Vienna, 24. VI 2007. (7515)

ЧОВЕК ОД САВЕСТИ И ИСТИНЕ
Слово Комнена Бећировића изречено, 21 јуна 2007, пред ужим кругом пријатеља на свечаности уприличеној у резиденцији генерала Пјер-Мари Галое у Паризу, уочи његовог 96-ог рођендана, 29-oг јуна.
Драги пријатељи,
Постоји код Срба једно старо веровање по коме величанствена птица орао – која од старих времена оличава узвишеност, моћ и величину – одолева што је могуће више судбини смртних створења, јер се њезина младост са годинама обнавља, јер се она с временом подмлађује. Колико је то веровање истинито у свету људи који су, њиховим узвишеним и храбрим делима, њиховом величином душе, њиховом висином духа, налик на ту горду птицу, сведочи наш пречасни домаћин чији нас је 96-ти рођендан окупио вечерас око њега.
Заиста, он носи са лакоћом, са ведрином своју дубоку старост, он наставља да буде у одличном стању, тако да га, након две операције катаракта прошле зиме, ми који га познајемо дуги низ година, сада по први пут видимо како појављује, чита и пише без наочара. Он је, у октобру 2006, одржао у Војној школи – у којој је почео да предаје пре пола века, 1946 – једно дугачко предавање официрима Генералштаба који су једноставно били задивљени. Затим је, између три операције – трећа од ерније – предисловио две важне књиге, дао неколико интервјуа, написао низ порука од којих ону за наше косовско вече на Сорбони, учествовао на скуповима, не престајући да пажљиво прати збивања у свету.

Он је тај који ме, на пример, огорчен обавестио да је Ибер Ведрин са Медлин Олбрајт, Јошком Фишером и другим саучесницима, упутио позив за независно албанско Косово у Ентернејшенел Хералд Трибјуну од 15 текућег јуна. Претходног дана, подписивао је, пуна три сата, у невеликом простору, пуном света и у коме је владала врућина због олујног времена, своја дела, а да није скинуо капут, нити и једанпут изашао вани на ваздух, као што је то чинила већина нас осталих, него је наставио да наизменично посвећује своје књиге и да нам, стојећи, прича занимљиве згоде.

У ствари, као краљ плаветнила у висинама црпи своје трајање, тако наш узвишени домаћин црпи своје у човечности, у истини и правди које носи у себи, које надахњују његово размишљање о одвијању тока Историје и одређују његова опредељења. Какав бољи доказ те човечности, те племенитости којега красе, него његова истрајност, упркос остракизму којим је погођен од стране медијско-политичке класе, у одбрани, већ више од петнаест година, два мученичка народа, српског и ирачког, жртви исте макевијалистичке заправо проклете и зликовачке политике!

ПРОРОК ИСТОРИЈСКИХ ЗБИВАЊА
ЛИЧНОСТ ИЗ ЛЕГЕНДЕ ВЕКОВА

Не видим ко би други то могао бити! У ствари Пјер-Мари Галоа је прави јунак из Легенде векова, коме само недостаје његов Виктор Иго!
Осим својим идејама, својим учењем које нам преноси кроз своје књиге, кроз своје чланке и разне наступе те кроз сусрете које имамо са њим, он представља за нас високи пример верности и непоколебљивости, издрживости и стамености, човечности и племенитости.
Колико сам пута, и нисам једини, током црних година кад је светско зло беснело против нас Срба, рекао сам себи, у тренуцима кад ме захватало очајање, кад ме обузимао умор, да немам право да попустим ни да поклекнем, будући да он, у његовој дубоким годинама, не попушта нити поклече!
Колико сам се пута такође осетио охрабрен, ограшен, оснажен, укључујући ту и у мојој вери у Француску заблуделу против Срба, захваљујући просветљујућим разговорима са њиме! И ту сам далеко од тога да будем сам међу нама, међу мноштвом особа које према њему гаје поштовање и дивљење.
То вам довољно изражава, наш Генерале, моју захвалност, нашу заједничку захвалност за све што чините и представљате за нас, за мисију коју вршите и у којој имамо преимућство да учествујемо!
Нека би Провиђење продужило што више ваше дане како би могли да наставите да нас обдарујете вашим присуством међу нама, да играте улогу човека од истине и савести који сте ви, да зрачите морално, интелектуално и духовно у једном свету коме је то и те како потребно.

Печат, бр. 400. од 18. децембра 2015.

Тријумф колонијалне свести (2)

Као почетни оквир за распознавање идеолошког предразумевања које управља интерпретативним реконструкцијама Латинке Перовић веома је значајно њено осветљавање познате полемике између Добрице Ћосића и Душана Пирјевца у 1961/1962. години. Оно треба да покаже како је Добрица Ћосић прешао идеолошки пут од великодржавног (стаљинистичко-унитаристичког) југословенства до великосрпског националног програма, док се Душан Пирјевец кретао у распону који је подразумевао националну еманципацију словеначког народа у правцу усвајања европских демократских интеграција. Будући да је њихов спор одсликавао дубинске сукобе унутар комунистичке и државне номенклатуре, он нам открива како су „релевантне… оне полемике између представника интелектуалних елита које су рефлектовале становишта формално јединствених комунистичких политичких елита“ (70–71). Тако је Пирјевец „заступао становишта која су била не само лична већ и становишта појединца са врха партијске и државне структуре у Словенији“ (72), док је Ћосић „заступао властита становишта која су се подударала са Титовим становиштима“ као оним што мисли „југословенски државни и партијски врх“ (74).

Пре Увода

„У Европи није било ни мислиоца, ни философа, ни песника, који је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену драматичност и језиву тргичност европског човека и свих његових тековина. Њему је до танчина познато не само еванђеље него и апокалипсис европског човека“ – каже отац Јустин Ћелијски већ у првим реченицама о Достојевском у Предговору за књигу Достојевски о Европи и Словенству.

Кретањем кроз себе човек описује пут између „Богочовека“ и „Човекобога“ (све термини др Јустина Ћелијског) који је предмет целокупног дела Достојевског: „Достојевски није увек савремен, али је увек савечан. Савечан је кад мисли о човеку, кад се мучи проблемом човека, јер страсно понире у бездане човекове и жудно тражи све што је бесмртно у њему.“ „За њега је Богочовек смисао и циљ човека, смисао и циљ историје. Његов Свечовек није друго до историски Богочовек: Исус Назарећанин.“

Преузето из ”Вести”, Франкфурт, четвртак, 10. децембар 2015.

У цркви Светог Саве у Торонту промовисан роман др. Радомира Батурана “Кустос Мезезија”​

У сали цркве Светог Саве на Риверу у Торонту, пред бројном публиком, промовисан је роман “Кустос Мезезија” др. Радомира Батурана. Роман који је издала “Catena mundi”, а чију су промоцију организовали црква Светог Саве и клуб часописа “Људи говоре”, по ауторовим речима, писан је више од три деценије, и једноставно је дошао прави тренутак да се обележе сви геноциди над српским народом. “Скоро сви ликови у мојој књизи, а сигурно сви догађаји, почивају на стварном, аутентиццном, али ту литерарну конструкцију није градила историја него моја имагинација.Тражио сам ефектан, очигледан крај-поенту свега онога што сам годинама литерарно градио. И гле чуда: десила се катаклизма за мој српски народ 1999. Бомбардовало га је 19 најразвијенијих земаља “цивилизованог” Запада (Европе и Америке). Убијали су народ, рушили цркве и мостове, фабрике, бољнице, школе…, све под мантром да смене Диктатора кога су они произвели и поставили….Ето, зато сам рекао, као Душан Васиљев, да сам дошао до светог сазнања које и мени и мом народу доноси пропаст, али спас за мој роман као естетски предмет. Душмани су дали маестрални крај једном српском роману, а планирали су српском народу смакнуће”, објаснио је др. Батуран дуготрајно стварање своје књиге. За читаоце “Вести” о овом књижевном делу раговарали смо са аутором.

У једном од последњих интервјуа, датог Вечерњим новостима, преминули историчар пре годину дана говорио је о кризи у Србији , „у каквој вероватно никада није била у својој историји“.

Србија се налази у деликатној ситуацији, јер је српски народ свестан чињенице да је Русија била једина земља која га је подржавала и у којој је увек гледао једног ослободиоца – каже поводом нових притисака Запада на званични Београд да промени свој став према догађајима у Украјини академик Милорад Екмечић, неспорни ауторитет за историју Срба Новог века.
С друге стране, истиче, Велика Британија је, у свим српским ослободилачким покретима, од Карађорђевог времена наовамо, била на страни Турске. И смрт Карађорђа се веже за британску политику. Политика Аустрије и Британије је битан елеменат за његову ликвидацију, а не, као што се каже, његовог кума Милоша Обреновића.