу просторно највећа и најзначајнија била Жупа
Лука. Она је обухватала просторе у доњем току Неретве, од ње-
них притока Брегаве са леве и Требижата са десне стране, па све
до мора. На том подручју постојао је велики број старих градо-
ва и насеља, међу којима: Нарона, Могорјело, Дријева (Габела).
Јужне делове ове приморске обласати захватали су Травунија,
жупе Вратар, Рштаник, Посредница, Плоча и друга.
Благај је био средиште копненог дела земље и престони град,
а сличну функцију имао је и Стон у приморју. Међутим, при-
морски делови Хума нису могли да опстану као целовит и хомо-
ген простор, јер је управно и власнички био уситњен на мање
жупе. Поседници тих простора (браћа Санковићи, Павловићи,
Раденовићи, Хранићи и други) продавали су комад по комад
хумске земље, тако да је крајем 14. века њен највећи део постао
власништво Дубровачке Републикe.
У најдужим временским деоницама средњег века хумски
кнезови и феудалци управљали су својим жупама и читавом
облашћу у оквиру српске државе Немањића. Она им је обезбе-
ђивала не само аутономију и могућност да самостално одлучују
о најважнијим питањима, већ је стварала услове за свестрани
развој и просперитет ових крајева. Међутим, од средине 14. века
политичке прилике у ширем региону се мењају, што се у великој
мери одражава и на прилике у Захумљу.
Сагледавајући управо тај део прошлости српских земаља, Вла-
димир Ћоровић, у студији ”Историјска Херцеговина“, констатује:
”За стари Хум био је посебно значајан град Стон на Пељешцу.
С обзиром на веома повољан географски и војно-стратешки по-
ложај, Стон је сматран другим најзначајнијим градом у Захумљу.
После смрти краља Милутина, кад су у Србији настали гра-
ђански ратови, млади босански бан Стефан Други Котроманић,
необично вешт и енергичан, искористио је те метеже исто онако
као што је искористио и пометњу у Далмацији после пада Мла-
дена Шубића. Његова је намера била да Босни осигура излаз
на море, толико потребан једном већ привредно и политички
развијеном организму. И, доиста, у року од неких четири-пет
година, од 1322-1326. он је освојио скоро целу обалу, од Крајине
до близу Стона. Цело Захумље и западна хумска област, до близу
Гацка, дођоше под његову власт. Граница банове државе допира-
ла је на истоку до Дрине, а на западу до реке Цетине.
Променом дотадашњих и успостављањем нових граница на
овом подручју град Стон је остао на периферији и практично
одсечен од српске државе. За ту државу он више није показивао
интересовање па стога не треба да чуди што је 1333. године краљ
Душан одлучио да Стон прода Дубровчанима, који су то од њега
упорно и тражили.
Економски највреднији делови хумског приморја свакако су
предели око ушћа Неретве и простори јужно и западно од Тре-
биња – Конавли, Драчевица и Виталина. Проф. Марко Вего беле-
жи да су требињски жупани држали под својом управом ове
крајеве током готово читавог 13. и 14. века (до 1373.године). У вре-
ме слабљења босанске државе браћа Санковићи су даровали Ко-
навле Дубровнику (1391.године), али је то изазвало бес њихових
супарника Вуковића – Хранића и Раденовића који су заузели Кон-
авле и поделили га између себе. Северни део припао је Павлу
Раденовићу, а јужни Сандаљу Хранићу. Такво стање није дуго
потрајало јер је Сандаљ Хранић 1419. године своју половину Ко-
навала продао Дубровчанима. Вредност ове купопродаје, према
уговору који је тада сачињен, износила је 160.000 дуката. Одлуку
о продаји преосталог дела Конавала донели су убрзо потом и
Раденовићи, па је од 1427. године читав овај крај прешао у влас-
ништво Дубровачке Републике.
”Дубровчани су одмах увели своју администрацију, применив-
ши статут из 1272. године. Заводећи власт, заводили су и своју
веру, нешто милом нешто силом, тако да су концем 15. века Ко-
навли били углавном католички” (др Ћиро Трухелка у Гласнику
Земаљског музеја у Сарајеву).
Од свега што је некад чинило приморску област Хума остао
је само један фрагмент камените обале на домаку Пељешца, дуг
23 километра, који спаја два мања насеља: Неум и Клек.
* * *
Поглед у ближу и даљу прошлост јадранског приобаља помаже да
боље сагледамо збивања која су се на тим просторима одвијала.
Стицајем историјских прилика, у периоду између XII и XV века