Редакција
Аутор: ИН4С
Вијек од Мојковачке битке:
Они су пали да би Србија и Црна Гора живјеле
Данас је годишњица славне Мојковачке битке у Првом свјетском рату, која је јединствена у историји ратовања по блиставој и задивљујућој побједи.
Битка је вођена од 06.01. до 08.01. 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успјешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко дјелова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф.
Редакција
Мило Ломпар
СЕКУЛАРНО СВЕШТЕНСТВО И МИТОЛОГИЈЕ (4)
Печат, бр. 401. од 2. januara 2016.
Марко Никезић и мит о модернизацији
Као битно својство нежељене елите наша ауторка наглашава њену посвећеност политици као вештину предвиђања и њену успешност у сагледавању будућих догађаја. То је чини суштински различитом од доминантне елите, која је – попут Добрице Ћосића – усмерена према прошлости. За процену о предвиђању као врлини нежељене елите карактеристичан је исказ Марка Никезића – из осамдесетих година XX века – по којем „нам највећа опасност за независност долази из Совјетског Савеза“ (153). Прошло је веома мало времена од ове процене, која је била деценијски аксиом југословенске спољне политике, до тренутка када се распао Совјетски Савез. Одједном се – у најстрашнијим садржајима многих живота – показало да је највећа опасност не само за независност него и за сáмо постојање Југославије везана за деловање западног (америчког) света: као што је садашњи положај свих држава које су настале на развалинама титоистичке Југославије у толиком степену колонијалан у односу на западни (амерички) свет да се идеја једноставне зависности појављује као недостижни идеал.
Редакција
Горана Глигоревић
Значајан јубилеј часописа “Људи говоре”:
25-ти број представљен на торонтском универзитету
”Вести”, Франкфурт, 31. децембар 2015. – 2. јануар 2016.
Књига Срба из целог света
У осмој години излажења часопис за књижевност и културу “Људи говоре” стигао је и до 25/26 двоброја чији је садржај представљен у Робартс библиотеци на торонтском универзитету. Овај пут часопис је осим редовних рубрика и радова српских писаца, песника, есејиста и историчара објавио и песме канадских песника , у складу са традицијом успостављеном од првог броја да се у часопису проговори и о књижевности других народа. Наравно, када се каже канадска књижевност или песништво, заправо се аутоматски може рећи да је то и стваралаштво других народа, који су свој изворни идентитет интегрисали у канадски. Тако су у овом двоброју објављене песме професора Џонатана Лока Харта са универзитета Алберта из Едмонтона, Е.Д. Блодгета из Ванкувера, Калин-Андреи Михаилескуа, из Лондона (Онтарио), Наоми МакИлвраита из Едмонтона, Пушпа Рађ Ачарyе и М. Чофен из Торонта.
Редакција
Владимир Димитријевић
Интервју за чачански ”Глас”
Ви сте члан Политичког савета Двери, у друштву са другим истакнутим српским интелектуалцима попут академика проф. др Косте Чавошког, проф. др Александра Липковског, који је у међувремену постао председник Националног просветног савета, проф. др Јасмине Вујић, проф. др Мила Ломпара, проф. др Љубомира Протића, проф. др Срђе Трифковића, проф. др Зорана Чворовића, др Зорице Кубуровић… Зашто Двери?
Могао бих дуго да одговарам на ово питање и бавим се разним аспектима деловања Двери, од њихове НВО фазе која је започела 1999. године, до данас, када су једна од најугледнијих ванпарламентарних опозиционих снага у Србији. Ипак, позабавићу се чињеницом да се Двери у овом часу једине озбиљно баве питањем здравља овог народа.
Редакција
Мило Ломпар
СЕКУЛАРНО СВЕШТЕНСТВО И МИТОЛОГИЈЕ (3)
Печат, бр. 401. од 25. децембра 2015.
Модерни свеци: Милован Ђилас и Коча Поповић
Ако је моћ – а не истина – оно на шта истински рачунају интерпретације Латинке Перовић, онда њено настојање да оправда линију револуције и да је повеже са распростирањем западне (америчке) моћи после пада Берлинског зида обележава непрекинуто трајање насиља као теоријску и практичну димензију нашег секуларног свештенства. Како је образован овај континуитет насиља? У нежељеној елити – како наша ауторка неистинито именује политичку оријентацију коју представљају Милован Ђилас и Марко Никезић – свест о кризи комунистичког поимања света створила је сасвим одређен правац размишљања, јер је обезбедила субјективни трансфер комунистичких у западна (америчка) уверења: „Ови поново рођени интелектуалци, у својој потрази за нечим чиме ће заменити историјске апсолуте који су их тако апсолутно издали, пронашли су одговор у ’Америци’, или, површније, у ’американизму’.“[1] Али, сáмо питање има и свој објективни моменат: да ли постоји неки сплет спољашњих и организованих активности које обезбеђују услове за овај прелазак некадашњих комесара на другу обалу идеолошке и вредносне реке и њихово претварање у секуларне свештенике западних (америчких) интереса?
