И није јасно, како уопште може да се деси деценијско прећуткивање у „старој доброј” Европи, „слободољубивом” човечанству када су у питању Срби.Јеврејски народ је то учинио сложно, и неумољиво, јер поштује своје жртве и своју државу!И јерменски, мада малобројни. И ни од кога Јермени нису стрепели, нити стрепе. Улогу перфидног заташкивача монструозности огромног броја својих сународника Хрвата, имао је Јосип Броз. Јаме, масовне гробнице, „великом комунистичком вођи” знане у Хрватској, БиХ за тили час – биле су забетониране. Дебели бетон најбоље „ћути” о стотинама хиљада поклане деце, жена, стараца!

Драги пријатељи,

Јуче смо сахранили нашег драгог пријатеља, “Просвјетог” брата, Николу Асановића. његово тијело је отишло земљи а душа небу. Од момента кад сам чула тужну вијест о његовом упокојењу, и данас, након сахране, неизмјерно сам тужна. Опростите што имам потребу да своју тугу са вама подијелим. Никола је био много висе од доброг човјека и много висе од “Просвјетиног” културног посленика. Никола је био душа овог великог друштва, неко ко је горио жељом да све да од себе да Друштво јача, иде напријед, да се не осврћем за собом и да смјело премоћшава поноре беспарице. Никола је био један од хиљаду, заправо један од миллион оних “спиритус мувенса” у људском друштву, снажних замајаца без којих не би било напретка, не би било корака напријед, не би било цивилизацијских помака. При томе, све је радио скромно, ненаметљиво, честито, надасве људски. Има ли некога коме није могао да буде пријатељ? Има ли икога ко се, у овим тренуцима, може сматрати његовом достојном замјеном. Знам с колико ентузијазма је одрађивао послове, колико је био савјестан, одговорам озбиљан, темељит, колико је озбиљно припремао округле столове на тему срспке прозе данас. Та тема, те дискусије, толико потребне, толико проактивне, рекли би: скупили се писци па дебатују. Али, Никола је био оно зрно заметка које је креирало И пртило знањем И љепотом ријечи кроз беспућа савремене књижевности, онај ослонац који се често не види, а без кога се не може.
Чини ми се да бих и ја била многа нижа, мања, безначајнија да га нисам упознала, иако већ годинама не долазим на “Ћоровићеве сусрете прозних писаца”. Никола ми је увијек остављао врата отворена, онако домаћинско, пријатељски, књижевно другарски. Нисам долазила сматрајући да треба правити паузу И давати процтор другима, новим лицима. А заправо, сада ми је жао, јер је требало долазити само ради Николе и дивних дружења на књижевним вечерима и по школама.
С Николом је за мене умро велики дио Билеће. Толико велики да ћу увијек ћутећи пролазити кроз тај мали град, ћутећи у знак поштовања према мом И нашем великом пријатељу, Николи Асановићу, човјеку који је летио, као да је имао крила, стизао и сузтизао препреке и превладавао их својим уљудним начином. “Просвјета” је за њега била друга породица, његов род најрођенији, његова љубав, његова слутња и брига како се носити с њеним нараслим задацима.

Је су ли те, најзад, они и савладали и наметнули злоћудне болести?

Ја осјећам страшну празнину, ненадокнадив губитак. Никада висе ништа у “Просвјети” за мене неће бити исто. Збогом, драги Никола, нека су вам лагани небески путеви. Увијек смо били на “ви” ја из великог поштовања према човјеку, прегаоцу, бескрајне воље.
Бродите бескрајем у кочијама новог живота, и нека васа душа нађе мирно уточиште, какво заслужују најбољи и најправеднији. Нама остаје туга, тешка попут камена, и празнина, дубока, бездана.
Док је “Просвјете” и српског имена, и српских простора, ваше име ће се помињати
и славити због свега оног што сте урадили и жал за прераном смрћу и свим оним што сте још могли да урадите.

Посљедњи поздрав,
Оливера Доклестић
Херцег Нови

Словени нису били неписмени и нецивилизовани до 9. столећа Нове ере, како је записано у свим друштвеним наукама на свету. Подвала, да су Ћирило и Методије описменили Словене тако касно је намера Ватикана и западноевропских држава, да омаловаже Словене и да им наметну психолошки осећај инфериорности у односу на припаднике западноевропских народа.

А да су Словени творци писмености и да су имали „Библију“ („Свето писмо“) на словенском језику још у Римској Империји, у четвртом столећу Нове ере, потврђено је на једном научном скупу мађарских и српских научника 1977. године у Новом Саду, у Србији! Тад је изнет податак, да је „Библија“ на српском језику из Римске Империје (нађена у југословенској покрајини Далмацији) и да је сачувана у Мађарској. О томе је реферат поднео проф. др Андраш Давид, професор на Филолошком факултету у Новом Саду, који је био припадник мађарске нације. Његов рад је штампан те године у зборнику радова тог научног скупа, али су га, после тога, академици и професори универзитета уклонили и о овом податку планетарног значаја се више није говорило.

Научни скуп мађарских и српских научника је био на Радничком универзитету „Радивој Ћирпанов“ у Србији (Нови Сад). Ево књиге о томе: Др Давид, Андраш: „Мостови узајамности“, Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов“, Нови Сад, 1977, стр. 11.

Влада РС Крајине у прогонству моли све примаоце овог писма, да га не занемаре, него да га достављају научним установама, политичким странкама, државницима, универзитетима, умним појединцима и да им предложе, да се садржај овог научног мађарско-српског скупа потврди и, на основу њега, избаце фалсификати у друштвеним наукама целог света – о „средњевековном и античком варварском и неписменом словенском народу“, или да се, на научној основи, оспоре садржаји овог научног скупа и да се оспори садржај научног рада проф. др Андраша Давида.

Моле се сви добронамерни примаоци овог податка, да га преведу на неки од страних језика.

С поштовањем,

Милорад Буха, премијер

Дипл. инж. Рајко Лежаић,

председник Скупштине

Вечерње новости | 20. април 2015.

Ћирилици су у Црној Гори пресудили на Одбору за просвету представници режима одбијајући предлог групе опозиционих посланика да се усвоји закон о заштити тог писма

У ЦРНОЈ Гори је дошло коротно време где једино покојници имају право на ћирилицу! Након насиља над науком, српским језиком, његовим именом и скупштином, језичком истином, историјским писма. Са вртањем државе 2006. загрмело је у српски језик и ћирилицу. Новоформирани црногорски промовисан је као службени (државни) језик, а српски, хрватски, бошњачки као језици у службеној континуитетом и наслеђем, стигло се до дна. Ћирилици су ових дана пресудили на Одбору за просвету представници режима одбијајући предлог групе опозиционих посланика да се усвоји закон о заштити тог употреби. Црна Гора је тако постала јединствена држава у свету у којој службени језик није у службеној употреби, а језици у службеној употреби нису службени!
Сви јавни натписи, називи установа, институција, школа, путокази, државни обрасци, рачуни за струју, комуналије исписани су латиницом. И комуникација државе и грађана одвија се на латиници. Лепо је приметио професор Веселин Матовић да је латиница постала “латиногорица”! Јер је овде писмо постало национална, језичка, политичка, идеолошка, па и естетска детерминанта. Српским језиком и ћирилицом писани су многи стари споменици на простору данашње Црне Горе, почев од Немањића, преко Балшића, Црнојевића, Петровића. Ту је и Његош коме режим хоће да “узме језик”!
Ћерање ћирилице пада у часу офанзиве власти према НАТО и ЕУ, када се “заборавља” да Европа којој стреме прихвата ћирилицу. Постоји земља Бугарска која је чланица Европске уније, као и Македонија која такође жели да буде део тог друштва. Обе имају државно писмо ћирилицу, и то Бриселу не смета. У Црној Гори је друга прича.

Правопис српскога језика (1993) Митра Пешикана (који, нажалост, одавно није међу нама), Јована Јерковића и Мате Пижурице – који је, после петогодишњег рада, као измењено и допуњено издање у редакцији Мате Пижурице, као главног редактора, и сарадника Милорада Дешића, Бранислава Остојића и Живојина Станојчића, а у организацији Одбора за стандардизацију српског језика, објавила Матица српска у октобру текуће 2010. године – има за основну карактеристику утемељеност на погубном Новосадском договору (1954), неусклађеност с Чланом 10. Устава Републике Србије, као и неусклађеност с целокупном европском и престижном светском праксом која у појединачан језик за свакодневне потребе не уводи двоазбучје, тј. не уводи поред писма и друго – туђе или своје, свеједно – параписмо.
То творци овог правописа и сами отворено кажу када истичу да њихов приручник „претежно оперише примерима и употребним оценама својственим језичкој култури источнијег дела штокавског наречја; међутим, ни ону другу компоненту наш приручник информативно не искључује нити је нормативно дезавуише“ (стр. 10). Истина, М. Пижурица је у овом ничим добрим измењеном и допуњеном издању (2010) у име редакторске групе навео (стр. 7): „…ослобођен је позивања на Правопис српскохрватскога језика двеју матица из 1960. године“. Али је ослобођен тог „позивања“ само формално, а суштински га најтемељније подржава.