(Поводом текста „ИМАМО ТЕМЕЉ ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ: Лингвисти на располагању ако буде нове радне групе за писање другог закона о језику и писму“, Вечерње новости. 24. 4. 2021)

Редакторска група Одбора за стандардизацију српског језика нормирала је у српском праавопису два писма, кршећи Члан 10. Уставаа Србије, а сада тражи од нестручњака за српски језик и писмо (правника) да забраане једно писмо, уместо да се нормира и српски језик на исти начин како су сви други лингвисти нормирали своје језике и писма

За двадесети век се може рећи да је у свести Срба означен као «време плача». Ако посматрамо балканске народе почетком овог века, демографска слика је следећа: албански народ се увећао за 550 одсто, турски за 320 одсто, румунски за 45, бугарски за 38, грчки за 35 одсто. Само се српски народ смањивао, а некада је по бројности био четврти словенски народ (иза Руса, Украјинаца и Пољака), а данас смо на седмом месту међу Словенима.

I’ll never forget a question Dr. Srdja Trifkovic asked me many years ago: “What makes a Croat a bigger Croat?” He answered before he gave me the chance: “The more a Croat hates Serbs, the greater Croat he is.” Sometimes I wonder if Croats would have a nation if they didn’t have Serbs to hate. It was this hatred that was at the root of the genocide the Ustaše perpetrated against the Serbs in WWII. The more Serbs you killed, the greater hero you were among fellow Croats. And there were plenty of Serbs to kill. Out of a population in Croatia of almost 4.3 million people, 75% were Croat while 20% were Serb. That was a lot of Serbs to kill – about 1 in 5 people – and it would require special tools to kill them efficiently and effectively, not to mention the approbation and support of Nazi Germany. The Srbosjek was the Ustaša’s weapon of choice and would be used to kill innocent Serbian civilians in the most barbarous and inconceivable manner during the Croatian genocidal campaign between 1941 and 1945.

Прича о буњевачком пореклу започеће се речима које је 27. фебруара 1927. године, у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, изговорио народни посланик Марко Јурић (1880-1949), Буњевац из Суботице:

“Истина је да се код нас врши насилно похрваћивање Буњеваца и Шокаца од стране хрватских сепаратиста, и то од дана ослобођења, кад су били изаслати из Загреба. Још онда је донио неки хрватски лист да живи у Суботици 80.000 Хрвата који под маџарским режимом нису могли да говоре хрватским језиком. Још онда је то, господо, код нас Буњеваца непријатан утисак учинило и то зато што се ми нигда нисмо осећали Хрватима него Буњевцима.

…Нарочито у последње време повела је међу нама живу акцију за похрваћивање Сељачка странка, да би свој политички положај тамо учврстили. Али пре коју годину на овој говорници, др Крајач (Иван, 1877-1945, хрватски политичар, од 1925. до 1927. године министар трговине у једној влади Николе Пашића и трима владама Николе Узуновића – ИП) овде изјавио и казао да… Хрвати и под Аустро-Угарском монархијом ‘имали смо своју народну државу где смо народним животом живели и културно се развијали’…

Писмо Антонија Тодоровића одговор је на Крлежине записе од 1916 до 1933. године у којима је Србе назвао „ушљиви балкански цигани“ и „багром за вешала“
Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало знано да је 1954. године упутио писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија, а и кад је објављено није имало посебног одјека у јавности.

Пре него што дамо шта је напсио Тодоровић, ево још неколико биографских података о овом занимљивом човеку. Родио се у Призрену у занатлихјско-трговачкој породици. Завршио је Призренску богословију 1897, а исте године постао је учитељ у српској школи у Велесу, потом у Битољу, да би 1904. постао учитељ у српској грађанској школи у Куманову. Формирањем српске четничке организације постаје члан и водећа личност њеног одбора у Куманову. Када је комитет ВМРО-а убио српског проту Атанасија Петровића Ташка 14. јануара 1905. у Куманову одбор српске организације решио је да за освету убије егзархијског, односно бугарашког проту Александра на дан четрдосетодневног помена Ташку, а главни организатор убиства био је Тодоровић.

Иако је накратко био у опасности да буде ухапшен, Тодоровић је избегао затварање, али је већ 1906. морао да побегне у Србију, јер је у хартијама погинулих српских четника на Челопеку нађено његово име. У Турску се враћа након Младотурске револуције и постаје посланик за Криву Паланку и околину Прве скупштине Срба у Османском царству. Након младотурског преврата до 1912. био је управитељ српских школа за Кривопаланачку казу. Био је народни посланик у привременом народном представништву СХС 1921. године. После Првог светског рата добио је место школског надзорника у Призрену. Своје политичко деловање Тодоровић је наставио као као један од присталица Јаше Продановића и Републиканске странке. Набрајајући чланове Републиканске странке који су били блиски са Равногорским покретом др Драгољуб Јовановић је додао: „Са Дражом је био повезан и велики Србин из Призрена Анта Тодоровић. Умро је у Београду у 91 години живота.

А сада ево писмо аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи из 1954. године: