Када је имагинарна интелектуална генијалност постмодернизма
нешто скривено испод коровa лажног сликарства, управо шар-
латанизма, модерни уметнички живот је пре свега досадан, упра-
во шарлатанизам. Из дана у дан носталгија за класичном умет-
ношћу и за њеном пластичношћу постаје очигледна. Баш такву
уметност за којом смо чезнули можемо видети у радовима јер-
менског сликара Паравона Мирзојана. Средином седамдесетих
прошлог века, када је сликарство још било призната естетска
активност, Мирзојан је могао кренути имплицитно напред слу-
шајући своје младалачке идеале. Међутим, он није могао избећи
трикове ума и свој однос према радикалним специфичностима
постмодернизма.
Ипак, креативна личност се развија управо у општем стању
свог времена, а не неког другог. Али, та релација је понекад ви-
ђена у страним утицајима, карактеристичним за постмодерни-
зам, једва приметним, са малим изузецима. Ово само одаје се-
ћања на странца, као да су кодирана на генетском нивоу, али не
бруталним и агресивним триковима њихове кулуминирајуће
фазе која елиминише све препреке. Мирзојанова уметност нема
никакве везе са овим осећањем постмодернизма.
Она има само значење пластичности, где је главна естетска
референца уметничка проба фовизма реимпретираног од стра-
не модерног уметника. Али позадина наизглед спонтаног кре-
ативног импулса велико је мајсторство и јака школа правог
професионализма. То је управо та школа, коју су прошли многи
следбеници такозваног пиктуралног сликарства студирајући у
Јеревану, Москви и Лењинграду (данас Санкт-Петербург), као
Мирзојан, чији стил и даље остаје један од главних трендова и
ослонац развоја јерменског сликарства. Основу уметникове веш-
тине и његових слободних потеза четкама чини намера да про-
учава видљиву стварност.
Перманентан модел слика, рад на чистом ваздуху и страст-
вена истраживања управо овог феномена деценијама му дозво-
љавају му да слободно допире у импресивне генерализације
креираних уметничких слика. Током развоја свог свеукупног
стваралачког деловања, не повремено, заједно са уљима на плат-
ну, Мирзојан је савршено овладао техником пастела. Дисципли-
нoвана улога наученог писма је да прецизира дозвољене грани-
це сликарске разузданости.
Развој Мирзојанове уметности се не разликује променом
стилских структура, облицима и изражајним средствима сли-
карства и различитих концепција. То се углавном постиже са
промишљеним мењањем боја током времена.
Као што се ритам и различити тонови исте мелодије могу
мењати, тако се и иновацијом палета уметника који верује у
емотивни значај боја може само развити и продубити савршено
јединство смисла. Мирзојанова уметност нам је представљена
у свим изложеним радовима. Сам егзистенцијални свет, који је
компонован на Мирзојановим платнима и картонима у новим
варијантама, заправо је непроменљив. Данас су зелена и љуби-
частоплава или светлоплава илузије лепог и тајанственог. У то
време уметник је доживљавао те илузије-снове у другом спек-
тру боја. Али онда и све више и другачије јер боје сада терају по-
сматрача да мисли о постојању, као и о њиховим недоступним и
фасцинантни мистеријама.
Паравон Мирзојан је рођен у једном од најлепших крајева ре-
гије Сисиан у Јерменији. То је планинско подручје са мистичном
природом. Осећање велике виталистичке снаге природе било
је утиснуто у његово срце постајући основа за његову пантеис-
тичку перцепцију света. Овде су корени поетике афирмације
живота његових сликарских платна, да ли су још увек животи,
пејзажи, радови жанровске уметности и субјекти композици-
ја фигура жене или женских актова. Последњи радови показују
управо низ различитих начина женствености. Уметнички испо-
ведни став уметника према свету пронашао је највидљивији од-
раз у њима. Њихова варијабилност и суштина се сигурно може
упоредити са вечним ремек-делима јерменске средњовековне
љубаве лирике, на пример, са хајренима (средњовековна песнич-
ка форма) Наапета Кучака: “Они су о љубави без икаквих прави-
ла, љубави, која има само једну снагу – снагу срца” (Л. Мкртчjан).
Већина јерменских сликара увек је уважавала величанстве-
ну лепоту жена и њихову моћ рађања. А. Бажбеук-Меликјан је
највернији сликар у овој мисији који је потврдио да су само жене
универзална тема стварања које су изгледале славно у сликар-
ству. У том сталном опсегу (сем припадности огромној групи
слика жене у светској уметности) Мирзојанова уметничка дела
зузимају своје специфично место. У овом посебном уважава-
њу, најзначајнија су његова платна насликана у жанру “ново”, у
коме преовладава емотивна перцепција женске голотиње, без
било каквих детаљнијих студија. Мирзојан није сликао наго-
сти без креативности, у којима тријумфује еротска атрактив-
ност; већина његових слика су, такође, необично маштовите.
У њима нема ништа што је више конкретно, ни индивидуално,
не постоји ништа у њима од унутрашњег света што би се могло
одразити у њиховом изгледу. То је само жена, генерализована и
апстрактна слика, укључујући и карактеристичне црте. Умет-
ник није заинтересован за личне особености. Он је прилично
равнодушан према конкретном моделу. Ово је, између осталог,
особито огледа у његвим портретима жена. Они не изражавају
лирску контемплацију ни поетски унутрашњи свет модела, него
управо свет самог уметника. Када је уметник прави, главни
предмет његове уметничке ензуалности дела, што је строго не-
упоредиво са јавношћу, онда сама природа насликане нагости
самој себи умањује акценат и тако помера посматрање голотиње
на други појмовни ниво.
Намернa “замагљеност” обимног сликарског стила, условност
пластичних форми, потеза и изостављања средстава су која чи-
не Мирзојанове импровизације разноврсним и која нас ментално
изводе из стварности. Разлог да највећи опсег дају боје: љубичаста,
тиркизна, емералдплава, јоргована, винскоцрвена, рубина, там-
ноплава и тамноцрвена у креирању имагинарног простора умет-
ника, који је ван времена и где не постоји ништа тривијално и
земаљско. Цео креативни свет Паравона Мирзојана изгледа да је
инспирисан управо овим истинским осећањем. Ово је свет умет-
ника, обдарен тајанственом перцепцијом.

Превео са енгелског Радомир Батуран