Говорио сам досад често о разарању српског школства и сад ћу покушати да покажем како се то, и уз помоћ којих сила, чини преко уџбеника као основног – разарачког средства. И пратићу две врсте таквих уџбеника: оне који описују људску биологију и оне који отварају видике према људској души. (А после им додати само покоју појединост о томе како се уопште разара[ло] српско памћење.)
Оно прво почињем наводом да се у речницима српског језика пол дефинише као ‘анатомско-физиолошка обележја по којима се разликују мушке и женске јединке и имају улогу у оплођењу; род’; с друге стране, реч род има више значења и једно је од њих ‘пол’ (с ближим одређењем: мушки род, женски род). У српском језику те су две речи, дакле, синонимне и нико ни Српкињу ни Србина није могао поучавати којега је пола или рода: они су се увек рађали и развијали са јасно одређеним полним, тј. родним идентитетом.
Прилике су се у том правцу почеле мењати кад је Ален Далс, половином прошлог века, најавио да ће они „уништити омладину“, после се на трагу те идеје Кинси размахао са својим педофилским пројектима и вриштање силованог двомесечног детета „дефинисао“ као његову оргазмичку манифестацију, његов „научни образац“ у наше дане Бајден унапредио у налог да се некрофилија и зоофилија натуре свету „као сама срж демократије“, педофили из Светске здравствене организације „прописали“ да дете од рођења треба учити да мастурбира, а њихова сабраћа затражила да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година. Ослањајући се на такву „науку“, и наши педофили из министарства за осмуђену памет (или из ЗУОВ – не знам како су „распоредили надлежности“) утврдили су да се „пол и род не поклапају“, да се пол одређује рођењем, а род се формира током живота, да се пол „носи међу ногама“, а род „у глави“ и да деца могу да „бирају“ шта ће им од тога бити лепше без обзира на то шта „носе међу ногама“.

У тексту Немачки однос према Србији: наставак ‘Марша принца Еугена’, објављеном 12. априла 2021. године на сајту “Борба за истину”, Владимир Фролов пише да је немачки фелдмаршал Александер фон Лер, на суђењу у Београду због ратног злочина, признао “да је од авијације (немачке – ИП) захтевано да се већ у првом нападном таласу разори Народна библиотека Србије као култно место српске писане државности, јер су ту докази да је Србија била стара европска држава. Тек потом су гађани наводни војни циљеви, ако се под тим подразумевају стамбене зграде, болнице и протуавионско склониште у порти Вазнесенске цркве, све са народом унутра”.

Ево како Арно Гујон објашњава како се треба опходити према свом језику и писму:
https: https://www.youtube.com/watch?v=ZWW88nqRybs
Он само потврђује оно што ми одавно знамо и причамо али већина Срба то не жели да прихвати, поготово сви српски председници и посланици. Брукамо се и пишемо свој језик туђим писмом.
Ако не прихваташ језик који је душа народа коме припадаш онда не припадаш ни том народу. Неким језиком ипак причаш и пишеш, али је тај језик без душе па се запитај ако на таквом језику упутиш молитве Богу да ли те он чује. Ако не мариш за молитве, онда си без душе а ко је без душе тај је ништа.
Мото наше школе српског језика у Торонту био је: ”Игра је ритам тела, а језик ритам душе”. У српском народу, и у матици и у расејању, остаје вечити мото: ”Хлеба и игара”, а језик се корови и писмо нестаје. Остајемо ли то без душе?

Велика Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка издата неку годину после Великог рата, учи нас да је “почетак четничке акције у Старој Србији 1904. године подигао веру и побудио велику наду у срцима свих националиста. Реч комита добила је онда магијску моћ, и омладина са свих страна словенског Југа почела је сањати о томе, да ступи у редове комита и да се боре за народно ослобођење… Млади гимназиста из Шапца М. Суботић извршио је самоубиство када су га известили, да због нежнога здравља не може бити комита… Београдска полиција тих година проналазила је и враћала децу-гимназисте, који су пошли у комите”.

Идиотизам пропадајућег режима је 1.априла био окачен на најистакнутијем месту, да га сви виде и да му се смеју. Хапшење и јавно малтретирање петоро стручних и речитих критичара режимске корона политике (и овде), под бесмисленим изговором да савесним упозорењима упућиваним јавности шире „лажне вести и панику“ – ваљда међу већ одраније примитивном режимском пропагандом распамећеним становништвом – није било априлска шала, мада избор за повлачење оваквог потеза баш тога дана не говори у прилог интелигенцији архитеката званичне политике.