04.
Момир Војводић

Песник песму добија од Бога

Чаровите поезије нема
Без дубоких и великих тема,
Надахнућа, форме, ритма речи
Песме теку из срца кад јечи.

Јеку срца извија мисао.
Писао сам како сам дисао.
Осјећања моћна до опела
Песниковог, песма је отела

Забораву, који сваког чека,
Памћења су, муњо, кратког века!
Чела краће но камење памте,
Брже памте мисли које пламте.

Душа чува од крви рубине.
Свештене су песмине дубине.
У кам клешем завет срца мога:
Песник песму добија од Бога.

Пролазимо а тихује време

Време нема границе ни мере,
Живота је с простором сасуда;
Ненапорна сведочи расуда –
Да се време и простор не мере.

Не мере се димензије Бога,
А знали су мислећији довек:
Не пролази време него човек,
Сат је ритам само срца мога,

По ком мерим замор моје крви,
Колико је моћна у времену;
Ми смо као искре у кремену,
Пред Богом је и потоњи први.

Материја кружи, хучи, тече,
У простору и времену бреме;
Пролазимо, а тихује време,
И кад свиће и када је вече.

Како прастар одолети смрти

Путем с ког су сви трагови стрти
Покољења мога, што пут гради,
Како прастар одолевам смрти,
А помреше млади виногради?

Моме срцу окле земље моћи,
Којој небо све тврдоше мрви
Црним сунцем обасјана ноћи
Над кулама изнемогле крви?

Пред здувама слабији од трста
И упорног одољена цвета,
Испод крста с небом на три прста
Становник сам још обадва света.

Вољом неба до гроба од прага
Кораци ми трај живота мере;
Заборавак изниче из трага
Брже рабљу без наде и вере.

Сенко, рано одбегла од мене,
Путем с ког су сви трагови стрти,
Питају ме мојих милих сене:
Како престар одолевам смрти?

Језик Мораче и хук Нијагаре

Тврдом њивом гледам прах корача,
Подупире небеса рукама,
Свом извору мами га Морача
И шумори његовим мукама,

О којима поју сви извори
Који снаже Мораче матицу:
Свим топцима срца да измори
Брже него ружину латицу.

Два извора иза кише дуга
Споји срећне, а једино туга
Спаја наша удаљена срца;

Док слапови Нијагаре хуче,
Над Морачом укрштене луче
Видим изнад насмијаног мрца.

Слични текстови


Вјекослав Вукадин
Првобитна слика

Бела Tукадруз
Змија бела као снег

Бранимир Нешић
Једно да будемо

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2025