Чаровите поезије нема
Без дубоких и великих тема,
Надахнућа, форме, ритма речи
Песме теку из срца кад јечи.

Јеку срца извија мисао.
Писао сам како сам дисао.
Осјећања моћна до опела
Песниковог, песма је отела

Забораву, који сваког чека,
Памћења су, муњо, кратког века!
Чела краће но камење памте,
Брже памте мисли које пламте.

Душа чува од крви рубине.
Свештене су песмине дубине.
У кам клешем завет срца мога:
Песник песму добија од Бога.

Пролазимо а тихује време

Време нема границе ни мере,
Живота је с простором сасуда;
Ненапорна сведочи расуда –
Да се време и простор не мере.

Не мере се димензије Бога,
А знали су мислећији довек:
Не пролази време него човек,
Сат је ритам само срца мога,

По ком мерим замор моје крви,
Колико је моћна у времену;
Ми смо као искре у кремену,
Пред Богом је и потоњи први.

Материја кружи, хучи, тече,
У простору и времену бреме;
Пролазимо, а тихује време,
И кад свиће и када је вече.

Како прастар одолети смрти

Путем с ког су сви трагови стрти
Покољења мога, што пут гради,
Како прастар одолевам смрти,
А помреше млади виногради?

Моме срцу окле земље моћи,
Којој небо све тврдоше мрви
Црним сунцем обасјана ноћи
Над кулама изнемогле крви?

Пред здувама слабији од трста
И упорног одољена цвета,
Испод крста с небом на три прста
Становник сам још обадва света.

Вољом неба до гроба од прага
Кораци ми трај живота мере;
Заборавак изниче из трага
Брже рабљу без наде и вере.

Сенко, рано одбегла од мене,
Путем с ког су сви трагови стрти,
Питају ме мојих милих сене:
Како престар одолевам смрти?

Језик Мораче и хук Нијагаре

Тврдом њивом гледам прах корача,
Подупире небеса рукама,
Свом извору мами га Морача
И шумори његовим мукама,

О којима поју сви извори
Који снаже Мораче матицу:
Свим топцима срца да измори
Брже него ружину латицу.

Два извора иза кише дуга
Споји срећне, а једино туга
Спаја наша удаљена срца;

Док слапови Нијагаре хуче,
Над Морачом укрштене луче
Видим изнад насмијаног мрца.