Предраг Р. Драгић Кијук
Уморна цивилизација
Нема сумње, логорски двадесети век се одликовао распадом мо-
ралних, идеолошких и философских система. ”Осмотрите Запад:
пренакрцан је знањем, бешчашћу и тромошћу… Када је Рим ода-
шиљао своје легије широм света није познавао историју, нити
лекције о сумраку. Наш случај није такав. Какав црни Месија ће
се обрушити на нас“! (Е.М. Сиоран, Силогизми горчине).
Свет није имао снаге ни да се суочи сам са собом после Првог
великог рата (1914-1918), у коме је нашло смрт десет милиона поги-
нулих и десет милиона умрлих од болести и глади, а унесрећено је
било двадесет милиона рањених. Политичка и лихварска похота
је, наиме, ловила час у име демократског тријумфализма: после
две мароканске кризе (1905. и 1911), анексије Босне и Херцеговине
(1908), те италијанско-турског рата (1911) – европски антри-хриш-
ћански Кронос је кренуо на пут без повратка, пут којим су се упу-
тиле Аустро-Угарска и Немачка 1914. године.
Зар је онда чудно што је услед неговане гордости Запад открио
меланхолију као извориште, а перманентну супротност као спасе-
ње? У такву трку универзализације супротности укључиће се и За-
падна црква. Ево прилике да, себе и вас, подсетим на такав пример.
Појавом модернизма, Римокатоличка црква није успела да по-
мири своју мисао са изазовима нове философске, културне, па и по-
литичке стварности. Папа Пије X је својом енцикликом Pascendi
Dominici Gregis (1907) и пописом осуђених ставова (Lamentabili
Sane Exitu) кренуо у прави рат против модернистичких тенденци-
ја. То је и био разлог што је од свих који су ступали у црквену служ-
бу тражен завет против модернизма. Иако је термин Die Moderne
први пут употребљен у Немачкој осамдесетих година XIX века, мо-
дерна ће означити размеђе векова, али не и тачку германског одлу-
чења од сопствене митологије, па је, уместо ”уметности душе“ мо-
дернистичког погледа на свет, открила политичку похоту и рађа-
ње идеологије Drang nach Osten.
Свет је све више опсесивно откривао моћ политике као судби-
не, па је модернизам, на размеђи векова, бранила једино уметност.
Тај крик против безнадежности, очаја и самозаљубљености саби-
рао је у себи језик унутрашњег бића и бекства од објективизаци-
је и реалног света у субјективну, чак ирационалну, осећајност и
стваралачки индивидуализам. Насупрот томе, охоли дух полити-
ке пленио је страст и мисао и интелектуално одушевљење тиран-
ским и етноцентричним. Није ли управо таква опредељеност пре-
расла у осећај привлачности према ауторитарној моћи, тако јасно
уоченој код Фројда (који се, одушевљен Аустро-Угарском, 1914 го-
дине залагао за кажњавање ”дрских Срба“), а свеобухватно изра-
женој код Хајдегера? Овај проминентни философ XX века није
крио своју приврженост нацизму. Од 1931. широм Немачке држи
пропагандна предавања ”која је завршавао обавезним: Heil Hitler!“
У исто време, протестантска предодређеност и Калвиново иза-
браништво утемељују пут ”светом секуларизму“, баш као што су
француски просветитељи (Волтер и Турго) били убеђени да про-
грес почива на људском уму и да само он, а не истина историј-ског
хришћанства, јесте основа бољег и будућег друштва Просветите-
љи, попут свештеника Malthusa, чак имају решење да се пренасеље-
ни свет сведе разумној демографији уз помоћ метода у које спадају
глад, куга и рат (Томас Малтус, Есеј о принципу популације).
Оно шта је, уствари, обећавала ова брутална утопија и то што
су биле њене последице, Токвил је јасно дефинисао: ”Овај страст-
вени идеализам постајао је… заправо нова религија… Верске ин-
ституције и цео државни систем бачени су у исти котао претапа-
ња, а резултат тога постали су потпуно збуњени људи“ (Alexis de
Tocquevi l le). Последично, европоцентрични свет се кретао ка новој
утопијској идеји, аријевцима и новом човеку и ко зна којој по реду
реформацији, загубивши хришћанску философију живота.
Заокупљени новим читањем хришћанства, па тако и темом о
Исусу историје и Исусу вере, немачки философи и теoлози се пос-
већенички враћају делима ”образованог филистра“ из XIX века,
Штрауса (David Friedrich Strauss), који је хришћанском свету пору-
чивао: ”Резултатима досадашњих истраживања, како се чини,
уништен је највећи и најважнији део онога што хришћанин веру-
је о свом Исусу, ускраћена су му свa охрабрења која црпе из тога
веровања, одузете су му све утехе“. У XX веку место корифеја и
арбитра реконструисане Библије, као и зналца који је пресудно
утицао на америчку ”хришћанску мисао“, задобиће немачки про-
тестант Бултман (Rudolf Bultmann), теолог и истраживач Библије.
Уочи Другог светског рата не само да се теоретичари хриш-
ћанства нису занимали заветном идејом о светињи живота већ
су сву своју ерудицију уложили, попут Бултмана, у опсесивно ”де-
митологизовање“ Библије. Научни свет опседнуст модом рекон-
струисања и демитологизовања хришћанства, управо из тог раз-
лога и није марио за смисао, дар, сврху и тајну живота, а посеб-
но не за идеје св. Јована Златоустог (око 350-407) који биће и свет
није сагледавао као појаве препуштене случају (”Рећи да је све
што постоји настало из постојеће материје и не признавати да
је Творац све твари створио ни из чега знак је крајње умне по-
ремећености“). Можда је то и био разлог што су нихилизам над-
сводили тријумфализам и прагматизам.
* * *
Трансформација идеје да Бог није свемогућ оформила је ”културу
геноцида“. Тако је 26. априла 1937. немачка легија Кондор униш-
тила Гернику, шпанско село у Баскији, које није имало никакав
Радован Гајић
Цивилизација руље
”Настојање на безграничној индустријализацији има за циљ да
створи масе мужјака и женки – одвојених од традиције, отуђених
од религије, подложних сугестијама: једном речју руља. А руља ће
бити исто тако руља и ако је добро храњена или у топлим до-
мовима или уредно дисциплинована.“ Т. С. Елиот
Историјски гледано, некако у време уобличења ове мисли, Хит-
лерови концентрациони логори, под директним надзором специ-
јалних извођачких комисија свих корпорација оног и данашњег
доба, само су били практично увежбавање у припремама да кор-
порације претворе сав свет у један глобални концентрациони ло-
гор. И пројекат нацистичког Рајха, као и данашњи пројекат ист-
ребљивања Срба на Планети ишли су под истим именом: Нови
светски поредак. И онај и овај зацртани су у ложама католичке
цркве и њених масонских рукољуба и сваки папа благословио је
тај “нови поредак ствари“, а који треба, они су планирали (!), да
се заврши проглашењем папе за Бога (за Христа су га већ прогла-
сили) и враћањем јупитеријанских божанских придева смртном
обичнику, али папи ко год тада он буде. Нема никакве завере, то
је полујавни план. Тајни су само детаљи, као ко ће следећи бити
убијен у том њиховом походу. Да ли Шинеид О Конор или Радо-
ван Караџић? Мајкл Џексон је већ сређен, помагао је Србе!
Са ужасом и жаљењем уочавам и тврдим да су намере и зада-
так садашњег српског руководства и политичке, квазиопозици-
оне врхушке у Србији да од народа Срба начине руљу.
Већ оформљена светска руља, поставила је себе за суд над
јединим преживелим народом који боље од токова својих река
познаје токове своје крви и када се где која, у времену, којој при-
точила. То знање и чини га народом. По томе они који данас жу-
то-поштено, као прави смерни капои, слугетају Новом светском
поретку, одавно су себе однародили.
Сви ти номадски англо-азијатски чопори, који су себе, захва-
љујући нафти, самопрогласили за американо-муслиманске на-
роде, били су и захваљујући нафти само су остали руља која све
обесмишљава да би тако своме умишљеном положају дала леги-
тимитет. Јер нафта има смисла само у неометаној, безграничној
индустријализацији.
Та подвала, претврања народа у руљу, зове се демократизација.
Од магичног назива; “међународне заједнице“, за коју нико не
зна ко је и шта је, у ствари, те послове добило је српско руково-
ство са задатком да уништи и да затре све што мирише или дише
традицијом. У Србији је увек било више оних који су волели
да се подиче облачењем у турске хаљине, пардон, од Милоша
Обреновића облачењем у западна ”фирмирана” одела!, него мег-
даном са Турчином, непријатељем.
Руљи требају бетонске писте по којима ће да врши своје стам-
педо јурише, а у којима ће бити сахрањено све цивилизовано:
сва традиција, сва вера народа и сва култура. Отуда толики про-
извођачи “бетона“ себи измишљају послове и жртве да сугеришу
своја, наводна, херојска постигнућа.
Српско руководство, вођено сопственим поривима, пре све-
га се усмерило на демократизацију похлепе и, правно не регули-
шући својинске односе, смишљено и намерно, створило је друш-
твене услове холивудског тексашког градића на дивљем западу, у
рукама банди и онога ко брже убија противника да такви владају
по Србији.
Демократизација похлепе најгора је могућа од свих демокра-
тизација и спровођена је у свакој револуцији и преврату, почев
од Француске буржоаске револуције. Нови друштвени слој, бур-
жуји, хтео је и узео тада власт. Али је онда био принуђен да власт
подели са неоствареним, бившим друштвеним пијавицама – феу-
далним грофовима и маркизима – да сада, сви зајено, буду изузе-
ти од пореских обавеза.
Сва власт у Србији данас само настоји таквој ”цивилизацији”
руље. Демократизација похлепе и претварање народа у руљу је-
дини је њен смисао, као што је био и једини смисао квазирево-
луционих промена од 5. бримера, пардон, октобра!
У руљи човек постаје звер. Звери се чопоре. Не дај се, народе,
онима који хоће све за себе, а тебе у чопоре. Када те узвериње, не-
ће им требати закон да те убијају. Звери су за одстрел.
Буди се народе Срба!
Завршни документ међународне конференције
Циљеви и последице агресије НАТО на Србију
Београдски форум за свет равноправних, у сарадњи са независ-
ним удружењима у Србији и у координацији са Светским саве-
том за мир, одржао је 23. и 24. марта 2009. године у београдском
Центру ”Сава“ Међународну конференцију под називом ”Циље-
ви и последице агресије НАТО на СР Југославију (Србију и Црну
Гору) – 10 година после“. Конференција је одржана под мотом –
Да се не заборави.
У раду Конференције је учествовало преко 700 научника и
стручњака из области међународних односа и безбедности, ме-
дија и медицине, књижевници, политичари и друге утицајне
јавне личности из Србије и 45 земаља са свих континената, осим
Аустралије.
Отварању Конференције су присуствовали председница На-
родне скупштине Србије, проф. др Славица Ђукић Дејановић,
министар за енергетику проф. др Петар Шкундрић, представни-
ци Српске православне цркве, борачких, омладинских и других
организација као и српског расејања.
У име Владе Републике Србије, учесницима Конференције се
обратио и госте из иностранства поздравио заменик председни-
ка Владе и министар унутрашњих послова, Ивица Дачић.
Конференцији су присуствовали амбасадори и високи дипло-
матски представници већег броја земаља акредитовани у Србији.
Учесници Конференције одали су почаст људским жртвама
страдалим током 78-дневног бомбардовања и положили венце
на споменике жрвама агресије.
Дебата у којој је са својим рефератима учествовало преко 60
говорника, протекла је у атмосфери пријатељства, отворености
и солидарности свих организација и појединаца који се боре за
мир, развој и напредак.
Учесници Конференције сложили су се у следећем:
Агресија НАТО на Југославију (Србију и Црну Гору) дуго је при-
премана освајачка операција следећих глобалних циљева: успо-
стављање преседана за војне нападе свуда по свету; распоређи-
вање америчких трупа на Балкану и експанзија НАТО на Исток;
војно окруживање Русије; промена међународног правног порет-
ка установљеног после Другог светског рата наметањем силе из-
над права; наметање концепта неолибералног капитализма; слаб-
љење Европе и наметање НАТО изнад Уједињених нација. Крај-
њи циљ је – учвршћивање америчког концепта униполарног по-
ретка ради успостављања контроле над економским, природним
и људским ресурсима на Планети. Ширење НАТО у Европи и на
другим континентима демонстрира његову жељу да буде жана-
дарм-заштитник мултикорпоративног капитала у читавом свету.
Агресији је претходила кампања ширења лажи и обмана при
чему су посебно коришћени исконструисана теза о ”избегавању
хуманитарне катастрофе“, инсценирани преговори у Рамбујеу и
лажни ”масакар цивила“ у Рачку.
Агресија, све што јој је претходило или следило, израз је ду-
боке моралне и цивилизацијске кризе владајућих елита Запада
чије се последице, 10 година после тога, враћају у виду дубоке
светске кризе којој се не назире крај.
Лидери земаља чланица НАТО су одговорни за употребу ору-
жане силе без одобрења Савета безбедности, за грубо кршење
Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Пари-
ске повеље и међународних конвенција чиме је извршен злочин
против мира и човечности. Они су одговорни за смрт преко 3.500
и рањавање преко 10.000 људи, од чега су две трећине цивили, за
употребу забрањених оружја као што су пројектили са нуклеар-
ним пуњењем (осиромашени уранијум), касетне бомбе и хемијска
средства, за трајно загађење земљишта, воде и ваздуха, као и за
економску штету од преко 100 милијарди америчких долара.
НАТО је одговоран што није спречио разарање и уништава-
ње споменика српске културе на Косову и Метохији, укључују-
ћи 150 разорених српских цркава и средњовековних манастира
од којих је већи број под заштитом УНЕСКО.
Неопходно је утврдити одговорност за нагли раст оболелих
од опаких болести, за људске губитке и патње у протеклих 10
година што је последица радиолошког и хемијског загађивања
земљишта, воде, хране и природне околине уопште.
Србија има право на накнаду ратне штете које јој се не може
одузети, нити се ико може одрећи тог права.
Влади Србије упућен је позив да утврди тачан број цивилних
жртава агресије НАТО.
О последицама коришћења радиоактивних оружја и хемиј-
ских супстанци ослобађаних намерним бомбардовањем хемиј-
ских постројења не сме се ћутати, још мање се то сме прикрива-
ти. Упућен је апел Влади Србије да обезбеди независну научно-
стручну анализу свих последица коришћења забрањених оруж-
ја, да усвоји план мера за спречавање штетних последица у бу-
дућности и да резултате анализе објави.
Агресија САД/НАТО/ЕУ представља први рат на тлу Европе
после Другог светског рата. То није била само агресија против
једне старе европске државе, већ рат против Европе. Парадок-
сално, у коме је сама Европа учествовала.
Агресија је извршена у незабележеном савезништву између
једне међудржавне војне организације (НАТО) и ноторне теро-
ристичке организације (ОВК/УЧК).