Рефлексија погледа

Као реакција на концептуализам, у другој половини двадесетог
века из уметничког истраживања израња хиперреализам који
је отворио многа питања о егзистенцији уметности и уметника
самог у универзуму као најшире схваћеном месту настанка.
Оспораван и осуђиван од многих критичара који су донели
пресуду да је то “уметност ћутљиве већине, то је уметност
егзалтације, прихватања и ласкања симболима и митовима
данашње Америке”, каже Ђ. Де Ђенова. До пре врло кратког
времена, сматран је хладним, такорећи заустављеним у занатској
перфекцији, наводно представљајући стварност истинитијом
од истините. Али, да ли је то заиста тако?
Да овај правац не укида комуникацију са духом сведочи и
опус Мирјане Ђошић којим се она представља јавности. На
први поглед, она нас обраћа Чаку Клоузу (Chuck Close) и ње-
говом тумачењу фотографије: “Многи верују да се на основу
једне фотографије може урадити само једна слика, међутим, на
основу једне фотографије може се урадити мноштво различитих
слика, као и на основу стварности”. Увеличавањем до размера
већих од природних он доводи у питање стварност приказаног
портрета. Мирјана иде још даље у својим истраживањима. Она
приказује целокупну видљиву стварност као одраз појавне то
јест видљиве стварности. Њена прецизна, префињена и тачна
моделација само је огледало иза кога стоје сва стања духа
младе уметнице кроз која она покушава да проникне на уској
стази препознавања – стварности око себе и стварности у себи.
Као у Веласкезовим дворским портретима када се уметников
аутопортрет скрива у огледалу наспрам модела, тако се и њен
одраз појављује у огледалу нечијег ока. Ако постулирамо да
су очи огледало душе, онда и њено и свако око постаје место
сусрета- брвно на ком се традиционални и модерни принцип
сучељавају без изгледа да ће неки од њих победити.
Из свега реченог, читање уметничког доживљаја који има-
мо пред Мирјаниним опусом, постаје далеко комплексније не-
го што су критичари крајем прошлог века сматрали. Није са-
мо занатско умеће оно што слику чини занимљивом. Иза те
савршености крије се сплет разноликих искустава која својим
значајем превазилазе појавну страну и откривају двокрилна
врата једног новог начина у обраћању себи и другима. У њему
доминантно место има човек, а светлост велеграда тек је одраз
на стаклу сунчаних наочара.