Десанку Максимовић, песникињу „Крваве бајке“ не могу да воле они који су славили Немачку у Београду уочи 6. априла 2020. И она их је, овакве какви су, као и све режимске слугерање, праве издајнике, већ описала у својој песми „У ропству“

СВЕДОК ОНЛИНЕ: Најновији скандал (уклањање, па “повратак” поезије Десанке Максимовић из средњошколских програма у Србији ) потресао је нашу јавност и довео до бурних реакција, па се власти сад куну да се то неће десити, и да Десанкини стихови остају у читанкама?

Владимир Димитријевић: Уклањање Десанке Максимовић из школских програма (док се Вучић — Брнабић — Шарчевић куну да се то никад неће десити) само је врх леденог брега пропасти просвете у Србији. Уосталом, песникињу „Крваве бајке“ не могу да воле они који су славили Немачку у Београду уочи 6. априла 2020. године, и који су направили да зграде у Београду Наводном подсећају на усташко „У“. И она их је, овакве какви су, као и све режимске слугерање, праве издајнике, већ описала у својој песми „У ропству“: “Некад смо сви знали јасно,/ од најнеписменијег сељака/ па до господе и деце њине,/шта је родољубиво и часно,/ и шта треба да чине/ потомци негдањих јунака.//Не могу да познам народ чије су певали врлине/песници од Бранка до сада./Српско стадо мало/све до последњег руна/ разбило се и ошугало.//Постали смо земља/ робова и потказивача и стокатних зеленаша./Пуне су нам улице сада поштованих зликоваца,/а затвори невиних робијаша.//На леђима као да грбу/ носим од бола и стида,/ и улицама кад идем,/као да ми блато баца/ поглед охолих транаца/у лице,и сваког дана/ вео ми се по вео скида са ругоба наших рана. Као да пре поезије Десанкине нису уклонили Софоклову „Антигону“ из лектире за први разред гимназија…А то су учинили јер деца не смеју више да имају моралне оријентире. Ствари су много дубље и трагичније но што је само прича о песникињи Десанки Максимовић.

Извор: Србин инфо
Последњи удар на српску баштину долази из једне од најважнијих културних институција – Народне библиотеке Србије. Категоризовање дубровачке књижевности искључиво као дела хрватске, могло би се тумачити као наставак концепта конституисања тзв. србијанске књижевности, којом би се из српске искључили бројни значајни аутори.
Писац и професор Филозофског факултета у Новом Саду Слободан Владушић упозорио је да су књиге Злате Бојовић „Дубровачка књижевност“ и „Поезија Дубровника и Боке Которске“ у Народној библиотеци Србије (НБС) категоризоване као део хрватске књижевности, иако је за све инстутуције у Србији које се научно баве историјом српске књижевности, књижевност Дубровника и српска, и хрватска, а то је и став ауторке књига.

Excerpts from the book АЗБУЧНИК БОГОЧОВЕЧНИХ МИСЛИ АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА, edited by Nevenka Pjevač, Belgrade, 2001
Translated from Serbian by Zoran Siriški

APOSTLESHIP

What is apostleship? Realizing the work of God. (4)
What is an apostle? The servant of Church.  And apostleship? Serving the Church, for salvation is serving the Church. As for serving the Church, it consists of obedience to the Church. Because it is – the secret of secrets, the holy of holies, the gospel of gospels, all-secret, all-holy, all-gospel. (15, 113)
What is the grace of apostleship? All those divine powers necessary for successfully preaching the Gospel: divine wisdom, the gifts of wonder making, prophecy, healing, utterance; everything that makes apostles from common people and what they as people would never be able to possess by themselves and out of themselves. (17,29)
Apostleship includes exactly that: permanently feeling oneself as sent by Lord the Christ, as a bearer of His godmanly miraculous all-power and salvific teachings. (9,295)
It is easy to be a messenger of man, any man; a messenger of people, any people. Being a messenger of God, though, is both frightening and magnificent: frightening for the responsibility it entails, magnificent for the purpose of the mission. (12,261)

Веома је симптоматично да се великохрватска идеологија перманентно пласира, а да се и код нас, а да не говоримо у ЕУ, ретко на то реагује и поред тога што постоји море чињеница којима се те агресивне аспирације могу побијати као апсолутно неутемељене. Са посебном дрскошћу се Босна и Херцеговина проглашава хрватском и католичком земљом иако постоје бројни страни и домаћи извори, неспорни докази и чињенице да то уопште не одговара стварној истини и да је све то политички инспирисано много касније.

Овом приликом представићемо само неколико већ давно утврђених релевантних извора. Али, треба да се стално публикују широј јавности. Дворски хроничар франачког цара Карла Великог Ајнхард је у својим Аналима франачког краљевства (Analles regni Francorum) записао да се хрватски кнез Људевит 822.године, после пораза у борби са Францима, склонио код суседа Срба у Босни. Нема дилеме да је царски хроничар могао и смео да погреши и не запише оно што је тачно. Византијски (ромејски) цар писац Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом чувеном Спису о управљању народима (De administrando Imperio) је око половине 10. века изричито јасно Босну назвао српском земљом коју раздваја река Дрина.

Албанци су ову српску цркву превели под албанску православну цркву и поодавно о њој говоре као таквој и да нема никакве везе са српском црквом

Икону на главном улазу унутра су заменили из разлога што је на њој ћирилицом било написано име светог Јована Владимира. Сада на замењеној икони је латиницом написано „Shen Joan Vladimiri.“

Свете мошти краља српског Јована Владимира, су после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стефана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, а нешто касније су пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Светитељеве мошти почивају и дан данас у манастиру Светог Јована Владимира.