Криваја – ријека смрти

Од ране зоре, како кренусмо из мјеста Врапци, нити смо имали
одмора, нити  је много залогаја није прошло кроз наша смрзнута
уста. Вјетар и мећава су се мало сажалили на нас, па се умирили.
Као да је неко полувријеме и чека се на друго.
Колона успорила корак, умор отерао и то мало снаге што је
преостале дубоко у кости. Мили колона као погребна поворка.
Вјероватно даје почаст оним нашим омладинцима који осташе
на вјечнoj стражи, загрљени у једном снопу рано покошеног
цвијећа. Осташе они, а ми доље пут ријеке Криваје.
Тата стиже и јавља дједовима да ”тамо са лијеве стране коло-
не стиже дивизија Васа Вукчевића, и та дивизија ће се кретати ли-
јевом обалом Криваје преко високих кањона, жљебова и гребена
у правцу Возуће. Терени су врло тешки и тешко пролазни љети, а
поготово зими, и то у јануарским студеним данима и ноћима, ка-
ко нам кажу људи из ових крајева, који предводе наше јединице”.
”Ту су врлетне стране планина, Деветака, Жљебова и Коњуха.
Пруга која иде од Олова за Возућу је тотално уништена а мостова
више нема. Поред ријеке Криваје је само каравански стари пут
а мостови на Криваји су такође порушени.”
Са овим татиним новостима нијесмо одушевљени, али се мо-
ра ићи у том правцу. Тату не чујем више, јер се спуштамо стр-
мом стазом. Јанко ме опет привезао за конопац, а други крај сте-
гао око свог паса, док у рукама држи дио који је спреман за при-
тезање. Доље чујем ријеку која хучи, завија, јауче, разбија се о
своје стрме и високе обале. Камените обале се дижу горе у висине
стотинама метара. Тата нас прође, задовољан кад видје да ме је
Јанко свезао за конопац. Прилази Бранку, нешто прича. Радуле
зауставља коња. Скидоше Милијану и Бранко се скиде са коња,
поправи свој ранац, притеже штап и замахну рањеном ногом.
Корак по корак и уђе у такт. Значи пјешке. Терен није за јахање,
стрм је, залеђена стаза, коњи се клизају. Видим да тата скиде Ми-
раша са коња. Стави га себи на леђа, а Милијану прихвати за ру-
ку Стрмина, клизање, јауци, запомагања, срце да искочи од жа-
лости. Долина се пролама тужним дозивањима. Неко тражи сво-
га у ватри тифуса, притегнут болом својих рана или гушећи се у
студени која га постепено осваја. Никог не разумијеш, само по-
зиви, алакања гуше долину Криваје. Таласи треште на све стране.
Ту смо на самој обали Криваје, која је брза и дубока. Обале су
залеђене. Велике стијене у речном кориту покривене ледом у ви-
ду капа, али више личе на ћулафе.
Бијесни валови прскају и нас овдје на обали. Успорени марш.
Чује се: – Полако, пази, чувајте се леда. Држите се по два и два.
Прихватите коње за репове. Помозите. Чувај тога до тебе, видиш
да се разапео и одлетеће у воду. Вежи га конопцем. Све се дало
у неку напетост, неко ишчекивање бољитка. А оно све горе и
горе. Ова ријека поред нас зјапи, отворила своје чељусти и чека
плијен да га халапљиво зграби и преда својим таласима, који
ће чинити свој џелатски посао. Чују се молбе Господу. Истина је
горка, али је ту са нама као и ова ријека коју скоро морамо проћи,
бар једном. Опружила се, кривуда тамо даље, час се види, час не-
стане иза огромних стијена. Пратимо њен ток, залијепљени на
ледену стазу њене обале. Прођосмо једну кривину. Излазимо иза
угла гдје нас дочека једно проширење и са једне и са друге стране
ријеке. Војници у послу, прави се мост за прелаз преко Криваје,
довлаче се огромна дугачка стабла, јеле, борови. Војници обаљују,
крешу, вежу једно за друго. Вежу конопце за врхове, пребацују
конопце преко ријеке. Тамо војници грабе, вуку греде и тако ни-
че мост преко ријеке Криваје. Колона стала. Вријеме стало. Стао
и уздах који се заглавио у грлу. Стало све, само ти преморени
војници раде као пчеле свој посао. Праве мост на ријеци Криваји.
Мост преко којег ће проћи хиљаде војника, хиљаде напаћеног
народа, хиљаде рањеника. Али и многи ће остати овдје, у овим
дубоким вировима, да вјечно чувају речне дубине. Многи ће оста-
ти да праве везу између оних који почеше остајати код Везиро-
вог моста и оних који ће остајати и даље на овом путу пакла. Ври-
јеме промиче, а и живот многих, као да је Бог наредио многим,
који не могу даље да остану ту у дубинама хладне воде, а не по-
ред пута. Јер у тим ждрелима корита ће мирно почивати. Неће ту
ући ни партизани, ни усташе, ни Њемци, ни муслимани. Тако да
неће бити изложени масакрирању. Ако неко стигне доље, то ће
бити њихови, само мртви. А мртви са мртвима не ратују. Мртви
мирно почивају једни поред других. Они се не питају ко је за Ко-
минтерну, за дјевера Стаљина, за каплара Броза, а ко за Српство,
за Крст, за Краља.
Док сам нестајао у овим жалосним истинама, мост је прора-
дио. По три дугачка стабла повезана конопцима праве прелаз
преко Криваје. Преко тих стабала пролазе колоне четника, прo-
лази народ, рањеници, пролази српска Црна Гора.
Видим доље ниже од моста како натерују коње са рањеницима
да газе ријеку, јер за коње нема моста. Вриште коњи. Ено, један
се уздиже, збаци јахача који нестаде у води. Други до њега по-
кушава да му помогне, али и он оде са коња, више се не појави.
Рањеници загазили подивљалу ријеку. Водичи са десне обале
вичу на коње. Машу рукама да би охрабрили коње да журе преко
ријеке. На другој лијевој страни чекају војници да прихвате ко-
ње и рањенике. Снијег навалио, вода се згуснула од снијега. За-
гледао сам се у једног коња који млатара главом, рањеник на ко-
њу се љуља назад, напријед, десно, лијево, покушава да се уздр-