http://srbi.ca/

Забрињавајући подаци: учење српског језика на универзитетима широм света нестаје!

Вест о гашењу лектората српског језика стиже из Српског књижевног друштва, које обавештава јавност да је од 47 катедри на којима се у 2000. години изучавао српски језик и књижевност остало свега 25.

“Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека.”
Иво Андрић

После 60 година од Новосадског договора у Српској Атини, одржан је(6. децембра) скуп наших научника, филолога, филозофа, полтиколога, писаца на којем је дат својеврстан одговор на погубан значај Договора, за српску националну филологију. Новосадски договор, чуло се на научном скупу „О идентитету српског језика”, био је политичке природе, а никако лингивистичке, нити је научно утемељен. Симболике има у чињеници да је скуп српских филолога одржан на истом месту, где је потписан Договор, у згради Покрaјинског комитета СК. Овим значајним скупом обележена је и пета годишњица обнављања Матице српске у Дубровнику, али и 20 година деловања Покрета за обнову србисике, чији је иницијатор проф.др Петар Милосављевић. У бившој згради ПК, излагали су др Милош Ковачевић, Радмило Маројевић, Момчило Суботић, проф. др Андреј Стојановић, др Петар Миловасљевић, др Душко Певуља… Била је то прилика да се још једном подсетимо година комунистичког једноумља, када је партија одређивала како ће се наш језик звати. Српски је постао преко ноћи српско-хрватски, и од тада је почело урушавање нашег идентитета, писма, наше културе, историје, а сада је српска филологија (суочена са интелектуалном амбивалентношћу), доведена у безизлазан положај, са гледишта очувања и афирмације српског језика и писма, утемељених на Вуковим принципима.

Вести, Франкфурт (издање за Северну Америку), понедељак 22.12.2014.

У Генералном конзулату Републике Србије у Торонту промовисан је нови двоброј часописа за књижевност и уметност “Људи говоре”, који излази два пута годишње , као и књига песама Радомира Батурана “Дамарице”. Истовремено , отворена је донаторска изложба графика Олгице Стефановић из серије “Моја ћирилица” (од сваке продате графике половина средстава иде за часопис “Људи говоре”).

Књига Ђорђа Јањатовића која се пред нама налази драгоцен је документ о свакоруким поломима који су Србе задесили током последњих шест-седам деценија и, како рече песник, довели их „довде“. И све то – по списима који су могли настати једино међу Србима (и, вероватно је, више ни међу једним озбиљно утемељеним народом на планети), а тичу се настојања мале групе њихових представника који сматрају да се на потоп српскога писма мора гледати као на претходницу затирања српскога националног идентитета и, тиме, упућивања Срба према тминама историје. Списи о којима је реч настали у оквиру деловања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у Новом Саду, односе се на десетогодишњи период у раду Удружења (од његовог оснивања 2001. до почетка 2011) и представљају сведочанство о механизмима по којима су комунистички властодршци отворили и водили хајку на Србе и српску културу, а њихови демократизовани настављачи продужили тамо где су им се претходници зауставили. И Србе и њихов језик и писмо извели на беспуће.