Ових дана читамо, добијамо и шаљемо најразличитије текстове, анализе, беседе, апеле, упозорења… на актуелне теме тоталне промене наших живота у последњих месец дана. 

И многи међу нама траже неко ”сасвим поуздано решење” – и, наравно, не могу да га пронађу. 

Како би и могли, кад су ствари тек почеле да се одвијају, још увек скривене од нас и онога што ће се тек догађати.  

И многи онда полако пуцају са живцима и као да губе осећај за реалност (идући ка олаком екстремизму или подједнако опасном ”одустајању од свега”). Притом им за то служе ти исти текстови и видео снимци које по цео дан читају и гледају, до самопотапања у неки од ових ПСИХОЛОШКИХ ТАБОРА. 

Х И Т Н О

23. март 2020.

Пре тачно 21 годину НАТО је, без одобрења Савета безбедности, извршио оружану
агресију на Србију грубо кршећи Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија,
низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт од 1949. Био је то и
остао злочин против мира и човечности.

Од сто педесет хиљада речи савременог српског језика које су обрађене у шестотомном Речнику Матице српске, само две стотине је оних које уза се имају ознаку да потичу из црквенословенског, рускословенског или руског језика. Овај изненађујући податак изнео је професор русистике Богољуб Станковић, додајући да је број позајмљеница само на слово А у овом речнику три-четири пута већи од укупног броја славенизама у целокупном Матичином речнику и да има више турцизама само на слово А и Б од укупног броја славенизама у свим томовима овог речника.

Зидару је лако: кад му је тешко, куће зида.

Лекару још лакше: када је болестан, људе лечи.

Мени је најтеже, љубави моја чиста –

мене у јатима напуштају речи.

Тако је певао наш велики Брана Петровић, пореклом из Бјелуше код Ариља, темељно из Слатине, престонице детињства његовог, а близу Заблаћа. Дисовог. И ових дана ни о чему не мислим толико колико о Браниним стиховима. Они ми не дају да тонем у дремеж навикнутости на кружење апсурда у коме живимо, крећемо се и јесмо.

Обраћам се посебно предсједнику парламента РСК и предсједнику владе РСК у прогонству, господи Рајку Лежајићу и Милораду Бухи. И то у функцији неформалног савјетника, којег је народ „извикао” још почетком 90-их, онда када је видио да нови грађански и вјерски рат против Срба потврђује оне моје ставове који су у другој половини осамдесетих година били на удару свејугословенске компартијске кампање. Посебан разлог за моје истицање био је позив војводе Момчила Ђујића Крајишницима, изречен повод мог савјета да одбаце „Венсов план”. Тада ме војвода предлагао за објединитеља Српства, што је штампа у дијаспори објавила.