Светозар Влајковић
Повратак изгубљеног
Први Део: Мој рај
12. Прича
Љубав је заштита без које живимо тињајући, уколико се уопште
и може назвати животом постојање без љубави. Без љубави оту-
пљујемо, скамењујемо се. Има средина у којима се нико никоме
не радује. Нико никога не воли. Не треба далеко отићи да би се
приметио недостатак љубави.
Уђимо у самопослугу: купци задубљени у асортиман на гон-
долама, нико никога не примећује. Милиони дизајнера упињали
су се да те артикле одену у привлачну амбалажу, да привуку ми-
лионе купаца, да људе приволе потрошњи, како би се затим сви
заједно жалили на тегобе потрошачке епохе коју су створили. Ма-
ло њих уочи да склоност потрошњи у индустријској ери произи-
лази из човекове укорењене вазаности за спољни свет.
Човек је чулно биће, његова чула га спајају са светом, он је
преко њих окренут свету. Па и сама свест је понајвише окренута
спољном свету, а знатно мање – осим код духовних бића – уну-
тарњем свом бићу, својој души. Или душама наших ближњих,
које су невидљиве али итекако присутне. Разумљиво је, кад се
то има у виду, што људи зуре у рафове самопослуге, зуре, купују,
дођу кући са колицима пуним хране и ко зна чега још те се онда
питају, чудећи се себи, зашто су се толико оптеретили, и физички,
и новчано, а неуротичари и тугом. Разумљиво је , али исто тако
ваљало би све те рафове и безброј других понуда спољног света –
кабареи, фестивали, кладионице, уличне демонстрације, хероин,
рок музика, коњске трке, аутомобили, мобилни телефони и без-
број тога још – схватити као искушења којима се треба одупре-
ти зарад чистоте сопствене душе. Само ретки појединци схвате
да их испразност нагони да грабе оно чиме се та испразност не
може отклонити. Не жуде они за рибом у конзервама, за торта-
ма у кутијама, за пршутом са Хималаја, они жуде за љубављу, за
прихватањем. Грчевито држање за спољне ствари доноси похле-
пу, незадовољство другима и самим собом, завидљивост, досаду,
такмичарство, опадање интелигенције и стални осећај сирома-
штва, ускраћености, недовољности тренутка у коме постојимо.
Уђимо у метро: путници задубљени у књиге које не читају, за-
дубљени у ништа, у ништа као у нешто, њихов поглед кроз прозор
клизи по мраку подземног тунела. Свако зна да су поред њега
људи. Уместо да буде део заједништва, појединац је престарше-
ни атом који се држи за рукохват, док точкови рулају по шинама
и цвиле на окукама у мраку. Погледи атома никако да се сретну.
Такав сусрет би био двострука крађа. Два уљеза узајамно проди-
ру кроз зенице очију један другоме, у поседе личнога мрака. Те-
гоба. Тескоба. Немају шта да понуде оном другом. Милосрђе је не-
познат појам. Кроз зенице се продире у опустеле домове, који је
требало да буду храмови. Уочава се оскрнављеност тих храмова.
Оскрнавио их је страх од ништавила. Није лако поднети тако
штогод. Побегни у књигу, бежи кроз прозор, у вијугави мрак ту-
нела, у цвиљење точкова метроа, бежи од суочавања са истином.
Одахнуће на тренутак, али на улици је руља која се креће. Улица
је метро који стоји, али у њему људи корачају.
Сведени на кутије зване станови, људи су у затворима. Самима
себи стражари и кључари. Дођу пред затвор на чијим вратима је
исписано њихово име, откључају, закључају, бораве ту, једу, спа-
вају, откључају кад треба да изађу, закључају, провере да ли су за-
кључали и тако стално. Многи су толико навикли да не постоје за
друге људе да их поглед другог човека тргне као чворак заспалу
шуму. Неки су престали да стављају своја имена на плочицама у
заједничком ходнику, толико су изгубили сигурност да постоје.
Уклањају и бројеве станова. Чему бројеви кад их нико не посећује.
Једини посетиоци могу да буду лопови. Зато што пре склонити
бројеве.
Уместо људима, окружују се стварима. Дечије собе претрпане
су играчкама са којима деца не желе да се играју. Одвише су ос-
кудне за дечију машту. Деца их расклопе, у потрази за нечијим
вреднијим у њима. Нема тог вреднијег. Обојена пластика са гла-
вом робота, са пипцима ванземаљца, разне врсте страшила, ту су
и батерије које покрећу очи и мале сијалице разних боја. Једина
игра у којој деца учествују са пуним жаром је кварење играчака,
уништавање идола. Какве год да су, играчке су мртве, деци то
смета, журе да их се ослободе. Плакари су пуни погрешних покло-
на, покварених играчака. Повремено их одрасли растерећују ба-
цањем у канте за смеће кад је ноћ, док деца спавају.
Уистину, играчке не постоје, јер за дете игра не постоји. Само
за одрасле. Дете се наизглед игра. Оно каже “Играм се” док за-
право плови или лети у свом свету. Погледајте пажљиво детињу
удубљеност у пукотину на зиду, његово пипкање те пукотине, о-
душевљење или застрашеност – дечија удубљеност је проучава-
ње, а проучавање није игра. Дете проучава свет у коме се обрело.
Дете постоји као биће које још нису успели да претворе у бројку,
ма колико се социолози и демографи у томе трудили. Играчке су
изговор. Играчке не постоје. Све је озбиљно, јер свет је тајанствен,
озбиљан. Када се највише игра, дете се најмање игра, оно упознаје
себе. Или другу децу, са којом се, наводно игра. Велика је то прича.
17. Прича
Нико ми није причао о блудном сину, о ономе који је био изгуб-
љен, па је нађен, о ономе који је био мртав, па оживео. И да су ми
причали, не бих разумео. Можемо да схватимо само оно кроз шта
мо прошли. Па ни то одмах. И сопствена искуства каткад тума-
чимо тек после много година. Кад се озбиљно замислимо над сво-
јим животом и издвојимо догађаје који су због нечега нама важни,
откријемо да већи део тога што се догодило није зависило од на-
ше воље. Напротив, најважније ствари догодиле су се неочекивано,
попут онога што се назива ударац маљем, или стати на луди камен.
Појединцима је дато да оду у онострано, у надсвет. По поврат-
ку, нису у стању да нам опишу где су били, шта су све сазнали. Зар
не уображавамо да овде и сада знамо где смо, и шта нам се дешава,
и шта је то где нам се чини да смо, и ко смо ми који трпимо радњу?
Али, друкчије би се још теже живело. Заправо, не би се ни могло
опстати кад бисмо уронили у дубине тајне или се попели на њене
висове. Било како било, накнадно знам да сам растао срећан, а да
то нисам знао. Уколико је Рај синоним среће – растао сам у Рају!
Немојте се повести за уметницима који у Рају виде монотонију
вечног постојања. Уметници покушавају да надокнаде недостат-
ке пуног живљења овде, на земљи, па и у Рају очекују досаду коју
овде нису умели да савладају. Има хришћанских визионара који
нам тврде да се тамо наставља раст појединаца који су заслужили
усавршавање.
Деца су непрекидно у Рају. Чак и она плачљива. Ако хоћемо да из-
бацимо дете из раја, онда пожуримо да га начинимо сличним себи.
Шта је Рај? Целовитост бића. Деца не постоје друкчије, него це-
ловито. Тежња сваког човека требало би да буде повратак у детињ-
ство, у чистоту и безазленост. Али, то треба заслужити. Оправда-
ти поверење које смо добили самим рођењем , Његовом радошћу
да у свакоме од нас има места за Њега, Његовом жељом да свако
од нас буде Његов храм. Ако не дође до заокрета ка новом рођењу,
ка новом детињству, узалуд смо грешили и носили се са сопстве-
ном савешћу.
21. Прича
Грех започиње са покушајем човека да од себе направи личност
по сопственој жељи.
“Оче, дај ми део имања који ми припада” (Јеванђеље по Луки,
15, 12) – каже млађи син Оцу. У чему се састојао тај део имања? У
очинској љубави, да. И у способности да син и сам воли, да има
љубави у себи за читав домострој, за све људе, природу и ствари.
Има ли ичег вишег, већег, лепшег?
Добио је што је тражио, и што му је, уосталом, припадало,
оно што заправо сви добијемо кад се родимо. Али овај је, уда-
љивши се од оца, све проћердао. Понајвише на жене. Тај путник,
блудни син, бавио се ствраима које се противе очевим саветима
како ваља живети, и полако губио љубав према њему. Може ли
се љубав изгубити? Очева никако. А синовљева се троши, пре-
кривањем праве љубави самољубљем, везивањем за друге особе,
у којима види божанства или, напросто, објекте својих пожуда,
средства, ствари.
Осврнимо се – колико њих на сав глас вичу, уверавајући себе
или друге, да држе своје животе у својим рукама, да су творци
своје среће. Још је Цицерон поучавао своје сународнике да је
сваки човек ковач своје среће. Колико недовршених учитеља. Чак
и он, кога историја није заборавила. Доиста, сваки човек настоји
да од себе начини лик достојан поштовања, међутим, узори се то-
лико разликују да најчешће добијемо успешне људе који су себе
обманули лажним циљевима. Као тај блудни син. Кад прођу неке
године, утврдиће да се сва та воља, заправо самовоља, распала о
хриди испразног живљења. Понекад, они и сами то схвате, али
никако да утврде узрок. Радије ће се изговарати судбином. Суд-
бина им је прихватљива, јер их ослобађа одговорности. Ако им је
суђено, ако све мора да буде тако како се дешава, они су невини.
Лакше је тако него признати грех, покајати се, замолити за опро-
штај. Али, треба знати шта је грех, кога замолити за опроштај,
имати снагу за покајање, снагу којом се ломи сујета, умишљена
величина, укратко – гордост.
Нико ме није учио да своју вољу подређујем Његовој, јер ме ни-
ко није учио да Он постоји. И зато, док је моја душа пловила
слична облаку на бескрајном небу, помишљао сам да будем јед-
нога дана ово или оно. Негде дубоко у мени сакривен, Он ми је
помагао да не застраним, већ да своју слободу користим управо
да не бих застранио. Тако чини са сваким, али неће свако да при-
хвати благодати.
Гледао сам унаоколо, уочавао промашаје наших ближњих. Јед-
на девојка је хтела да постане оперска певачица. Знао сам, чим је
пустила глас у учионици, да нема ништа од тога. Касније се то пот-
врдило. Гледао сам унаоколо и учвршћивао се у уверењу да је од
исправног избора позива или улоге у друштву важнија чиста
душа. Ако си је сачувао, тад је неважно да ли си чистач ципела
или венецијански дужд. Самим тим моји промашаји били су по-
следица лоших процена које сам с лакоћом признавао, никад уне-
срећен што ми се није остварило ово или оно.
Гледао сам. Наслућивао шта ће бити са овом или са оном осо-
бом. Највише до чега су досегли је извесна професорска пракса,
или неко амбасадорско место. Запрепастили би се кад бих им
рекао да су блудни синови и кћери. И да то није увреда, већ стање
које се може изменити.
(У идућем броју вам доносимо неколико одломака из 2. дела ро-
мана – ОДЛАЗАК )
Мирко Палфи
Зрнца духа бисера расутих
”Код неких од вас се стално пројављује немир.
Он долази од недостатка љубави.”
Теодор Студит
Момо Капор (1937-2010)
“Ретки си народи који као Срби толико воле награде, ма каве оне
биле, од књижевних па до оних које додељују фабрике безалко-
холних пића када неко сакупи сто запушача. И нема тог срског
писца који не очекује Нобелову награду за књижевност већ пос-
ле прве збирчице песама у меком повезу. И нигде на свету не до-
дељује се толико награда као код нас. Не постоји тако мала ва-
рош, паланка или забита касаба чији се житељи једног дана неће
сетити да се у њој родио и једно време живео, или само летовао
код тетке, неки знаменити песник, астроном или какав већ одав-
но заборављени хајдучки харамбаша. Чим га се сете, мештани ће
се састати у кафани или пред Задружним домом, и пијући пиво
из боце, одлучити да организују Фестивал или Недељу посвеће-
ну том великану са наградом која ће носити његово име.”
Светозар Влајковић (1938)
“Знање о вери је безвредно ако немаш веру. Тек уз веру стиже и
право знање. Удаљавање свести од душе, квар је који се тешко
може поправити. Једнако као и удаљавање човека од Бога. То уда-
љавање је болесно. Људи чија се свест удаљила од њихове душе,
неминовно су безбожници. Чак и онда кад су убеђени да бољих
верника од њих нема.”
“Нисам знао шта је савест али сам је итекако осећао. Нико ни-
је рекао да је савест курир наше душе кога она шаље уму да би га
покренула на исправне ствари. Уколико ум не прихвати поруке
душе, настаје борба, коју ми осећамо као грижу савести. Нисам
знао да је у свакоме од нас уписан Закон којим се руководимо и
не знајући, ни да је сваки прекршај тога Закона кажњив, било
одмах, било у неком будућем тренутку. Нико не може избећи
казну, ако ју је заслужио по том Закону.”
Предраг Драгић Кијук (1945-2012)
“Уморна од креативног и јеретичког духа који ју је створио, евро-
атлантска цивилазија је посегнула за униформношћу и безлич-
ношћу света јер је философију тајне живота заменила филосо-
фијом владања. Политика је премрежила духовну радозналост
у име идеологија потчињавања. Да би га придобила сасвим, чо-
веку је понуђена популистичка утопија, која га своди на прои-
зводну и потрошачку машину, потпуно безгласну за властодр-
шце и незаинтересовану за свет око себе. Према томе, америчка
моћ је заснована на тој тривијалној субкултури која се успешно
шири и на Европу као њен протекторат.”
“Амерички тријумфализам је у безброј случајева показао да,
уподобљавајући се социјалном дарвинизму, своју искључивост
дугује секташком погледу на свет и реализованом хришћан-
ству без Христа. Презир према другом животу, као светости бо-
жанског дара, није само пробудио неоколонијални политички
апетит колико приврженост расистичкој култури.”
“Да би се савршенство остварило на Земљи, потребан је народ,
и то изабран народ који ће после свих цивилизацијских греша-
ка бити у стању да испуни наде човечанства. Очито, секуларизо-
вани посвећеници нису, у одступању од Христових таблица жи-
вота, уочавали кључни проблем суноврата глобалне хришћан-
ске заједнице, већ су, напротив, у хришћанству препознавали
препреку за остварење новог раја.”
Дипак Чопра (1947), индијски песник, лекар
“Потребан је унутрашњи раст да бисте приметили дубљу вред-
ност доброте. У суштини, људи су добри због оног што јесу: до-
брота је квалитет бића. Када једном то откријемо, престајемо
да меримо људе по њиховим достигнућима. Очекујемо доброту
као део њиховог бића, баш као и нашег властитог. Када се то до-
годи, не очекујемо више награду за то што чинимо добро. Више
не дајемо љубав када су људи према нама добри и не повлачимо
је када су лоши. Уместо тога љубав постаје стална. Она једно-
ставно јесте. Људи који су достигли тај ниво заиста поседују
своју љубавну причу…”
“Сврха живота је искусити што већу срећу. Срећа је крајњи
циљ сваког другог циља. Већина људи има утисак да срећу рађају
успех, гомилање богатства, здравље и добри односи са партне-
ром. У друштву се осећа огроман притисак у погледу веровања
да су наведени успеси исто што и достизање среће. Међутим, то
је погрешно. Успех, богатство, добро здравље и квалитетни од-
носи јесу нуспроизводи среће а не њен узрок.”
Харуки Мураками (1949), јапански писац
“Бол је оно одакле се рађа преиспитивање. Нису то године старо-
сти, а још мање је то брада.”
“Чак и када сећање успешно негде заметнеш, чак и када оно
потоне негде сасвим дубоко, не можеш да избришеш историју
коју је оно произвело. То је нешто што би требало да запамтиш.
Историја се не може ни избрисати ни изменити. Јер би то било
равно уништењу твог бића.”
“Слободно размишљати, на крају крајева, делом значи и на-
пустити сопствено тело. Изаћи из скученог кавеза свог тела,
ослободити се стега и пустити чисту логику да узлети. Логици
подарити природан живот. То је суштина слободе мишљења.”
Афоризми
Саша Јовичић
– Некад сам био оптимиста, сад сам патриота.
Сергеј Скорупан
– Годо је стигао. Боље сутра само што није.
Александра Мијалковић
– Минут ћутања је знак одобравања.
Ненад Вучетић
– Кум царује, младост дрогу ваља!
– Контролишем ситуацију. Држим се за сламку!
Иван Срећковић
– Откако је враг однео шалу, у Паклу је настало општенародно
весеље!
Горан Гаћеша
– Читајући басне, у њему се пробудила звер.
Александар Чотрић
– Он је успешан бизнисмен. Још је жив.
Михајло Ћирковић
– Ахил није страдао због слабе пете, већ због окретања леђа.
– Живим – дакле умирем.
Звездана Станковић
– Покоран се поклони, да се непокоран боље види!
Нинус Несторовић
– Одувек је припадао владајућој странци, ма како се она звала.
Влентина Терзић
Изађи на светлост
Изађи на светлост
покажи се у ноћи
под уличним фењерима
да наслутим само
да те разобличим
коначно
и презрем у свом болу
и понижењу.
Изађи на светлост
и раздани моју срџбу
моју праслику себе саме
да поново вратим.
Изађи на светлост
и покажи
да си нико и ништа
и да се тобом потиру ноге
преподобних Јего.
Изађи на светлост
и покажи се у ноћи
у којој би Предан
чак и више
Самог себе предавши
и разбиј се о камен
што је постао јастук
за будне Њега ради.
Владимир Вукомановић
Суства
Блискa сaм сликa.
сaкривни блeсaк видeлa. сунцe и aрaбeскa.
нeусклaдив пeскaни кивoт, припитих усaнa.
(нe)oчeкивaнa живoпис тeлa, лaкa кao сeнкa oбeлискa.
Ипaк, jeдинo je нaшa жeљa дирљивa. Jeр, вoљeњe и jeстe дaљинa.
Нoздрвe су нaм, зaпрaвo, блискe и ми сe сaмo, пoпут
нaдрaжљивих живoтињицa, њушкaмo, ћудљивo.
Oд њих друкчиje, сигурнo je нaшe искључивo пoрeђeњe, кр-
тoшћу рeчи,
aли свe дa нaнoвo бивaмo, кao зa игру, кртицe: тaj бурни нaпр-
стaк прaхa штo сoбoм гa тaрe и рaзмрви зeмљa.
Изглeдaлo je лaкo, нeкaд, другoм привити сe уз тeлo,
нeзaмисливo дa oд сaмoг нaгoвeштaja трeпeриш, испoд глaднoг
пoнoрa, живo.
Стoгa штo ткивo je тeшкo и рукa пустa. Пoкрeт – крхaк.
Стoгa штo, схвaтaш, тугoм сe трaжи плoт, тeжe кaд жудњa je
нужнa и укрoћeњe случajнo.
Стoгa нaм пршљeнoви пoд jaгoдичнoм чиoдoм чилe кao дaлeкe,
тeшкo зaвejaнe jeлкe
и, тaкo сaмoтнoм, сaмo тeгoбнa прeдстojи – бeлутaк штo
лeдeнoм нoћи пo лeђимa бeспутнo плутa
дa пoд њим нeпрeкиднo пoстaje живa мaглинa – кaквa дивнa, и
нeжнa, a нeдoхвaтнa блeдoжутa динa.
Измeђу, oстajу oћутaнe рeчи, мoгућнoсти глaсa, oћутaнa
хaoтичнa судaрaњa сунaчних чeстицa.
Дa, присуствa су нaм, oнaквa, билa лaкa и рaзумљивa, aли живa
тeк у ишчeзнућу.
Стoгa прст нa уснe (нa уснe) и склoпљeних oчиjу пoљубити,
склoпљeнe;
дa нe минe пoрукa мимo нaс узмимo тиши зa вoштaнe уши
вoсaк, дa штo je у њeму у свoje их утиснeмo,
и oслухнeмo – кaкo шкoљкoм сe мрeшкa, кaкo прихoди
суствo
Дoдир, ниси.
Ниси, мoждa, живo.
И при свeм тoм, ти нeпoрeцивo, и вeрнo, милуjeш штo нисaм ту.
Штa би с цeлинoм – тoликo присниje кaд у двe нeмирнe рибe,
дрхтaвих oчиjу,
кao у oкнo у oкeaн у oглeдaлo (пa пoвeруjeш дa нeмa мeнe вaн
тeбe, дa тeбe вaн мeнe нeмa)
жeљoм си утoпљeнo?
Jeр, твoja врлинa je слaбoст.
стoгa сaдa друкчиje бoлeшљивo прoзирнo тихa мaлaксaлoст
нa кoнцу рaширeних руку oгoлeлo рeбрo
бeз прeзрeњa нeмa бoлa o чeкaњe oбeшeнo зaгрлиш
И, бeзaзлeнo, сaд мoжeш, и кao лaхoр,
дa oсмoтриш кoрaк, пoслeдњи пут, пa пустиш сe њимe.
Jaнуaрoм прoшeтaвши, нaшe ништa дa згуснeш у шуштaњe и
тишину,
дa њимa нaвeстиш искрeнoст, нaш сусрeт и смeх.
Тoпли снeг.
Дa, (нe)jaснo, с ивицe искуствa видиш
кaкo je рaђaњe увeк и свeгa рaђaњe из
кaкo oвo сaд сурo jутрo je тoплa жeнa, нaручje, блaгo нaпуклo
jaje у утрoби мajкe;
oвa oбaлa oблa и бeлa oблaчнa шaкa, слeпo дoдирнo oкo, пoд
кojим црвeнa пa блeдa нaшa кoшуљa
спaдa – дa тим сaмичним прoзoрoм, пa oбзoрjeм, лeпoтa нaпу-
сти oклoп
Оливера Марковић
Живот. Мозаик. Играчка.
када мајка је заспала
и када је у фотељи остао њен отисак
и када је фијук прозор замрачио
када нисмо данима ништа померали
око није плакало
и онда кад је свећа палацала
успомене изгореле
када је кућа без људи се пробудила
на згаришту када је дете зачето
језива шкрипа је јецала
детињство уништено
склапали смо разједене светове
питали време где је време
да ли цветови камени миришу лако
а сама девојчица плава
збуњена лута градовима вртовима
и обично јутром мајку дозива
понекад разрушени мозаик сања
играчка је саплете
ручице у непознато пружа
нема
нема
бомбе слика
пуцњи смех ломљавина
још одзвањају отвореним собам
Вук Арсеновић
Морална порука Андрићеве “Приче о кмету Симану”
Можемо ли рећи да је Иво Андрић с правом нобеловац? Да
ли Андрићева дела сведоче о величину његове личности? Да
ли бројне приповетке јединог српског нобеловца носе у себи
моралне хришћанске поуке и едукативни смисао? Сагледајмо,
између многих, његову приповетку Прича о кмету Симанy.
Сима Васковић је човек чији живот би свако у том времену
волео имати: обрађује земљу тихом и смиреном аги, који га не му-
чи као што то раде друге аге. Ожењен је и има двоје деце, а једина
обавеза му је да на годишњем нивоу даје аги трећину од плодова.
Ага, Ибрага Колош, је доброћудни Турчин, који се задовољава
малим стварима, а у својој кроткости чак иде код кмета по свој део,
иако је кмет званично био дужан да одлази аги. Дакле, Андрић
нам већ на самом почетку износи реалну животну слику племе-
нитих људи и просечног живота кметске породице тог времена.
Али, на тло Босне и Херцеговине долази нова власт, нови цар.
Избијају немири и Аустрија окупира читаву државу, али се закон
у односима између аге и кмета није променио. Тако у јесен ага
Ибрага оде свом шљивику, а тамо његов кмет лежи под плодном
граном и не устаје пред својим господарем. Како је људска гор-
дост страшна! Ето, слугу запоседне демон гордости и пред госпо-
дарем се не усправи. Андрић нас поново суочава са реализмом,
но, тек на крају схватамо колики је, уствари, познавалац људске
душе која ходи странпутицом. Ага је овим кметовим гестом увре-
ђен, али му смирена природа не допушта да учини погрешан ко-
рак, него само посматра кмета како се гордо одмара у плодном по-
љу, као да је све његово. Андрић не прича о Турчину и Србину, ни
о муслиману и хришћанину, већ о чистој души и души испуње-
ној егоизмом и среброљубљем. Кмет је жељан богатства и себи
присваја оно што му не припада. Како то знамо? Док је кмет гово-
рио да је све ово сада његово власништво, аутор напомиње да је
главу окретао на све четири стране света, а најзад и ка небу. Ово
је симболика која објашњава развитак гордости у души човечи-
јој. Најпре зажели мало (агину њиву), затим жељу шири на друга
поља, на све четири стране света, и на крају га гордост толико за-
слепљује да гледа и ка небу желећи да постане већи и од Бога. На-
стаје расправа у којој ни сељак ни ага не дају посед другоме, а онда
следи ћутање, које показује ко је какав човек. У тишини која је
настала, кмет је смишљао шта још да каже аги и како да га увреди,
а ага како да смири и промени узрујаног кмета. Овим је указано
да љубити ближње није својство само хришћанства, или ма које
друге вере,већ човештва. Бити човек значи волети друге, ма којој
вери припадали. Кога Бог воли, тога и кара, те тако јесте наишло
зло на добронамерног и мирољубивог агу, који је спао на то да
моли слугу за канту шљива, како му се не би свет наругао због
празних шака. Но, кмет одбија уживајући у мераку да гледа агу
празних шака, жељан освете, јер су, како каже, “четристо година
Турци јахали нас”, а сада је ред да се то промени.
Нисмо ли ову слику унижења господара већ гледали? Није ли
крсном жртвом страдао Сам Бог и био понижен од слугу својих?
Ага у причи поново бива понижен од кмета, који купује коња
и с намером улази у дућан “бившег” аге да би ликовао што овај
нема робе. Ага се, међутим, почео смиривати мишљу да су други
и више од њега изгубили и да треба бити срећан због хлеба који
има да дâ својој породици. Ово је пример држања неисквареног
човека. Он не куне кмета и не жели му да изгуби оно што је при-
својио, већ се смирује и узноси хвалу Богу и за оно мало што му
је дато, не кидишући на Бога због одузетог му иметка. Изнова
се догађа прича о Јову, а ага, слично овом библијском лику, чува
своју смиреност и поред свих пропасти.
Симан је позван на суд, где му се чита (неизмењени) турски
закон о односу између кметова и ага. То је закон који је оптужени
“бивши” кмет исмејао пред свима, због чега је избачен из суда и
затворен на осам дана у затвор. Тако су и многи свети оци говори-
ли о Старом завету, да је, наиме, остао као валидан закон, иако је
Христос установио нови савез са људима. Слично Симану, многи
су исмевали стари закон.
У причи се појављује бивши учитељ, а садашњи писар Алекса,
који је пијаница и пробисвет, а коме се Симан обраћа за помоћ да
му напише “уток”. Алекса је тип променљивих људи који не дају
вери на значају, те је тако, изгубивши службу, прешао у ислам ми-
слећи да ће му то помоћи, али се доласком хришћанске аустријске
царевине “вратио” Христу. Да ли је случајно Иво Андрић једном
лику подарио такав карактер? Сигурно није! Писац нам показу-
је да се сличан сличном радује и да од оваквог користољубивог
човека помоћ може тражити неко њему сличан, човек огрезао у
греху – кмет Симан. Код пијанице Алексе Симан се по први пут
напија, завршава у затвору због антидинастичких песама и песама
против закона (тачније против ага, који су законом заштићени). У
том тренутку живот почиње да му иде низбрдо ходећи ка једном
правцу – смрти. На путу му је ракија сапутник, а све је узроко-
вано, подсетимо се, гордошћу. Умиру му оба сина, а он све мање
времена проводи у кући. Поново је позван на суд, а овог пута му је
одузето имање, добија туберкулозу и, коначно, жена га напушта.
Од кмета са срећним животом, добрим агом и сређеном породи-
цом постаје имућни властелин, погођен стрелом гордости, а због
исте стреле је сада остављени и депресивни просјак и пијаница.
Не читамо ли у редовима ове приповетке најреалнији пут човека
оболелог од неизлечивих болести – гордости и очајања?
Сада наступа тужни део приче у ком пијаница Симан машта и
покушава да царском амиџи (који долази у Сарајево) изнесе своју
проблематику, надајући се да ће му се вратити отето. Нов учитељ
га издаје, пријављује Симанову намеру полицији, а кмет заврша-
ва у затвору три дана. После тога се Симан настанио у механи
крај реке, где прича са још једним пијаницом, Салихбегом Ха-
симбеговићем, о себи као о револуционару, чија ће идеја засигур-
но заживети, мада он то неће доживети. Занесен том идејом, он
“ће скончати једног дана, негде на клупи, уз механски зид”.
Тим речима се завршава ова поучна прича написана руком
познаваоца људске душе, једним од војвода српске књижевности,
руком Иве Андрића.
Какву нам поруку носи цела прича?
Задовољимо се малим стварима и не тражимо оно што нам
не припада. Засејавши семе гордости у себи, наша душа постаје
незасита, а незаситост води само ка депресији, погубној за нашу
душу, како су говорили многи свети оци.
Не очајавамо због животних неприлика, које су нормалне у
једном људском животу, а угледајмо се на оне који су као ага, јер
на крају увек долази награда. Овај стрпљиви Турчин, не залазећи
у очајање, дочекао је да му имање буде враћено и започео је свој
живот испочетка.
И на крају, гледајући пример кмета Симана, искористићемо
мисао из саме приповетке, која нас учи да онај који лечи тугу у
ракији не умире од жалости, већ од ракије. Лек за депресију није
алкохол. То не говори само црква и велики духовници и свети
оци, већ све институције које воде бригу о човековој души, сва
научна истраживања и здрав разум.
Разни су путеви који могу довести до шизофреније и сваком
може “покуцати на врата.” Борити се са њом је задатак сваког
човека, али средство борбе не сме бити алкохол. Одбацивши тугу,
прихватамо радост. Зато потражимо радост у Васкрслом Христу,
Који, уставши из срца земље, даде нама радост вечну. Радост не
чини ни новац у који је Симан полагао наду, нити какво матери-
јално добро, већ захвалност за свако мâло дато нам од Господа,
као што и ага захвали Богу за хлеб који има да дâ својој породици.
Његов позитиван став можда није ту ни због тог хлеба, већ због
оних којима ће га дати, а то је свакако велики извор среће и радо-
сти, то је заједница пуна љубави, то је породица.
Предраг Пипер
Актуелност погледâ Меше Селимовића на реформу српског књижевног језика 1
1.
У историји словенских култура постоје личности чије су заслуге
за утемељење књижевног језика посебно велике. Њихов углед у
научним и књижевним круговима, а затим и у најширој јавности,
понекад временом постаје такав да добијају статус културних ју-
нака, понекад скоро митологизованих, утолико пре и утолико ви-
ше уколико нација има потребу за оцем свог књижевног језика
или се у утицајним културним и политичким круговима сматра
да нација има такву потребу. Пишући у есејима и полемикама,
а најразвијеније у студији За и против Вука о реформи српског
књижевног језика у XIX веку, Меша Селимовић је дао суштински
допринос превазилажењу једног културног стереотипа уз уважа-
вање многих похвалних тековина књижевнојезичке реформе о
којој је писао.
Код писаца који су истовремено универзитетски професо-
ри и научници један део њиховог стваралаштва обично остане
мање или више у сенци другог. Научни скупови посвећени цели-
ни њиховог опуса прилика су да пажњу добију и она њихова де-
ла о којима се углавном мање говори и пише. Додуше, Меша Се-
лимовић, иако није много писао о језику, написао је и студију За
и против Вука, чији се наслов памти не мање од наслова њего-
вих романа, и дао је још неколико осврта на ту тему, 2) коју је први
пут обрадио у форми чланка објављеног у часопису Живот
(SELIMOVIĆ 1964). Али, док су о романима Меше Селимовића
написане десетине књижевноисторијских студија, књига За и
против Вука у научној и широј културној јавности више је по-
зната него што је била предмет систематских испитивања. 3) И
овај рад може само делимично попунити ту празнину. Ипак, у
њему се бар може образложити потреба да се исцрпније проучи
место те студије и других радова Меше Селимовића у проучава-
њу књижевнојезичке реформе српског језика у XIX веку и дају се
поставити макар нека питања о проучавању те реформе на која
би будућа истраживања новије историје српског језика евенту-
ално пружила исцрпнији одговор.
*
У овом раду главни предмет пажње су следеће тезе: (1) Меша Се-
лимовић је међу првима у другој половини ХХ века у развијеном
облику размотрио не само познате заслуге Вука Караџића за
српску филологију и оне стране његове књижевнојезичке рефор-
ме које види као повољне него и оне њене стране које се по аргу-
ментованом мишљењу Меше Селимовића могу сматрати мањим
или већим недостацима те реформе. (2) Основа на којој је форми-
ран или реформисан неки књижевни језик, као и принципи на
којима се он развија и резултати тог развоја, морају бити стални
предмет лингвистичких испитивања, вредновања и превредно-
вања, што је начелна чињеница која мора важити и за српски
језик. (3) цењивање темеља на којима стоји савремени српски
књижевни језик не сме бити једнострано: ни као потпуно одби-
јање могућности да су нека решења већ у темељу била спорна и
касније дала доста горке плодове, ни као захтев да се после једног
и по века трајања одбаци сама основа те књижевнојезичке рефор-
ме, ради отварања дискусије о неком суштински другачијем путу
књижевнојезичког развоја српског језика.
Меша Селимовић је дао својом студијом образац како писати
о делу оних који су ушли у ред националних величина – и с аргу-
ментованим уважавањем, и с реалистичном и документованом
критичношћу, која подразумева да се говори не само о добрим
намерама и резултатима него и о недостацима, посматраним ка-
ко из перспективе времена које је том делу претходило, тако и
времена у којем је стварано, али и вредносних система каснијих
времена, укључујући најновије. Истовремено, Меша Селимовић
је показао да се научно дело, као и сâм књижевни језик, морају
посматрати и вредновати у њиховом развоју и континуитету, а не
свођењем тога развоја на неку карактеристичну фазу.
2.
Које су главне тезе што их Меша Селимовић износи на разматра-
ње у студији За и против Вука и другим радовима о истом пред-
мету? Једна од првих гласи да је “спoр oкo jeзикa oживљaвao увeк
у прeкрeтним врeмeнимa, кaд сe нeштo битнo мeњaлo у нaшeм
друштвeнoм живoту” (гл. 1) те да “Jeднa сумaрнa рeкaпитулaциja
oвих бoрби, прeњa, супрoтстaвљaњa, чeстo сурoвих, гoтoвo увeк
oштрих, ниje нa oдмeт ни дaнaс, кaд питaњe jeзикa нaшeг врeмeнa
пoстaje вeoмa aктуeлнo” (гл. 1). Тачност тих речи Меше Селимо-
вића потврдиле су не само промене у српском језику, лингвисти-
ци и друштву пре објављивања његове студије, него и оно што је
уследило као и оно што се сада догађа.
У тако одређеном истраживачком оквиру Меша Селимовић
размотрио је питања континуитета и дисконтинуитета у развоју
српског књижевног језика, класне природе сукоба између Вука
Караџића и његових опонената; улоге личности Вука Караџића
и Јернеја Копитара у остваривању њихових реформаторских ци-
љева; начина на који је Вук Караџић водио полемику о књижев-
ном језику и природy те полемике; добре стране и недостатке
Караџићевих опонената; пожељне стране и мане новог српског
књижевног језика; традицију критичког вредновања књижевно-
језичке реформе Вука, Копитара и Даничића, која у српској фи-
лологији и култури постоји у континуитету од прве половине
XIX века као и нека друга питања.
Актуелност погледа Меше Селимовића о тим питањима огле-
да се како у њиховом предмету тако и у предложеном приступу.
То су питања руралне и урбане концепције књижевног језика,
односа према континуитету или дисконтинуитету у његовом раз-
воју, начина вођења научне полемике, начина вођења језичке по-
литике, питања назива језика, српског писма, страних елемена-
та у српском језику, речника савременог српског језика, поред
неких других актуелних питања.
3.
Познато је да су идеје Вука Караџића о коренитој реформи срп-
ског књижевног језика, наилазиле за његовог живота не само на
подршку него и на отпоре међу многим ученим Србима, а међу
књижевницима и филолозима у другим народима и на подршку,
али и на резерве. Познато је, такође, да је временом подршка јача-
ла, а отпор слабио, да би постепено скоро сасвим нестао. Затим је
и у првој и у другој Југославији дело Вука Караџића било скоро
једнодушно прихваћено од водећих носилаца научне, језичке,
културне и просветне политике, а тако је углавном и данас, мада
су постојали и критички гласови. У првој Југославији, између
осталог, и зато што су се идеје бечког Књижевног договора, као и
идеје српских и хрватских вуковаца, одлично уклапале у концепт
интегралног југословенства, који је имао најјачу државну подр-
шку, а у другој Југославији, поред осталог, зато што су се те исте
идеје одлично уклапале у политички концепт братства и једин-
ства, који је такође имао снажну државну подршку. Позивање на
братство и јединство је, додуше, постепено постајало све више
декларативно – све док се није извргло у своју супротност. Идео-
логеме интегралног југословенства, а потом братства и јединства,
_______________
1) П. Пипер, Актуелност погледа Меше Селимовића на реформу српског
књижевног језика // Споменица Меше Селимовића: поводом стогоди-
шњице рођења (1910–2010) / Ур.Предраг Палавестра. – Београд: САНУ,
2010, 257–277.
2) “Између Тишина и Дервиша штампао сам књижевне оглед и есеје и
радио на студији о Вуку Стефановићу Караџићу, односно о нашем
књижевном језику.” (SELIMOVIĆ 1983: 299–300)
“У последње време привлачи ме посебно Вук. Или, тачније, проблеми
око којих се водила Вукова борба. Не оспоравајући Вука заслуге, мис-
лим да ми имамо о тој борби прилично једностране представе. А ево
зашто. Никада у научној литератури нисам пронашао шта су о Вуку
говорили његови противници. Којим су му се аргументима, научним
литерарним или интелектуалним, супротстављали. Хтео сам да по-
тражим њихову истину, оно зашто су се они залагали у борби и дошао
сам до уверења да тај ‘средњи стил’, за који су се залагали Хаџић и
Мушицки, није био баш тако несрећно решење. И не само то. Тако је
и са неким другим аргументима које смо ми често спремни олако да
усвојимо и да примимо, непроверавајући њихову ваљаност и тачност
онога што они садрже.” (SELIMOVIĆ 1983: 106–107).
3) Ипак, о студији Меше Селимовића За и против Вука писао је, анали-
тички и врло афирмативно, Павле Ивић, један од најмеродавнијих
лингвиста за питања која се у тој студији разматрају (П. ИВИЋ 1998).
Уп. у вези с тим питањем и СКАКИЋ 1988.302
Григор Гурзадјан
Паравонова поезија женског тела
Завршио сам два есеја – “Анромедин парадокс” и “Мистерија
Сатурна”. Андромеда је галаксија, а Сатурн огромна планета.
Затим сам се окренуо Паравону.
Паравонове слике рађене су у три традиционалне форме –
портрета, пејзажа и мртве природе. Тако сам импресиониран
четвртом формом његове делатности – откровењем тела жене.
Креирање женског тела у уметности, у скулптури хеленске
епохе има историју од две хиљаде и пет стотина година, а у фрес-
кама око две хиљаде година (Помпеја и Рим). Традиције у овој
форми у јерменској уметности су оскудне, оне су изван моје
естетске наклоности. Оно што ја тражим је шарм, поезија и ли-
рика женског тела као космичка фантазија… као сан, као мелан-
холија. Роденови радови су мој идеал…
Према томе Паравон се појавио и донео поезију женског тела
са собом. То је нови феномен у нашој уметности. То је наго тело
бојено широким потезима четкица, сасвим са великим уопшта-
вањима, поезија тела као васионска креација…
Тело у целини је насликано у истом тону, са једноставношћу
која допире до хипнотизације. Наго тело у окружењу природе
и под отвореним небом које је понекад плаво, понекад црвен-
касто, а понекад жуто као наранџа… Ово је поезија, визија која
припада другом свету, са које не знаш како да скинеш поглед.
Нага тела се не понављају у Паравоновим сликама. Она су раз-
личита у својим позама и расположењима, раствору боја и осо-
бито у њиховим ликовима. Од свега овога најтеже је наслика-
ти леђа жене када су изражајна средства оскудна. Тело жене с
леђа… Величанствена је Веласкезова “Венера пред огледалом”
(Национална галерија у Лондону). Паравонове слике су непо-
знате довољно, посебно оне наге и тајанствене жене. Задивљен
сам његовом брилијантном имагинацијом и великом мајстори-
јом. Емоције су у екстремној хармонији боја у његовим слика-
ма. Неко ће радије да осети него да види нежност тела. Паравон
Мирзојан је догађај у историји наше уметности.
Он наставља своја трагања и не помишља на умор. Он ће
стварати нова изненађења као да је женско тело права васиона.
Паравон следи свој унутрашњи глас, а потоњи је прави…
Разноврсност средстава која Паравон користи у својим сли-
кама очигледна је. Техника пастела има богату традицију. Овако
ми видимо Паравонове серије пастела у којима су насликана
тела жена. Ове мале серије пастела натерале су ме да сваки пут
дуго стојим испред сваког рада. Човек може видети сваки па-
стелни потез, а при томе ништа више чудно неће пронаћи у том
немиру. Све је на свом месту: тело, светло, боја, сенка чак и мрак
и пастелни потези. Ја сигурно знам шта је пастел био, али не
знам шта његова изражајна средства могу бити… То је заиста
изненађење.
Мислим да ове Паравонове серије пастела морају имати стал-
но место у музеју. То је нешто као аларм подизања “Јерменског
дегасирања” са хоризонта.
…У мојој кући у Гарнију музика свира до поноћи, различите
симфоније…
Тамо су слике на зидовима, а мало ниже, са стране, велики
сто и мали томови класичне уметности. Паравонов фолио пун
слика нашао је своје место међу њима…
Гарни, Јерменија
2005.
Превео са енглеског Радомир Батуран
Елен Гајфеџјан
Паравон Мирзојан – свет уметника, обдарен тајанственом перцепцијом
Када је имагинарна интелектуална генијалност постмодернизма
нешто скривено испод коровa лажног сликарства, управо шар-
латанизма, модерни уметнички живот је пре свега досадан, упра-
во шарлатанизам. Из дана у дан носталгија за класичном умет-
ношћу и за њеном пластичношћу постаје очигледна. Баш такву
уметност за којом смо чезнули можемо видети у радовима јер-
менског сликара Паравона Мирзојана. Средином седамдесетих
прошлог века, када је сликарство још било призната естетска
активност, Мирзојан је могао кренути имплицитно напред слу-
шајући своје младалачке идеале. Међутим, он није могао избећи
трикове ума и свој однос према радикалним специфичностима
постмодернизма.
Ипак, креативна личност се развија управо у општем стању
свог времена, а не неког другог. Али, та релација је понекад ви-
ђена у страним утицајима, карактеристичним за постмодерни-
зам, једва приметним, са малим изузецима. Ово само одаје се-
ћања на странца, као да су кодирана на генетском нивоу, али не
бруталним и агресивним триковима њихове кулуминирајуће
фазе која елиминише све препреке. Мирзојанова уметност нема
никакве везе са овим осећањем постмодернизма.
Она има само значење пластичности, где је главна естетска
референца уметничка проба фовизма реимпретираног од стра-
не модерног уметника. Али позадина наизглед спонтаног кре-
ативног импулса велико је мајсторство и јака школа правог
професионализма. То је управо та школа, коју су прошли многи
следбеници такозваног пиктуралног сликарства студирајући у
Јеревану, Москви и Лењинграду (данас Санкт-Петербург), као
Мирзојан, чији стил и даље остаје један од главних трендова и
ослонац развоја јерменског сликарства. Основу уметникове веш-
тине и његових слободних потеза четкама чини намера да про-
учава видљиву стварност.
Перманентан модел слика, рад на чистом ваздуху и страст-
вена истраживања управо овог феномена деценијама му дозво-
љавају му да слободно допире у импресивне генерализације
креираних уметничких слика. Током развоја свог свеукупног
стваралачког деловања, не повремено, заједно са уљима на плат-
ну, Мирзојан је савршено овладао техником пастела. Дисципли-
нoвана улога наученог писма је да прецизира дозвољене грани-
це сликарске разузданости.
Развој Мирзојанове уметности се не разликује променом
стилских структура, облицима и изражајним средствима сли-
карства и различитих концепција. То се углавном постиже са
промишљеним мењањем боја током времена.
Као што се ритам и различити тонови исте мелодије могу
мењати, тако се и иновацијом палета уметника који верује у
емотивни значај боја може само развити и продубити савршено
јединство смисла. Мирзојанова уметност нам је представљена
у свим изложеним радовима. Сам егзистенцијални свет, који је
компонован на Мирзојановим платнима и картонима у новим
варијантама, заправо је непроменљив. Данас су зелена и љуби-
частоплава или светлоплава илузије лепог и тајанственог. У то
време уметник је доживљавао те илузије-снове у другом спек-
тру боја. Али онда и све више и другачије јер боје сада терају по-
сматрача да мисли о постојању, као и о њиховим недоступним и
фасцинантни мистеријама.
Паравон Мирзојан је рођен у једном од најлепших крајева ре-
гије Сисиан у Јерменији. То је планинско подручје са мистичном
природом. Осећање велике виталистичке снаге природе било
је утиснуто у његово срце постајући основа за његову пантеис-
тичку перцепцију света. Овде су корени поетике афирмације
живота његових сликарских платна, да ли су још увек животи,
пејзажи, радови жанровске уметности и субјекти композици-
ја фигура жене или женских актова. Последњи радови показују
управо низ различитих начина женствености. Уметнички испо-
ведни став уметника према свету пронашао је највидљивији од-
раз у њима. Њихова варијабилност и суштина се сигурно може
упоредити са вечним ремек-делима јерменске средњовековне
љубаве лирике, на пример, са хајренима (средњовековна песнич-
ка форма) Наапета Кучака: “Они су о љубави без икаквих прави-
ла, љубави, која има само једну снагу – снагу срца” (Л. Мкртчjан).
Већина јерменских сликара увек је уважавала величанстве-
ну лепоту жена и њихову моћ рађања. А. Бажбеук-Меликјан је
највернији сликар у овој мисији који је потврдио да су само жене
универзална тема стварања које су изгледале славно у сликар-
ству. У том сталном опсегу (сем припадности огромној групи
слика жене у светској уметности) Мирзојанова уметничка дела
зузимају своје специфично место. У овом посебном уважава-
њу, најзначајнија су његова платна насликана у жанру “ново”, у
коме преовладава емотивна перцепција женске голотиње, без
било каквих детаљнијих студија. Мирзојан није сликао наго-
сти без креативности, у којима тријумфује еротска атрактив-
ност; већина његових слика су, такође, необично маштовите.
У њима нема ништа што је више конкретно, ни индивидуално,
не постоји ништа у њима од унутрашњег света што би се могло
одразити у њиховом изгледу. То је само жена, генерализована и
апстрактна слика, укључујући и карактеристичне црте. Умет-
ник није заинтересован за личне особености. Он је прилично
равнодушан према конкретном моделу. Ово је, између осталог,
особито огледа у његвим портретима жена. Они не изражавају
лирску контемплацију ни поетски унутрашњи свет модела, него
управо свет самог уметника. Када је уметник прави, главни
предмет његове уметничке ензуалности дела, што је строго не-
упоредиво са јавношћу, онда сама природа насликане нагости
самој себи умањује акценат и тако помера посматрање голотиње
на други појмовни ниво.
Намернa “замагљеност” обимног сликарског стила, условност
пластичних форми, потеза и изостављања средстава су која чи-
не Мирзојанове импровизације разноврсним и која нас ментално
изводе из стварности. Разлог да највећи опсег дају боје: љубичаста,
тиркизна, емералдплава, јоргована, винскоцрвена, рубина, там-
ноплава и тамноцрвена у креирању имагинарног простора умет-
ника, који је ван времена и где не постоји ништа тривијално и
земаљско. Цео креативни свет Паравона Мирзојана изгледа да је
инспирисан управо овим истинским осећањем. Ово је свет умет-
ника, обдарен тајанственом перцепцијом.
Превео са енгелског Радомир Батуран