Печат, бр. 399. од 11. децембра 2015.

Тријумф колонијалне свести

У размишљањима о прошлости можемо разликовати два начина сагледавања историјских догађаја. У традиционалном начину сагледавања, који се дуго процењивао као аутентичан плод историчарског морала, појављује се опис низа несумњивих прошлих догађаја: они представљају појаве испуњене сопственим својствима и односима у свом времену. Но, унутар таквог историјског описа, увек је било могуће осетити садашњост човека који размишља о прошлости. То је било нарочито присутно када његово размишљање обухвати и интелектуално понашање, које обележавају процеси обликовани појединачним и групним интересима, мишљењима и укусима. Описати законе по којима се мењају интелектуални процеси, у мери у којој их осветљава познавање дела, мисли и осећања људи у прошлости, превасходно је припадало историчарима идеја. Ову напетост у осветљавању прошлости Артур Лавџој назива односом између становишта садашњости и историјске прошлости.

Господин Радомир Батурин, уредник часописа »Љубди говоре« из Торонта, упутио је побуду (ССДС) за успостављање међусобне сарадње, с предлогом да за сам почетак представимо организацију којој припадамо, њене досадашње резултате деловања, као и сарадњу с домицилном и матичном државом. С тим у вези оцењујемо да је примерно да се представимо с једним краћим прилогом, с којим би упознали српску заједницу у Канади о Србима у Словенији, и то:

– Положај Срба у Словенији,

– Однос институција матичне државе до српске националне заједнице у Словенији,

– Аутор овога прилога себи узома слободу да нешто каже и о међусобној сарадњи Срба у региону.

Објављено: 8. 12. 2015. у емисији бр. 1421522347- ”Бесогон” ТВ-Украјине

У најновијем обраћању јавности путем његове телевизијске емисије ”Бесогон”, у виду монолога о актуелним темама, знаменити руски синеаста Никита Михалков говори о тероризму, социјалном конструктивизму, избеглицама… Ово је преведени стенограм тв-емисије (наслов и међунаслови су редакцијски), уз напомену да је програм снимљен пре трагичних догађаја у Паризу 13. новембра 2015. године.

Шта остаје од наших љубави?

Шта да кажем ја данас, са овим својим годинама, о том времену повезаном са Карлоте?
Чега да се сетим из тих дана?
Мој стари звоник био је Сартр. Давно је срушен. Срушила га је сопствена мучнина коју је измислио. Лажи не могу дуго да опстану. Истина наиђе, понекад рушилачка, али неопходна. Стара фотографија моје младости?
Сартрови ученици су постали политичари, расути по партијама, како би могли у сваком мешању карата да покривају најбоље позиције. Данијел Кон Бендит још галами по скупштини, Кушнер никако да се сети да је лекар, штета што није ту доктор Луј Фердинанд Детуш да га на то подсети. Дени Шифер је негде нестао у нашој јавности чим је пропала власт која га је хвалила као српског зета.

(Љ = ”Људи говоре”

В = Влајковић)

”Људи говоре”: Изашла је ваша двадесет и пета прозна књига, роман

“Карлоте”, у издању београдског издавача ЛОМ. Месеци пролазе, нико да се у јавности осврне на ту књигу. Како се осећате због тога ?

Влајковић: Друго нисам очекивао. Код нас је важно КО је нешто написао, а не ШТА и КАКО! Нечије дело може да буде безвредно, али ако из неких разлога треба величати аутора, онда од таквог, удруженим снагама, одређени кругови праве мит, заснивају канон. Књижевна уметност код нас као да је непозната категорија, мало их је који о њој брину, у тој небризи предњаче сами писци. Већина њих и не зна да књижевно дело треба да буде уметничко. Они изједначавају неки концепт, неки правац са уметношћу. На пример, довољно је да се неко изјасни као постмодерниста и хоп, ето нама још једног уметника !