Актуелност погледâ Меше Селимовића на реформу српског књижевног језика 1

1.
У историји словенских култура постоје личности чије су заслуге
за утемељење књижевног језика посебно велике. Њихов углед у
научним и књижевним круговима, а затим и у најширој јавности,
понекад временом постаје такав да добијају статус културних ју-
нака, понекад скоро митологизованих, утолико пре и утолико ви-
ше уколико нација има потребу за оцем свог књижевног језика
или се у утицајним културним и политичким круговима сматра
да нација има такву потребу. Пишући у есејима и полемикама,
а најразвијеније у студији За и против Вука о реформи српског
књижевног језика у XIX веку, Меша Селимовић је дао суштински
допринос превазилажењу једног културног стереотипа уз уважа-
вање многих похвалних тековина књижевнојезичке реформе о
којој је писао.
Код писаца који су истовремено универзитетски професо-
ри и научници један део њиховог стваралаштва обично остане
мање или више у сенци другог. Научни скупови посвећени цели-
ни њиховог опуса прилика су да пажњу добију и она њихова де-
ла о којима се углавном мање говори и пише. Додуше, Меша Се-
лимовић, иако није много писао о језику, написао је и студију За
и против Вука, чији се наслов памти не мање од наслова њего-
вих романа, и дао је још неколико осврта на ту тему, 2) коју је први
пут обрадио у форми чланка објављеног у часопису Живот
(SELIMOVIĆ 1964). Али, док су о романима Меше Селимовића
написане десетине књижевноисторијских студија, књига За и
против Вука у научној и широј културној јавности више је по-
зната него што је била предмет систематских испитивања. 3) И
овај рад може само делимично попунити ту празнину. Ипак, у
њему се бар може образложити потреба да се исцрпније проучи
место те студије и других радова Меше Селимовића у проучава-
њу књижевнојезичке реформе српског језика у XIX веку и дају се
поставити макар нека питања о проучавању те реформе на која
би будућа истраживања новије историје српског језика евенту-
ално пружила исцрпнији одговор.

*
У овом раду главни предмет пажње су следеће тезе: (1) Меша Се-
лимовић је међу првима у другој половини ХХ века у развијеном
облику размотрио не само познате заслуге Вука Караџића за
српску филологију и оне стране његове књижевнојезичке рефор-
ме које види као повољне него и оне њене стране које се по аргу-
ментованом мишљењу Меше Селимовића могу сматрати мањим
или већим недостацима те реформе. (2) Основа на којој је форми-
ран или реформисан неки књижевни језик, као и принципи на
којима се он развија и резултати тог развоја, морају бити стални
предмет лингвистичких испитивања, вредновања и превредно-
вања, што је начелна чињеница која мора важити и за српски
језик. (3) цењивање темеља на којима стоји савремени српски
књижевни језик не сме бити једнострано: ни као потпуно одби-
јање могућности да су нека решења већ у темељу била спорна и
касније дала доста горке плодове, ни као захтев да се после једног
и по века трајања одбаци сама основа те књижевнојезичке рефор-
ме, ради отварања дискусије о неком суштински другачијем путу
књижевнојезичког развоја српског језика.
Меша Селимовић је дао својом студијом образац како писати
о делу оних који су ушли у ред националних величина – и с аргу-
ментованим уважавањем, и с реалистичном и документованом
критичношћу, која подразумева да се говори не само о добрим
намерама и резултатима него и о недостацима, посматраним ка-
ко из перспективе времена које је том делу претходило, тако и
времена у којем је стварано, али и вредносних система каснијих
времена, укључујући најновије. Истовремено, Меша Селимовић
је показао да се научно дело, као и сâм књижевни језик, морају
посматрати и вредновати у њиховом развоју и континуитету, а не
свођењем тога развоја на неку карактеристичну фазу.

2.
Које су главне тезе што их Меша Селимовић износи на разматра-
ње у студији За и против Вука и другим радовима о истом пред-
мету? Једна од првих гласи да је “спoр oкo jeзикa oживљaвao увeк
у прeкрeтним врeмeнимa, кaд сe нeштo битнo мeњaлo у нaшeм
друштвeнoм живoту” (гл. 1) те да “Jeднa сумaрнa рeкaпитулaциja
oвих бoрби, прeњa, супрoтстaвљaњa, чeстo сурoвих, гoтoвo увeк
oштрих, ниje нa oдмeт ни дaнaс, кaд питaњe jeзикa нaшeг врeмeнa
пoстaje вeoмa aктуeлнo” (гл. 1). Тачност тих речи Меше Селимо-
вића потврдиле су не само промене у српском језику, лингвисти-
ци и друштву пре објављивања његове студије, него и оно што је
уследило као и оно што се сада догађа.
У тако одређеном истраживачком оквиру Меша Селимовић
размотрио је питања континуитета и дисконтинуитета у развоју
српског књижевног језика, класне природе сукоба између Вука
Караџића и његових опонената; улоге личности Вука Караџића
и Јернеја Копитара у остваривању њихових реформаторских ци-
љева; начина на који је Вук Караџић водио полемику о књижев-
ном језику и природy те полемике; добре стране и недостатке
Караџићевих опонената; пожељне стране и мане новог српског
књижевног језика; традицију критичког вредновања књижевно-
језичке реформе Вука, Копитара и Даничића, која у српској фи-
лологији и култури постоји у континуитету од прве половине
XIX века као и нека друга питања.
Актуелност погледа Меше Селимовића о тим питањима огле-
да се како у њиховом предмету тако и у предложеном приступу.
То су питања руралне и урбане концепције књижевног језика,
односа према континуитету или дисконтинуитету у његовом раз-
воју, начина вођења научне полемике, начина вођења језичке по-
литике, питања назива језика, српског писма, страних елемена-
та у српском језику, речника савременог српског језика, поред
неких других актуелних питања.

3.
Познато је да су идеје Вука Караџића о коренитој реформи срп-
ског књижевног језика, наилазиле за његовог живота не само на
подршку него и на отпоре међу многим ученим Србима, а међу
књижевницима и филолозима у другим народима и на подршку,
али и на резерве. Познато је, такође, да је временом подршка јача-
ла, а отпор слабио, да би постепено скоро сасвим нестао. Затим је
и у првој и у другој Југославији дело Вука Караџића било скоро
једнодушно прихваћено од водећих носилаца научне, језичке,
културне и просветне политике, а тако је углавном и данас, мада
су постојали и критички гласови. У првој Југославији, између
осталог, и зато што су се идеје бечког Књижевног договора, као и
идеје српских и хрватских вуковаца, одлично уклапале у концепт
интегралног југословенства, који је имао најјачу државну подр-
шку, а у другој Југославији, поред осталог, зато што су се те исте
идеје одлично уклапале у политички концепт братства и једин-
ства, који је такође имао снажну државну подршку. Позивање на
братство и јединство је, додуше, постепено постајало све више
декларативно – све док се није извргло у своју супротност. Идео-
логеме интегралног југословенства, а потом братства и јединства,
_______________
1) П. Пипер, Актуелност погледа Меше Селимовића на реформу српског
књижевног језика // Споменица Меше Селимовића: поводом стогоди-
шњице рођења (1910–2010) / Ур.Предраг Палавестра. – Београд: САНУ,
2010, 257–277.
2) “Између Тишина и Дервиша штампао сам књижевне оглед и есеје и
радио на студији о Вуку Стефановићу Караџићу, односно о нашем
књижевном језику.” (SELIMOVIĆ 1983: 299–300)
“У последње време привлачи ме посебно Вук. Или, тачније, проблеми
око којих се водила Вукова борба. Не оспоравајући Вука заслуге, мис-
лим да ми имамо о тој борби прилично једностране представе. А ево
зашто. Никада у научној литератури нисам пронашао шта су о Вуку
говорили његови противници. Којим су му се аргументима, научним
литерарним или интелектуалним, супротстављали. Хтео сам да по-
тражим њихову истину, оно зашто су се они залагали у борби и дошао
сам до уверења да тај ‘средњи стил’, за који су се залагали Хаџић и
Мушицки, није био баш тако несрећно решење. И не само то. Тако је
и са неким другим аргументима које смо ми често спремни олако да
усвојимо и да примимо, непроверавајући њихову ваљаност и тачност
онога што они садрже.” (SELIMOVIĆ 1983: 106–107).
3) Ипак, о студији Меше Селимовића За и против Вука писао је, анали-
тички и врло афирмативно, Павле Ивић, један од најмеродавнијих
лингвиста за питања која се у тој студији разматрају (П. ИВИЋ 1998).
Уп. у вези с тим питањем и СКАКИЋ 1988.302