Водом из сна оца мога оца
и сина мога сина,
толи жеђ светлости
свитац у свом билу.

Песма се, у том, раскрили
испод ребара:
птица сам незасита неба,
овог Поља горњег
на трећој руци мајке.

Бунар пресушио није,
кофом, на кратком канапу,
извлачим, до врха,
невину месечину,
слово претка.

Господе, не дај да вода све однесе

Господе, не дај
да вода све однесе,
сачувај кристал језика
под кожом неба,
не дај цвећку с гроба,
не дај цреп,
прозор куће.

Господе, заустави силу воде,
шта ћемо бити
без листа храста,
без камена сећања,
без перле посела.
Заштити глас вука
из душе ноћи.

Не дај, Господе,
ти што у нама пребиваш
разнолик и прек,
да вода однесе ране,
јер шта ће нас опомињати
у сутонским шетњама,
шта ће нас пецнути
док стављамо кравату
у празна јутра.

Морска звезда

Купам се у великом оку,
може бити да је то само
небо,
у којем ситне рибе
грицкају за листове и бутине
и каткад се вину
изнад главе жене,
која је сунце,
али и стабло
плодне маслине што се грана
из валова.
Недеља је, призивају звона
старе цркве св. Димитриоса –
Грци ће смерно стајати
пред крстом,
пред задужбином иконописца.
Тој молитви Бог узвраћа
хладним пивом,
морском звездом
испод сунцобрана.

Отишли

О, отишли
палим свећу
да пламичак осветли
вашу арену.

Напред, ко шах, ко карте,
ко чај за двоје.

Испричајте се под светлом,
обарајте руке, хајдуци.

Чекам да препливате језеро
да се нагледамо,
измеримо ширину границе.

Мајке, при поласку не заборавите
тесто,
нек замиришу из рерне
дани.

Речи вирова

Реци ми штогод о језику мрака
у дубинама река,
преведи речи вирова
да бих њихову песму запевао
ножним прстима,
док не засветли и потоње огњиште
на мртвој земљи,
глувој костурници.

Одај ми биће
мимике облутка под водом,
одгонетни бол корита
пред кишу,
тим дијалектом
да обујмим трептај
Божје травке –
јаук капилара.

Кућа страха

Узносим се са свог крста,
Оче,
попут паре кључале строфе,
до твог балкона,
премудри.
Ено, то су моје реке,
промениле смер, појеле обале,
оно шуме завичајне, згаснуло,
овце раштркане, саме себе губе.
Ту су и неимари,
мимо твоје воље, Оче,
подигли кућу страха,
без лампе, без зидова, без прага,
надограђују, усавршавају,
тамним кречом шминкају.
Видиш и сам, гроб је то
мрачан, силовит,
из кога ни ти, најдражи,
побегао не би.