”Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и   Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.” (Петар Кочић)

         Када је у БиХ почео очекивани грађански рат, осетио сам се прозваним и позваним да као хирург одмах притекнем у помоћ своме народу у борби за опстанак. У рат ме нико није звао, нити ме је у рат ко слао. Моја одлука је била мотивисана дубоким емоцијама према народу мога херцеговачког завичаја. Почетком јуна 1992.године основао сам Ратну болницу »Свети Никола« у Милићима, градићу који има изузетан стратешки положај, на магистралном путу Зворник-Сарајево. Болница је за своју делатност награђена највишим одличјима – »Орденом Св. Саве« II. Степена, »Орденом Крста милосрђа« и низом војних признања.

Живимо у времену где су материјализам, неморал и манипулисање, нажалост, неке од карактеристика друштва. Наравно, има и поштених људи који се истински труде да успоставе неки баланс у свету, али они скоро никада неће бити познати и примећени колико и особе које ћу поменути даље у тексту. Инспирисана недавним догађајима у нашој државици, одлучих се за ову тему.

“У ПОСЛЕДЊИХ ПАР ГОДИНА У МИТРОВИЦИ СМО ИМАЛИ ПРЕКО ПЕДЕСЕТ СЛУЧАЈЕВА ПАЉЕЊА АУТОМОБИЛА, БАЦАЊА РУЧНИХ БОМБИ И ДВА НЕРАЗЈАШЊЕНА УБИСТВА. СВЕ СЕ ТО ДЕШАВА НА ТЕРИТОРИЈИ ОД ДВА И ПО КВАДРАТНА КИЛОМЕТРА, КОЈА ЈЕ ПОТПУНО ПОКРИВЕНА СИГУРНОСНИМ КАМЕРАМА. ОЧИГЛЕДНО ЈЕ ДА СЕ ПОЛИЦИЈА БОЈИ ДА СЕ НЕ ЗАМЕРИ ПОЧИНИОЦИМА, ИЛИ СУ ПОЧИНИОЦИ УВЕЗАНИ СА БЕЗБЕДНОСНИМ СТРУКТУРАМА”

Храм на Румији је подигнут за добро свих, подигнут је у славу Бога љубави, само је Божији храм, свенародно културно добро, нагласио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у отвореном писму премијеру Црне Горе Душку Марковић. Он је истакао да му се обраћа „не само ради свог образа и оправдања без дозволе градње храма, већ и ради образа Владе Црне Горе, да не насједне лажној пропаганди незнавених и неразумних људи, оптерећених предрасудама разних врста, а највише незнањем, мржњом и атеизмом“.

„Слободни смо да Вам одговоримо на Ваш јавни коментар везан за ограђивање каменом цркве Свете Тројице на Румији, цркве која већ 15 година представља једну од важних политичких и друштвених тема у Црној Гори, везаних за однос Цркве и државе. Ни мањег објекта, ни веће приче у Црној Гори. На простору око Румије подигнуто је у исто вријеме десетине џамија, (можда и без дозволе), као и других објеката, а само је обновљена мала црква постала малтене међународно питање. Оно што је важно, записано је и у Записнику о инспекцијском прегледу од 23. октобра 2018. године који нам је управо достављен, да ‘за предметну локацију врх планине Румије нема важећег планског документа‘“, наводи владика у отвореном писму.

Приметих да деда бунца у сну. 
– Ко је Касиопи, деда? – почео сам тихо да га испитујем да га не бих пробудио.
– Девојка, зар се не сећаш да сам ти прич`о.

– Ниси ми причао – лажем ја бело, него, размишљам брзо, можда ће нешто ново да ми каже. 
– Био сам тешко рањен. Арнаути ме погодили с леђа баш кад сам био близу Везировог моста, преко кога су ме пренели онако клонулог Лека Милин и Јосиф Станков. Јадни, носили су ме на смену. Говорио сам им да ме оставе, али нису хтели. Веле, док можемо носићемо те, а после нека нам је Бог у помоћи. Рекли су ми после да су ме једва унели у талијански брод који нас је довезао на Крф.