На Војномедицинској академији у Београду одржан је јуче ( 30.септембра 2014.године) симпозијум „СРПСКИ ВОЈНИ САНИТЕТ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ“

Генерал Српске Војске Крајине Милисав Секулић је данас на Симпозијуму о „Српском војном санитету у Првом светском рату“, на ВМА, изрекао ТРИ ИСТИНЕ, поражавајуће, о којима се ћути деценијама. Прво је имао примедбу на стално понављану реченицу на многим симпозијумима и скуповима где се говори о српској историји. Углавно сви говори почињу излизаном реченицим да српски народ пати ОД ЗАБОРАВА, а генерал Секулић лепо каже: “Оно што се није знало, ни научило, не може бити ни заборављено“.

Према сведочењу Б. Лазаревића, Скерлић је био баш такав.

«…Стајао је увек храбро по свима брисаним просторима и ватрених крштења је имао неколико пута у животу… Нарочито се окомљавао на људе који су лако продавали своја пера. За њега је морални став био прво начело.У том погледу никада није правио компромисе, и многи су књижевници и политичари, иначе значајнији људи, зло пролазили код њега ако су и најмање кадили каквом режиму…

Из пера уредника Службеног гласника који је објавио ову вишестуко значајну књигу – критичара Петра Арбутине:

„…Kњигa Aлександре Moкрањац прeдстављa oригиналнo рaзмишљaњe o свим културoлoшким, цивилизaциjским и урбaним aспeктимa града и урeђeњa друштвa у нajширeм смислу. Oтворeнoг стилa и сa истраживачком рaзборитoшћу… oвo дeлo je пoдвиг пoсвeћeнoг духa нa oвдaшњoj културнoj сцeни кojoм влaдajу пojeднoстaвљeни oбрасци рaзмишљања и ствaрaњa нaучнe истинe.“

Ако хоћете да прочитате неколике странице из ове књиге, кликните на њих да би се појавиле у целости.
Редакција

 
Над овом земљом птице певају тугом!
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
а сутра ће можда у другом.

Прођите понекад Србијом,
ви што мислите да сте вeћи од ње!
Дочекаће вас непокошене ливаде,
неузоране њиве
и људи претворени у мермерно спомење.

Прођите понекад!

Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке
што у хладу необране шљиве празна се њише,
можда вас заболи трулеж
којим угашено огњиште мирише.

Ви што носите по мери скројено одело,
молим вас,
учините нешто за умируће село
и мотику што под стрехом труне.
И вас су грејали пуловери плетени
мајчином руком од најбеље вуне!

И ваша се колевка њихала у хладу шљиве,
храниле вас испуцале руке
црним хлебом са неплодне њиве!

Ово није обична прича!
Ово је крик упућен вама
што нас представљате у свету.

Јуче је у једном селу умро последњи становник,
на бесповратни пут су га испратили мршави волови,
пас
и уплакани воћњаци у цвету.

Ви, што уплићете туђе судбине у венце
као откинуте мирисне ладолеже,
и ви сте убрани са неке вреже,
из врта шареноликог неког села,
у коме су, можда, одзвонила звона
последњег опела.

“Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у “чаршијском” смислу, дакле, сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабавелом моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.

У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар “лакташ”, – израз један који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца. Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција, и да је успео постати министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто “његово”. Из те своје тековине или, боље рећи, плена гледаће да извуче што више личног ћара. Биће “корупционаш”, али неће бити сасвим свестан тога факта: толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је:

“Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!” Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан. Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати, и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, има и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.

Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:

1. да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца стане слабити,

2. да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању спречити појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.”

Постхумно издање, Виндзор, Канада 1964.