Вајо Јовић
У сусрет Савиндану
Ми подсећамо на човека који долази на гозбу с празном торбом, у нади да ће га позвати за трпезу или му бар оставити мрвице са трпезе господарева стола. Свети Сава, утемељен на личности Богочовека Исуса Христа, са светошћу као мером људског достојанства, постао је судбинска личност за српски народ и његово историјско опредељење. Зато је вечно наш, вечно нов, али истовремено универзалан и васељенски.
Владан Глишић
Сахрана за будућност
Књига о Милутину је друштвени програм из кога ће кренути и политичко деловање Срба 21. века. То је Књига која ће дати Србима да опстану и у време када (и ако) држава не буде њихова, када буду део ко зна каквих великих интеграција. Милутин из ове Књиге, пример је како човек тих вредности може да опстане у немогућим условима само ако се држи вредности. Вредности које не траже да им жртвујеш човека већ човека држе усправног и раширених руку за другога, најпре ближњег а онда и сваког ко му долази у сусрет, макар с њим морао и да ратује… Милутин никада није заборавио да је Србин и православан…
Бранимир Нешић
Српски Солжењицин
Поводом изласка из штампе другог тома књиге „Црвена куга”, аутора Антонија Ђурића
Да ли Србија има свог Солжењицина?
Да ли Србија има човека који је преживео комунистичке тортуре,
тамнице и батинања, који је годинама гледао како се силници ово-
га света, безбожници, спрдају са животима других људи, како их вређају и понижавају, како их плаше и мрцваре, како их убијају.
Да ли Србија има човека који је, са друге стране, гледао својим очима како неки наизглед мали људи постају громаде, како тихи и повучени постају громовници и срчани борци не само за Српство и Православље, већ за основне цивилизацијске и људске вредности и норме.
Да ли, постављам последње реторичко питање, Србија има свог
Солжењицина, да ли Србија има човека који је све то прошао, све то видео, све то на папир ставио, у незаборавник и памјатник, да се упамти, да се зна, и да се не дозволи да понижени и увређени људи,
страдали од комунистичке куге, остану без гроба и без сећања.
Право на гроб
У овој другој по реду Црвеној куги, књизи Антонија Ђурића, која говори о комунистичко-титоистичкој диктатури на просторима старе Југославије после Другог светског рата, једна од главних тема којом се писац бави, која га с правом мучи и прогања је – пра-
во на опело и гроб свих оних који су без суда и пресуде били по-бијени од стране комуниста. Ова тема није ововремена, ово није тема само несрећног и по злу познатог 20. века – који је однео на де-
сетине милиона, можда чак и на стотине милиона недужних жи-
вота са својим богоборним идеологијама оличених у нацизму, ко-
мунизму и ововременом милитантном транснационалном глобализму – мотив права на гроб, дакле, није ововремена, већ је све-
времена тема.
Једна од најквалитетнијих античких трагедија, Софоклова Ан-
тигона, бави се овом темом. Љубав сестре према браћи јача је од закона силе и државе коју брани краљ Креонт. Антигона, свесно
стављајући свој живот у залог, сахрањује своју браћу коју је краљ осудио, као издајнике, да немају опело и гроб. Разлика ових анти-
гонских тема код Софокла и Црвене куге Антонија Ђурића је у то-
ме што код античког писца краљ, бранећи силу државног закона, осуђује државне издајнике да немају гроб (напомињемо да краљ поштује закон државе који државне издајнике осуђује на немање гроба јер тако њихове душе вечно лутају), а код Антонија Ђурића страдају по свим нормама и по свим правима и по свим закони-ма који су постојали и који постоје, као недужни људи: страдају сељаци, деца, жене, угледни интелектуалци, страдају четници ко-
ји су, важно је споменути, били једина легитимна војна форма-ција – Југословенска војска у Отаџбини, а све друге формације, од усташа, балиста па до партизана били су паравојне формације.
Зашто ово истичем? Зато што су четници Драже Михаиловића бранили уставни поредак Краљевине Југославије, а сви остали су
га рушили и борили се против њега. Рат се завршио како се завр-
шио, а они који су били државни непријатељи, данашњим речни-
ком казано државни терористи, на силу приграбивши власт осудили су их, ако је суђења било, као државне и народне непријатеље, побили су их као звери, њихове лешеве побацали и посакривали и до дана данашњег већина невино пострадалих није сахрањена како доликује људима, како доликује Србима православне вероисповести. Нажалост, на четницима се није зауставило: црвена куга је уништавала недужне Србе, жене и децу, без милости, без опомене, без суда… Дакле, Ђурић у својој књизи развија и проширује ову тему на мотив права на гроб за недужне људе, опомињући све нас на судбину која нам се дешава и која ће се дешавати док своју пажњу не посветимо невино пострадалим, док их не откопамо, достојно сахранимо, а да оне који су то зверство учинили не пронађемо, изведемо на суд. Напомињем да Антоније Ђурић инсистира на суду, дакле на правичности, а не на освети.
Анатомија зла
Солжењицин је у заробљеништву тајно записивао све злочине ко-
ји су се дешавали у комунистичком СССР-у, свестан да је обаве-
за интелектуалца да се бори за истину и незаборав најтрагични-јих догађаја. Архипелаг Гулаг, вишетомна анатомија зла стаљини-стичко-комунистичке диктатуре, када је први пут објављена у ИМКА-пресу у Паризу, а касније доживела више стотина издања, симболично представља почетак краја совјетске комунистичке
страховладе. У овој, и не само у овој књизи, Солжењицин сецира
анатомију комунистичког зла, описујући начине на које су плаши-
ли људе, како су их прогањали, заробљавали, убијали, заборавља-ли. Када је сазнао да је КГБ открио један рукопис Архипелага Гулаг
пре његовог званичног објављивања и да се спремају да га прога-њају, и њега и породицу, Солжењицин даје дозволу ИМКА-пресу да штампа прво издање с речима: Ако је потребно дати мој живот да би се сазнала истина, дајем га; ако моја деца треба да страдају да би се истина о милионима недужно побијених сазнала, и на то, мој Боже, пристајем! Са оваквим челичним ставом, Солжењицин се упустио у борбу са комунистичком немани. Једино овакав чо-век, оваквог моралног става, може носити на својим плећима ово-
лики терет и борбу. Било је и других писаца у Русији који су пи-сали о комунистичким злоделима, али који нису издржали до кра-
ја. Такав је Варлам Шаламов, писац Прича са Колиме, кога је КГБ сломио, који се јавно одрекао написане књиге, а који је касније, притиснут КГБ-ом и савешћу, дигао руку на себе.
Бескомпромисно сведочење
Антоније Ђурић је човек Солжењицинове опредељености да бес-
компромисно сведочи, опише и у незабораник стави сва зла комунистичка, ништа не прећуткујући, не штедећи никога ко је упрљао руке у комунистичким злоделима.
Та својеврсна анатомија зла југословенског комунизма, прочитана из Ђурићевих књига, имала је неколико фаза:
1. Насилно освајање власти у Југославији и хитна ликвидација
свих водећих политичких неистомишљеника (1944-45)
2. Прогон четника и угледних српских домаћина који нису во-
лели комунизам, њихова ликвидација без суда и без гроба,
под изговором да се ради не о недужним људима, већ о на
родним непријатељима (1945-46);
3. Прогон и ликвидација породица комунистичких непријате-
ља, и преко њих завођење страховладе у народу (од 1946. до
половине шездесетих година);
4. Повећавање и умножавање злодела које доводи до патолош
ког страха који обичне људе чини нељудима, па они сами, во-
ђени страхом, издају и цинкаре своје комшије, своју браћу, сес-
тре, очеве и децу;
5. Полувековна диктатура, бахато поношање, трошење народ
ног новца, невођење никакве бриге о српском народу и њего-
вим територијама, доношење устава 1974. и распарчавање
Србије. За то време шаљу своју децу по свету да завршавају
угледне школе о државном трошку, спремајући тако будуће
политичке кадрове;
6. Почетак квази-плурализма у Србији, тзв. Милошевићев пери-
од владавине, а тзв. опозиција су сви до једног комунистички
кадрови који су се само пресвукли у квазидемократске дресо-
ве. Народ у Милошевићу види настављача ”црвене-банде” ко-
муниста, али не препознаје да је Милошевићева замена у сржи
такође антисрпски и антиправославно оријентисана.
7. Период ДОС-а – период од 5. октобра 2000. па на овамо.
Милошевића српски националисти скидају са власти, али тај
преврат користе комунистичка деца и преузимају кормило
државе, уништавају је и распарчавају даље, сиромаше је, хап-
се људе, само уместо братства и јединства сада причају о евро-
интеграцијама, а оне народне непријатеље ословљавају данас
као противнике демократије, четнике и клерофашисте.
О свему овоме говори Антоније Ђурић у својој новој књизи, про-
дубљујући анатомију комунистичког зла до дана данашњег, чи-нећи је и тренутно актуелном. Ђурић развејава мишљење неких људи да је комунизам прошао, да комуниста више нема, да су око нас све бивши комунисти. Они који се нису искрено, понављам искрено покајали за црвено зло које су убацивали у себе и ширили око себе, никада не могу бити бивши, без обзира који политички дрес данас носе. Комунизам је прошао, али се зато комунисти добро држе, познат је афоризам Антонија Ђурића.
Кроз оба тома Црвене куге Антонија Ђурића провејава један закључак и једна мисао: докле год буде било тако, докле год свим пострадалим не укажемо дужну пажњу, док их као људе не сахранимо, а њихове кривце изведемо на суд, и док се деца убица и деца побијених не закуну Богом да се између себе више неће убијати и да ће чувати Српство и Православље, до тада нам нема мира, до тада нам нема светле будућности.
Фото-незаборавник у речима
На крају, као професор српског језика и књижевности, имам оба-
везу да кажем неколико речи и о самој композицији оба тома Црве-
не куге. Писац је изабрао фотоалбумску композицију која му омо-гућава да се на сваком појединачном случају задржи и да у кратким или ширим цртама опише комунистичка злодела. Принцип је следећи: неколико реченица о животу недужног човека, затим се описује брутално обрушавање комунистичких зликоваца на њега, најчешће без повода, и на крају таксативно се наводи где и како је мученик пострадао.
Из једне приче у другу, из једног живота у други, из једног зло-
дела у друго, из једног бешчашћа у друго бешчашће, доводе читаоца да сазнања о величини и безобзирности комунистичког зла које је владало и које, изгледа, још увек влада Србијом.
Деценију већ познајем и растем уз Антонија Ђурића. Поред ње-
га сам схватио да бити антикомуниста у Србији не представља никакву идеолошку позицију: то је позиција праведника наспрам
злотвора, то је позиција цивилизованог човека наспрам дивљаш-тва и варварства, то је позиција, човека наспрам нечовека, то је позиција добра наспрам зла.
И да одговорим на крају на постављена питања с почетка мог говора:
Да, Срби имају свог Солжењицина у Антонију Ђурићу, имамо човека искреног православца и искреног родољуба, човека писане речи, бритког на језику, оштрог на речима, али дубоко праведног и честитог.
Да, Срби имају свог Солжењицина који је преживео комунис-тичке казамате и малтретирања, човека који је демаскирао комунизам у својој земљи, који је записао и у незаборавник оставио на стотине, на хиљаде злодела комуниста против Срба, али исто тако је оставио и нама млађима у задатак шта нам је чинити како бисмо повратили Божји благослов над Србијом.
На крају, морам додати још нешто. Данас хапсе српске момке по Београду зато што су лепили плакате са натписом ”Чекамо вас”. Користим ову прилику да таквој власти, у име 30-ак патриотских и нестраначких организација које се налазе у Српској мрежи, поручим: ”Чекајте нас. Сигурно долазимо”.
Сања Крстоношић
Слике у даљини
Песниково бављење суштином у новој књизи води га првенствено у размишљања о смрти, о човековом крају у свету који је направио базличним и сивим. У том свету мало је вредности на које можемо да се ослонимо. Кућа је једна од тих вредности, место подједнако важно као и гроб, јер то нам је природно дато, то је наша суштина, све остало, и добро и зло, људи су измислили. Правда и истина у том поретку чине му се недокучивима. Остају нам само успомене, парчади људскости.
Зоран Ђурић
О поезији Владана Ракића
Свет космичке узбурканости и библијске наде
Четрнаест књига песама Владана Ракића сведоче и соче (израз песников) о човеку неизмерне енергије која се из дубина његовог унутарњег бића прелива у свет космичке узбурканости и библијске на-
де. Забринут за судбину свог народа и судбину Косова и Метохије што се види из наслова више књига (Вечно Косово и заискрења, Берлинска божурења, Нигдина), песник не престаје да пева:
На Косову Светом извирем и увирем
У муци се рађам у радости умирем
На Косову Светом извирем и увирем
(Из песме Српска душа и тело,
посвећене Ролфу Бекеру – Хамбург)
Владан Ракић је и награђиван писац. Године 2005. је награђен ”Златном значком Културно-просветне заједнице Србије”, а 2006. добио је награду ”Арсеније Чарнојевић” за укупно стваралаштво. Добио је и награду ”Поет” Медијско-издавачке куће ”Арте” из Београда и
плакету УКС-а. Члан је Удружења књижевника Србије и Савеза писаца Немачке.
Књиге песама Владана Ракића често нису увезане у циклусе,
али је општа карактеристика ове поезије дијалог, дијалог са ствар-ношћу, дијалог са драгом, дијалог са прошлошћу. Владан не крије лектиру коју је користио да би био успешнији у дијалогу и то су, углавном, позната имена светске и српске литерарне сцене, али песник Ракић води дијалог и са бројним савременицима којима пос-већује стихове (Адам Пуслојић, Анке Јонас, Др Петер Герлингхоф, Слободан Ракитић, Гојко Ђого).
Поезија коју пише Владан Ракић, поезија је некакве чудне опуштености, понекад и небриге за сваку реч и сваки стих, али оно што је Ракићу много важније то је осећање љубави. Он пише из љу-
бави и пише за љубав, онако како нас учи и Апостол Павле. Пое-зија је овде изнад аутора, а љубав све превасходи. Поезија и пос-тоји само као љубав, као сазнање љубави и откровење љубави, али и као љубав према сазнању, што је, иако наизглед не изгледа тако, у ствари умрежено, урезано у биће човека и неодвојиво од његовог развоја духовног, мисаоног и емотивног.
И све то заједно у делу Владана Ракића отвара могућност читаоцу да се одвоји од стварности тешке, оптерећујуће, иако је са том стварношћу у вечитом сукобу, у вечитом дијалогу.
Када говори о Косову, песник укршта простор и време (али и прошлост и будућност; само подземље очаја, али и васиону наде). Космичка фантазмагорија и библијска атмосфера присутне су у песми Петер Хандке није странац:
Један писац
Универзум бола броди
Поглед му Косовом пири
У србоколевку ко крст умочен сав
Полове космоса везује и мири
Много је нових речи и израза, кованица или ”владаница”, како сам песник каже. Србоколевка, животораспеће (у песми Размно-жавање), или себеодсјаји, правдослов, слободозор, боговазноси (у песми Београдски боговазнос).
Посебно треба нагласити песников осећај за детаљ, потребу да детаљ ситан као тачка сажме у себи пуноћу космоса. Онда када се суочи са неизмерним болом и осећањима која извиру из ду-бине душе, он их оматеријализује, оживотвори макар на трен, претвори их у тачку која одмах нестане, у сузу која живи док не усахне. И овде је присутна симболика бола. Суза у поезији Владана Ракића постоји да би оживели светови његове туге непреболне за изгубљеним крајем.
Грудвају се сузе косовишта мога, или
У дупљи неба мучна се суза смеши,
а у песми Крстовина ока песник бележи
Преживела Косоводевојка у сачу
Огњишти мисао и од сузе пече погачу,
али одмах иза ових стихова стоји и
Поколење се у звезду скупило.
Оно што је звезда на небу, то је суза у оку. Тренутак вечности једне сузе тако добија космичку димензију.
У песми Предиво бола Владан Ракић води дијалог са Лазом Костићем
Из распаране ноћи
Муке се саме испредају
И ово су стихови посвећени драгој које више нема, али и када го-вори о љубави непреболној, песник задржава библијску атмосферу и:
Голим лактовима низ Голготу
Предиво смерно вуче,
а кањони бола и суве обале асоцирају на пустош напуштене планете, пустош коју само искрена љубав иза себе може да остави.
Код песника је најјача љубав према свом народу и терет ове љубави тешко је носити у овим страдалним временима. Терет се може и одбацити и било би нам лакше телу, али да ли би било лакше и души и срцу. Пут према месту на коме ће распети Христа, пут је којим иде и песник и његов народ. Читајући песме Владана Ракића имамо осећај као да смо на Литургији у Грачаници и хиљаде очију азурних са фресака обасјавају нам пут којим морамо про-ћи. О овоме говоре и називи циклуса у најновијој књизи песама Владана Ракића Вечно Косово и заискрења – Причешће историјом, Кроз пулсирање и претње, Слепа избијања, Заискрења.
У песми Косово је костур света, песник нас уводи у анамнетички карактер своје поезије у којој Распеће Христа јечи, а трагови растргнутог сна само су мукоказ нашега распећа. И српски народ, упозорава писац ових стихова, мора Христовим стопама ка крсту ма колико понижења, увреда и удараца морао да истрпи. И заиста, распето српство крвари у стиховима Владана Ракића, али у песми Косовска груда песник као да позива Светог Духа и тражи да се светлост његова излије на окупљено српство баш као на Литургији:
Бог послао сузу
У сузи задњој
Последња нада
Анамнеза и постаје освећујућа само кроз призив Светога Духа, а песник полази за мајком светла и Светог Духа, доносећи читаоцима наду у спасење, наду у Други долазак Христа, наду да ће се и Срби обожити и умножити заједничарењем у Христу, а то је оно због чега и постојимо.
Поезијом коју не престаје да пише Владан Ракић је оправдао своје постојање.
Сања Крстоношић
Осуђен на звездопад
„Промајни квартови” Сергеја Главјука
Савремени руски песник Сергеј Главјук први пут се јавности представио књигом поезије ”Гутљај” 1991, а затим, збирком ”Тачка повратка” 1997. године, да би 2009. године објвио избор поезије и превода ”Стара монета”, на матерњем језику. Стихови су му преведени на српски, словачки, македонски, румунски, чешки, а књига поезије ”Промајни квартови” објављена је 2005. године, у Србији, у преводу песникиње Злате Коцић.
Иако песник, Сергеј Главјук познат нам је пре свега као преводилац поезије словенских савремених писаца. Заслужан је за објављивање књига српских писаца на руском језику, а круна његовог петнаестогодишњег преводилачког рада свакако је велики подухват руске владе, вишетомна антологија ”Из века у век”, чија идеја јесте обједињавање и објављивање најрепрезентативнијих представника савремене свесловенске књижевности, међу који-ма је један том посвећен српској књижевнсти.
* * *
Збирка поезије Сергеја Главјука на српском језику ”Промајни квартови”, објављена 2005. године, представља нам сазрелог писца јаких метафора и снажних слика ишчупаних из стварности и
преломљених у његовој песничкој свести. Састављена је од четири пажљиво компонована циклуса: ”Час глава, час писмо”, ”Врх студених струја”, ”Жеравице” и ”Међе небескога сада”, а отвара је
управо песма ”Промајни квартови”, сигурно и једна од најснажнијих у књизи.
Песник нам одмах предочава своју интенцију и ствара атмосферу која ће доминирати током целе збирке. Описом досадне, устајале свакодневице, пролеће олујни ветар, правилно усмерен
квартовима људске потребе за системом. Устајалом граду он је „дрвета сколио, попут коља им штрчи теме, све је оголио, и простор и време”, а: ”време му из руку измиче, зато је и експлодирао”. Душу ветар помилује, да би одмах затим разбио илузију спокоја и потресао је орканском силином. Тај ветар, „све свирепији од напора”, подиже с дна заборављено, заташкано, „крхотине заборављене страсти”, он „ужива у моћи власти, у журби незналице слепе”. Баш све се у том ковитлацу подиже и лети, откривајући „костуре здања и странице предања”, и ништа није остало на свом месту, сем уцртаних квартова. Песник види цео свет разапет њиховом мрежом, згужване људе у набијеним булеварима, и не пропушта да их опомене да су „јасне напрслине на стаклу Запада”.
У овако узбурканом расположењу, уздрманих снова, први песнички циклус Главјук посвећује тражењу суштине. Да ли је све предодређено? Човеков пут за њега је круг, нема краја, само су понављања, ми ишчекујемо одлуке вечности и зато се он пита „где је тај скривени смисао”, има ли га „у небу” или је у „теби самом”. У том магновењу тражења не помаже нам „зрење”, научено можемо да одбацимо, пут се чини све стрмијим, треба „сачувати живу главу”, поручује писац.
Комбинујући риму и слободан стих, традиционално и модерно, понегде одустајући од оба и једноставно причајући кованицама он слика затвор који искежено чека и вреба људе у „облим градовима”, затвор који сами правимо јер – град је дојенче, ми га формирамо. А тај затвор када створимо има „стотине брава и сто венаца трнових”, и ту нико више не може да се нада: „Узмакнеш, саплетеш се – и нема те”. Затворен, „где ћеш одслужити своје”, пита Главјук. У звездопаду или каменопаду? Одлично речено (каменолом – звездолом). Где год служили своје, тој књизи пута недостаје последња глава, а
песник нам је већ рекао да не зна ко ће је написати. Чини се да човек не може да је напише, бар не сам, пише је иронично судбина, новчић који се метално врти на столу. У песми „Стара монета”, уз
звуке пригушеног стењања, Исток и Запад играју се у плесу између звезде, српа и чекића, и двоглавог орла, на пронађеној старој пари. Странице се нагињу час на једну час на другу страну, човек који га је завртео ишчекује, мисли да зна, јасно је где ће превагнути – али не, орлови, чекић, грб сливају се у исто, и писац стрепи: ”Робови смо? Нисмо?”. а затим нам даје одговор… Неко тамо ”челично перо”, било шта, у нереду на столу судбину је закачило, новчић је застао и пао. Није ни битно на коју страну.
Зато песме у ”Врху студених струја” и наредним циклусима представљају чисто Главјуковљево искуство. Песник нам говори о својој улози у поретку који нам је предочио, чак у једном тренутку тражи да се освести, да се ослободи заноса, каже: ”Не дај да скренем, дај да стигнем”, ”Успем ли, као да сам тргао класје”, ”Не дај да кајем се, да кајем се”, јер он проживљава и осећа, али зна да не може да мења. Овај песник је усукао и мач од картона.
Идеја оштрице њему је страна. Остаје му само емоција, двоје који су у судбинској вези, нежна заспалост „враголастог јутра”, дрвећа које се премешта с ноге на ногу у ”смежураном снегу”. Урбана реалност набодена на штиклу којом „она” склања лишће, опушке и хвата се у ковитлац рађања стварања, сахрањивања, за њега је прелепа песма исконских, неистрошених вредности. „Он” се одриче одрицања и хоће баш све, праву светлост, себе у лету, у ваздуху где је снажан и резигниран је када га свакодневица, „предиља”, прегази „на уском”, у кругу који се сада, у земаљској равни, „затвара метроом”.
Песник не може и неће да се задовољи ни пуким прихватањем. Постаје испосник у рефлексивном тражењу разлога, окреће се светлости јер измећу смрзлих грана, када опадну суварци, пробија се светлост. Из пепела, који је један од лајтмотива другог дела ове збирке, могу да се проберу жеравице. Он је умирен тиме, довољно му је да тим искрама макар цигарету запали. Шта му друго преостаје? Треба живети између два света где већ толико година виси. Шта би уосталом радио с добијеним жетонима у рулету живота? То што још тиња у њему, преостале главиње, и даље чини огњиште, иако оне све мање светлости стварају. Пул-сар васељенски је тај који једино може светлост да узврати. И када посумња у то… Када посумња у то да ће се на крају од свега пробрати по двоје за барку, када својој љубави поручи да је „расплинут у ваздуху, прашини, у трави, дрвећу у згрудваној глини”, када каже „не можеш ме дотаћи, ја сам преко, ја сам вечност мир и мук, сазвежђе далеко јесам и нисам, као ехо над реком”, он је у молитви смирен. И када се вајка: „Што опет не одох? Ту сам где сам”, када стрепи да му се ”не отворе очи”, он, у свом дому, у свом „промајном кварту”, уморан од бремена светских жеља, од сталног хода по танком леду, уморан од стрепње хоће ли још овај пут
моћи да пређе таку смрзлину, проналази смирај у „неба сјају, у крстоликом – где је Очев дом”. Зато већ, ако човек мора да истраје дато, не треба да клечи: „Знати, разумети, умети, зависити, дрхтати, мрзети, дисати, презирати, трпети”, све глаголске промене мора да издржи. И песник зна, самоуверено обележавајући тренутак, да ће га људи из праха извући када им буде затребала „ватра и светлост јака”, „а сваки божјак схватиће га лако, јер је у духу свак, даљи рођак сваком”. Пролазности се Главјук не плаши, као дете учећи стално, молитвом испирајући ране, позива се на старину, гледа куполе града у коме живи. Спасоносни звук звона и Васкрс једини су који у мартовској мећави могу да га доведу до „преосталог сјаја”, до последње и прве речи, оне од Бога.
Можда би се неки запитали да ли је овакав излаз за савременог човека превазиђен, да ли је ово сувише једноставно решење за једног песника, али такво питање само себи ускаче у уста.
Није ово неочекивани прелаз за урбаног песника. Ово је једини могући пут за модерног песника, остављеног да дрхти огољен на снажном ветру, између исплетених мрежа оних који су слични њему само по томе што припадају истој врсти – човеку.