У Наметном веку, многи грађани, писци и критичари су постали налик на дресиране животиње, на њима су примењивани разноразни експерименти, па и експерименти гладовања, САБЛАСНИ, МУКА. Државност држава Наметног века није знала за границу принуђивања, границу изнуривања становништва, за убијање стида и савести. Таква државност и држава била је факат, остварила се међу Србима, зато што је у Српском народу било толико наивне поверљивости и преувеличаних нада, што није било довољно образовања и карактера. Србима су се наметнули као господари њихове судбине авантуристи код којих је било довршено безбожништво, довршена бескарактерност, који су поседовали неутољиво властољубље и склоност ка неисцрпном садизму. Да би постојала таква држава и такво уређење биле су потребне високе квалификације анационалних и интернационалних авантуриста и самоувереност непоштења које не разуме природу људске душе. Не уживам да рушим; али фасада, фотогенично организована фасада државе којом се владало у другој половини Наметног века треба да буде срушена. Творци те фасаде, засноване на Култу ништавности, нису омогућили стварање праве уметности, већ корисне, лажне и купопродајне… Понеке од мојих песама, објављених у књигама мојих сабраних песама, распршују ту хипнозу коју су инфилтрирали себични политички авантуристи. Сувише су дуго хипнотизирали, деценијама, многа поколења; што обичан свет то не примеђује и којекако; али када то не примећују они који се представљају као истакнути српски песници на крају Наметног века, то се не може разумети другачије као уображеност, гордост…

Over the years, numerous former military and secret service employees have written books about their jobs and goals of their governments. Robert Baer is a former senior CIA officer. He wrote many books about his former employers at the time of Bill Clinton and George W. Bush administrations.

He worked in the former Yugoslavia from 1991 to 1994. He also participated in several documentaries on the National Geographic, where he accused Bush for the war for oil.

Недавно је изасао из штампе 14. број часописа за културу, уметност и филозофију „Зенит“. Темат, овог традиционално садржајног и врхунски обликованог часописа, посвећен је најистакнутијем српском живом интелектуалцу, др Жарку Видовићу.

Клуб Зрно вас позивана представљање новог броја часописа „Зенит“ посвећеног др Жарку Видовићу, у уторак 28. априла, у 19 часова, на Тргу Марије Трандафил број 11, на првом спрату. У представљању ће учествовати Богдан Златић, филмски критичар и сценариста, др Александар Гајић, научни сарадник Института за европске студије, и др Жарко Видовић.

„Жарко Видовић је прећутан и најгором врсте цензуре – ћутањем забрањен мислилац. Пре скоро две деценије једна студенткиња историје филозофије са БУ ми је кришом рекла: „Читала сам професора Видовића, али ако моји професори то некако примете никада нећу стећи диплому професора историје филозофије. Њега не смеш ни да споменеш, а камоли да неки ‘дежурни мислилац’ открије да си га читао.“

Осим голе истине да све што ваља код нас, иначе, нема прођу, постоје и реални разлози због чега је Жарко Видовић црна овца тзв. културне српске јавности. За марксисте-праксисовце он је ренегат, а за либералне фанатике је „праксисовац“. За професионалне историчаре он је незгодан ерудит и аутентичан сведок догађаја који они тумаче по правилима катедре на којој су запослени. Ушавши у философију кроз историју уметности он је за филозофе мистик, а за богослове некористан неоплатоничар. За професоре књижевности, као тумач Његоша, он је идејни занесењак који користи Његошеву поезију за тумачење сопственог погледа на свет, насупрот њиховој чистој естетици као „науци о лепом“. За преучени високи свештени клир он је антиклирикалац који угрожава њихове квази-политичке циљеве. Заправо, свима њима је метафизика аксиом, а он се бави њеним раскринкавањем.“

Из уводног текста Богдана Златића

—
Зрно словесности – Нови Сад
Мале ствари са великом љубављу
www.zrno.org.rs

Many thanks to Stan Smiljanic of “Britić” for sharing this information today, as we mark the 70th anniversary of remembering one of World War Two’s most notorious death camps, Jasenovac. The current 21st century Croatian mentality towards one of the most horrific chapters in their own history as revealed here through this documentary film footage cannot, and must not, be dismissed.

Из књиге Буда Симоновића: „Огњена Марија Ливањска“
Школа у Челебићу, једно од губилишта на којему је до пуног изражаја дошла сва безумност, бестијалност и свирепост усташког покрета, и данас стоји као и оних крвавих јулских дана 1941. године када је у њој и пред њом на најбездушнији начин уморено близу четири стотине Срба из овог лијепог села, углавном нејачи, од тек рођеног дјетета до убогог старца. Ништа се није промијенио сем што су зидови омалтерисани и окречени и кров промијењен. У њој и данас уче ђаци, али, на велику жалост и срамоту, не уче највежнију лекцију, ону коју би морали научити чим прекроче праг ове уклете куће.
Нигдје нема никаквог записа, никаквог знака шта се то ту догодило прије безмало педесет година јер је некоме очигледно било много стало да се та велика срамота и гријех хрватског народа прикрије и заборави и докази злочина уклоне.