Мирјана Булатовић
Залог
Шта Србију за Небеса веже
те још није отпала са свода?
Да ли видиш, наш Честити Кнеже,
докле нас је довела слобода?
Кога има на Небу, јунаци?!
Чија жртва није потрошена?!
Јавите се! Требају нам знаци
да нас гледа војска покошена.
Творци речника
У руднику језика седам рудара
сложно рију по најдубљем копу.
О њима се сам Господ стара,
анђели их прате у стопу.
У руднику језика нико не хаје
да ли то надире запаљиви гас.
На улазу се сав живот предаје
и уноси се једино глас.
Глас је светиљка рударева
да боље види из даљине
кад златни грумен језика сева
у темељима отаџбине.
Сад знам да живим
Сад знам колико спавати,
чиме хранити тело, а чиме душу,
колико ходати, кога волети,
који ваздух дисати
и да ли присан са сунцем бити.
Сад непогрешиво знам
тренутак кад ипак треба признати ноћ
и час у који је важно поклонити се јутру.
Знам, рецимо, колико трња
треба повадити из душа пријатеља
и шта не дирати
како би душе досегле сјај.
Сад знам и тајну
зашто је важно да све ово
човек научи касно.
Предосећање
Знала је да ће умрети.
У последње време често је
спомињала смрт.
Чак је и дан предвидела.
Ох, сигурно је осећала!
Да кажем док могу:
смрт спомињем целога живота,
али не верујем да ћу умрети
икада.
Одвећ потресна свечаност уз одар
није крај.
Смрт је ушће.
Ту се набујала људска река
у океан љубави улива.
Понеко на ушћу пева:
смрт је моја кратког века.
Људска запрега
Нашим пределом један песник
стално за својим песмама иде.
Кажу да је тежак болесник.
Речи му се кроз кожу виде.
И друге песнике њихове песме
у неизвесне шетње воде,
но нико као овај не сме
толико неповратно да оде.
Једва се врати. Да преноћи.
У авлији га стадо чека.
Малене речи велике моћи
поново прежу свог човека.
Коментари