Осуђен на звездопад

„Промајни квартови” Сергеја Главјука

Савремени руски песник Сергеј Главјук први пут се јавности представио књигом поезије ”Гутљај” 1991, а затим, збирком ”Тачка повратка” 1997. године, да би 2009. године објвио избор поезије и превода ”Стара монета”, на матерњем језику. Стихови су му преведени на српски, словачки, македонски, румунски, чешки, а књига поезије ”Промајни квартови” објављена је 2005. године, у Србији, у преводу песникиње Злате Коцић.

Иако песник, Сергеј Главјук познат нам је пре свега као преводилац поезије словенских савремених писаца. Заслужан је за објављивање књига српских писаца на руском језику, а круна његовог петнаестогодишњег преводилачког рада свакако је велики подухват руске владе, вишетомна антологија ”Из века у век”, чија идеја јесте обједињавање и објављивање најрепрезентативнијих представника савремене свесловенске књижевности, међу који-ма је један том посвећен српској књижевнсти.

* * *

Збирка поезије Сергеја Главјука на српском језику ”Промајни квартови”, објављена 2005. године, представља нам сазрелог писца јаких метафора и снажних слика ишчупаних из стварности и
преломљених у његовој песничкој свести. Састављена је од четири пажљиво компонована циклуса: ”Час глава, час писмо”, ”Врх студених струја”, ”Жеравице” и ”Међе небескога сада”, а отвара је
управо песма ”Промајни квартови”, сигурно и једна од најснажнијих у књизи.

Песник нам одмах предочава своју интенцију и ствара атмосферу која ће доминирати током целе збирке. Описом досадне, устајале свакодневице, пролеће олујни ветар, правилно усмерен
квартовима људске потребе за системом. Устајалом граду он је „дрвета сколио, попут коља им штрчи теме, све је оголио, и простор и време”, а: ”време му из руку измиче, зато је и експлодирао”. Душу ветар помилује, да би одмах затим разбио илузију спокоја и потресао је орканском силином. Тај ветар, „све свирепији од напора”, подиже с дна заборављено, заташкано, „крхотине заборављене страсти”, он „ужива у моћи власти, у журби незналице слепе”. Баш све се у том ковитлацу подиже и лети, откривајући „костуре здања и странице предања”, и ништа није остало на свом месту, сем уцртаних квартова. Песник види цео свет разапет њиховом мрежом, згужване људе у набијеним булеварима, и не пропушта да их опомене да су „јасне напрслине на стаклу Запада”.

У овако узбурканом расположењу, уздрманих снова, први песнички циклус Главјук посвећује тражењу суштине. Да ли је све предодређено? Човеков пут за њега је круг, нема краја, само су понављања, ми ишчекујемо одлуке вечности и зато се он пита „где је тај скривени смисао”, има ли га „у небу” или је у „теби самом”. У том магновењу тражења не помаже нам „зрење”, научено можемо да одбацимо, пут се чини све стрмијим, треба „сачувати живу главу”, поручује писац.

Комбинујући риму и слободан стих, традиционално и модерно, понегде одустајући од оба и једноставно причајући кованицама он слика затвор који искежено чека и вреба људе у „облим градовима”, затвор који сами правимо јер – град је дојенче, ми га формирамо. А тај затвор када створимо има „стотине брава и сто венаца трнових”, и ту нико више не може да се нада: „Узмакнеш, саплетеш се – и нема те”. Затворен, „где ћеш одслужити своје”, пита Главјук. У звездопаду или каменопаду? Одлично речено (каменолом – звездолом). Где год служили своје, тој књизи пута недостаје последња глава, а
песник нам је већ рекао да не зна ко ће је написати. Чини се да човек не може да је напише, бар не сам, пише је иронично судбина, новчић који се метално врти на столу. У песми „Стара монета”, уз
звуке пригушеног стењања, Исток и Запад играју се у плесу између звезде, српа и чекића, и двоглавог орла, на пронађеној старој пари. Странице се нагињу час на једну час на другу страну, човек који га је завртео ишчекује, мисли да зна, јасно је где ће превагнути – али не, орлови, чекић, грб сливају се у исто, и писац стрепи: ”Робови смо? Нисмо?”. а затим нам даје одговор… Неко тамо ”челично перо”, било шта, у нереду на столу судбину је закачило, новчић је застао и пао. Није ни битно на коју страну.

Зато песме у ”Врху студених струја” и наредним циклусима представљају чисто Главјуковљево искуство. Песник нам говори о својој улози у поретку који нам је предочио, чак у једном тренутку тражи да се освести, да се ослободи заноса, каже: ”Не дај да скренем, дај да стигнем”, ”Успем ли, као да сам тргао класје”, ”Не дај да кајем се, да кајем се”, јер он проживљава и осећа, али зна да не може да мења. Овај песник је усукао и мач од картона.
Идеја оштрице њему је страна. Остаје му само емоција, двоје који су у судбинској вези, нежна заспалост „враголастог јутра”, дрвећа које се премешта с ноге на ногу у ”смежураном снегу”. Урбана реалност набодена на штиклу којом „она” склања лишће, опушке и хвата се у ковитлац рађања стварања, сахрањивања, за њега је прелепа песма исконских, неистрошених вредности. „Он” се одриче одрицања и хоће баш све, праву светлост, себе у лету, у ваздуху где је снажан и резигниран је када га свакодневица, „предиља”, прегази „на уском”, у кругу који се сада, у земаљској равни, „затвара метроом”.

Песник не може и неће да се задовољи ни пуким прихватањем. Постаје испосник у рефлексивном тражењу разлога, окреће се светлости јер измећу смрзлих грана, када опадну суварци, пробија се светлост. Из пепела, који је један од лајтмотива другог дела ове збирке, могу да се проберу жеравице. Он је умирен тиме, довољно му је да тим искрама макар цигарету запали. Шта му друго преостаје? Треба живети између два света где већ толико година виси. Шта би уосталом радио с добијеним жетонима у рулету живота? То што још тиња у њему, преостале главиње, и даље чини огњиште, иако оне све мање светлости стварају. Пул-сар васељенски је тај који једино може светлост да узврати. И када посумња у то… Када посумња у то да ће се на крају од свега пробрати по двоје за барку, када својој љубави поручи да је „расплинут у ваздуху, прашини, у трави, дрвећу у згрудваној глини”, када каже „не можеш ме дотаћи, ја сам преко, ја сам вечност мир и мук, сазвежђе далеко јесам и нисам, као ехо над реком”, он је у молитви смирен. И када се вајка: „Што опет не одох? Ту сам где сам”, када стрепи да му се ”не отворе очи”, он, у свом дому, у свом „промајном кварту”, уморан од бремена светских жеља, од сталног хода по танком леду, уморан од стрепње хоће ли још овај пут
моћи да пређе таку смрзлину, проналази смирај у „неба сјају, у крстоликом – где је Очев дом”. Зато већ, ако човек мора да истраје дато, не треба да клечи: „Знати, разумети, умети, зависити, дрхтати, мрзети, дисати, презирати, трпети”, све глаголске промене мора да издржи. И песник зна, самоуверено обележавајући тренутак, да ће га људи из праха извући када им буде затребала „ватра и светлост јака”, „а сваки божјак схватиће га лако, јер је у духу свак, даљи рођак сваком”. Пролазности се Главјук не плаши, као дете учећи стално, молитвом испирајући ране, позива се на старину, гледа куполе града у коме живи. Спасоносни звук звона и Васкрс једини су који у мартовској мећави могу да га доведу до „преосталог сјаја”, до последње и прве речи, оне од Бога.

Можда би се неки запитали да ли је овакав излаз за савременог човека превазиђен, да ли је ово сувише једноставно решење за једног песника, али такво питање само себи ускаче у уста.

Није ово неочекивани прелаз за урбаног песника. Ово је једини могући пут за модерног песника, остављеног да дрхти огољен на снажном ветру, између исплетених мрежа оних који су слични њему само по томе што припадају истој врсти – човеку.