18.
Радомир Батуран

Отац Војислав Билбија у служби Бога и човека











Оца Војислава Билбију упознао сам 17. октобра 2009. у српској цркви Свете тројице у Ротердаму где сам позван да одржим два предавања у њиховој Светосавској школи. Поводом тог позива уприличио сам и да представим наш часопис ”Људи говоре” Србима у Европи. Пре Ротердама имао сам промоције овог часописа у Лондону, Паризу и Франкфурту и свуда био озарен Србима у вери који су одлучни да очувају своје светосавље, свој језик, културу и традицију. То уверење и духовна комуникација нису се прекидали за свих 23 дана колико сам боравио у Европи. Али оне трајне иконице сећања и праве буктиње угарака памћења зажарене су да зраче за цео живот код оца Воја Билбије у Ротердаму. Више него очигледно је да је он један од оних људи који имају каталитичку моћ да делује на друге, иако, због смирења, он то не жели да истиче а још мање да му се дивимо. Али нисмо у моћи да сасвим управљамо својим тајанствима којим смо обдарени од Бога.

Са мојим домаћином ђаконом Гораном Ковачевићем, који ме је примио у своју кућу, са присним и сложним душама самирне чељади: благодарне нарави супруге Биљане и чедних, милих кћеркица Јоване и Јулијане, ушли смо у цркву Свете тројице у суботу 17. октобра, после подне. Споља делује моћно, као читав блок зграда, а унутра импозантно, пространо и големо, али не и раскошно здање. Само су раскошни метафизичком осећајношћу разгаљујући лелуји и трептаји икона и фресака пред упаљеним кандилима.
Цркву су купили од протестаната пре три године. До тада су изнајмљивали простор за службе у католичком манастиру где су сваки пут освештавали тај простор изнова, износили иконостас и постављали га и склапали пре и после сваке службе па су их шалџије називали ”кофер-црквом”, казује ми ђакон Горан. Не заборавља да истакне честитост претходних власника који су
њих одабрали и продали им овај огромни храм по врло пристојној цени.

С искуством парохијана најстарије и најмање од три српске цркве у Торонту, цркве Светог Саве у Центру, нисам могао да се усредсредим на детаље у овом огромном пространству српске ротердамске цркве. Хиљаду људи може да стане у њу. Под сугести-јом сам да је деценијама, а можда и вековима била протестанска, а српска само три године. Све је скромно и складно, пренето из ”покретне цркве”, али доминантном српском стилу на иконостасу и иконама са стране. Пуно дрвета: ново степениште у полукругу олтара, проповедаонице, црквени свећњаци, сасуди – све са осећајем за склад и нијансу одабрано и урађено. Чак и огромне цеви оргуља које су прекриле читаву листру изнад олтара па све до троугласте линије крова, иако нису у функцији православне службе, делују отмено складне, са овим оргомним простором испод крова. А са западне стране падају богате платнене завесе које нешто заклањају. Попели смо се и тамо. Потпуно изненађење: на балкону степенасто постављене храстове клупе као подијум за велики хор или за предавања у Светосавској школи, са паром степеница лево и десно, од истог племенитог дрвета златасте боје.

У засебној просторији, коју називају Зборница, сачекао нас је прота Војислав Билбија. Трже руку када приступих да је пољу-бим па се са мном изљуби три пута у образ. О њему су допрле гласовите приче преко океана и у Торонто одакле долазим. Разговор тако и започесмо.

– Међу бројним Србима у Торонту кола прича да сте били шампион света у каратеу и да сте убили изазивача у рингу па вам је Спортска међународна организација забранила да се више бавите овим спортом. Кажу да сте после тога отишли у манастир и замонашили се.

Он се грохотом насмеја и одговори својим чистим али дубоким, мужевним гласом:

– Не, брате! Доживотну дисквалификацију и забрану бављења спортом доживео сам 1969. у Хали ”Пионир” на Новом Београду. Провоцирао ме изазивач и ударио после судијиног знака ”Стоп!” У наставку меча нокаутирао сам га. Због тога ме судија дисквалификовао. Пришао сам судији да га питам зашто. Он се, ваљда, уплашио кад ме видео онако крвавог и подигао гард. И даље му прилазим и питам, а он мене удари у плексус. Рефлексно ударим и ја њега и они ме доживотно дисквалификују да се бавим, не само каратеом, него и сваким спортом, чак и шахом.

Значи, није било никаквог калуђерског живота у манастиру. Прота има породицу и припада свештеничком реду.

Сем ђакона Горана, овом првом сусрету са оцем Билбијом присуствовала су и два члана Црквеношколског одбора. Пошто је ускоро требало да почне Светосавска школа, замолих да још једном пођемо у Цркву. Требало ми је смирења уз кратку молитву пре предавања. Само што сам се окрену од иконе Светог Саве коју сам целивао, приметих нешто огромно, удудучено у слабо осветљеном северозападном ћошку, дијагонално од улаза на који смо ушли. Тек мало што приђох, распознах огромну скулптуру од дрвета дугајлије у шињелу, са капом на глави и торбом о рамену, а погледа неизвесности у далеко. Кад приђох разабрах четворо деце уплетене око његових ногу и превоја шињела, у природној величини. Скубу за торбу и руке овог чудног човека. Осећам велику драму у изразу лица ове петоглаве фигуре.

– То је кријумчар, шверцер из оближњег места Овердинкел, где сам имао зубарску ординацију. Имао је бројну породицу: жену и седмеро дјеце и осмо у стомаку мајке. Да би их прехранио, у време глади после Другог светског рата, морао је да шверцује холандски бутер и кафу у Немачку, а отуд да довлачи брашно и кромпир. Границе су биле затворене и строго чуване са обе стра-не. После више година кријумчарења ухватиле су га холандске власти и осудиле да плати глобу за сву робу на коју није плаћао таксу 7-8 година. Пошто није имао тај новац, проценили су му кућу. Да би деци и жени спасао кућу, обесио се на њеном тавану. Та прича је и мене заокупила. Откупио сам два највећа бреста у том месту, посекли ми их, одрезали по три метра с пања. Кад су се осушили, почео сам да у дрвету урезујем ту причу. Почео сам 1990. а завршио када је избио цивилни рат у Босни. Нисам стигао ни да започнем другу групну скулптуру мајке, са двоје најмлађе деце и треће у стомаку, иако је све било спремно. Прече је било да скупљам помоћ за наше несрећнике у закрвављеној Босни. Замислио сам да ове обе групне скулптуре поставим тако као када су се поздрављали са зебњом да ли ће им се хранитељ вратити са тог увек неизвесног пута. Ови из општине навалили да им ову завршену продам. Тражио сам да ми обезбеде три транспорта хуманитарне помоћи за Босну. Питају за кога. За цивиле, за кога би било. А они навалили: ”За коју страну?” – ”За моју српку! За коју би другу скупљао ђакон Српске Цркве?!” Повукли су се и вијећали. Обавијестили су ме да ”холандска држава не помаже злочинце”. То ме повриједило те решим да им не дам скулптуру. На крају је Шверцер завршио у једној цвјећари у Овединкелу, код мојих познаника. Тек сам је отуда донио прије двије године кад смо купили ову цркву. Они мислили да је то њихово. Сад ови моји зуцкају те то је тотем, те није то за нашу цркву… А гдје ћу је оволику. Три метра је висока и 1000 килограма тешка. Назвао сам неки дан оне из општине и рекао им да се Шверцер зажелео куће. Они се обрадовали. Најпосле ћу им је морати дати.

– Оче Војо, не чините то молим вас! – завапио сам. – Изнесите је испред Цркве. Направите јој лепу витрину од нерђајућег метала и стакла. Шта ја причам? Знате ви то боље од мене. Само је не враћајте па ће наша црква Свете Тројице бити унета у све туристичке мапе Ротердама као топоним значајног монументалног споменика града.

Док сам то говорио била су присутна и она два члана Црквеношколског одбора. Један од њих рече да ће то он урадити. Сутрадан после Свете Литургије опет сам загледао скулптуру. Групни психолошки портрети оца и деце у дрвету одавали су невероватну изражајност. Окупише се око ове скулптуре и други парохијани. Чујем како онај из Црквеношколског одбора објашњава групи око себе да ће они изнијети скулптуру ”испред, до улице, па ће се јој се клањати и Холанђани и странци пред нашом црквом”. Радосно сам се осмехнуо и пошао у учионицу Светосавске школе, где су се полазници већ били окупили.

Отац Воја и ђакон Горан представили су ме пред тридесетак присутник полазника. Тема је била ”Вишеслојност ореола Светог Саве”. Издеклемовао сам је за пун сат. Духовна комуникација са слушаоцима различитог узраста текла је савршено. Нисам се зачудио јер су ми рекли да су полазници толико мотивисани да на ова предавања долазе и са 200 км удаљености. После предавања смо разговарали, разменили адресе. Већина је узела и наш часопис ”Људи говоре”.

Сутрадан, у недељу присуствовао сам Светој Литургији. Присуствовало је стотинак парохијана, а црква је деловала полупразна. Изгубили смо се у огромном простору у свим димензијама ове велике цркве. Служио је отац Војо, а саслуживао ђакона Горан. Предани у служењу Богу и свом народу, морално чврсти и чисти, неусиљени у молитви, спонтани у појању, узнели су и себе и нас у више просторе Љубави, Вере и Наде. Моћна личност духовника и ствараоца каталитички се пренела и на младог ђакона који се савршено изражавао и на старословенском и на модерном српском језику иако је рођен у Ротердаму. Ни један ромор парохијана није ометао службу, само би понеки гугут или плач бебе проломио ову савршену молитвену тишину ротердамских Срба у својој цркви.

После литургије попели смо се на балкон иза пурпурно црвених завеса. Скоро сви парохијани остали су на предавању. Прота ме представио духовито као професора-гуслара који, у ово расрбљено време, иде по свету и говори Србима о Светосављу, српској књижевности, језику и писму. Говорио сам на тему: ”Зашто се српски писци, издавачи и новинари одричу српског писма”. Припремио сам доста докумената о планском затирању ћирили-чног писма у српским и другим словенским земљама под Аустроугорском Царевином у 18. и 19. веку. Прочитао сам и тајни договор Бечког двора и Папске курије да се ”преко латинице што дубље продре у Србију и Бугарску” и тако помогне њиховим конкордатима у унијаћењу ових земаља. Документовао сам и рад садашњих невладиних огранизација које плаћају западне држа-ве и Сорошове фондације чији је главни координатор у Србији дугогодишњи директор Народне библиотеке Србије. Цитирао сам и мишљења о српској ћирилици српских, хрватских и страних лингвиста, филолога, књижевника и научника. Ни један шапат, ни једно негодовање… Духовна комуникација између предавача и слушалаца савршено је текла.

Сви примерци часописа ”Људи говороре” које сам донео завршили су у књигољубивим рукама читалаца Ротердамске паро-хије оца Воја Билбије.

После предавања сишли смо на ручак који су донеле вредне Српкиње. Све пробрана јела. Не зна се које је од ког укусније. Самих погача биле су три врсте. Служена је и домаћа љута, и шљива, и првјенац, и првокласно вино. Све је то служено и конзумирано с господственим манирима и осећајем за меру. Присност у обраћању и разговорима у којима се саговорник слуша красили су ово дружење.

А онда, отац Војо узео руску гитару са пет жица и својим бар-шунастим, мужевним гласом оживе старе, изворне српске народне песме и руске романсе. Неке од њих нисам чуо читав четврт века. Прихватили су песму само они који знају да певају. Без вике, ларме, преждеравања и опијања. Све је било с радосном мером и из срца, као на правој домаћинској, породичној слави. Разишли смо се с поклонима. Понео сам даску тисовине, колико за једну икону или пуно крстића за моје пријатеље у Торонту, али овога пута да ме чува на далеком путу. Отац Војо је замолио једног парохијана да ми је одреже из читавог лагера талпи које је неки холандски сељак био припремио за огрев. У једином при-
мераку који сам имао код себе антологије српског уметничког духовног песништва ”Од Растка до Растка” написао сам му посвету, од срца, али и чврсту и неурокљиву као тисовина.
Пошто разговор са духовно и стваралачки моћним протом Војиславом Билбијом за торонтонски часопис за књижевност и културу ”Људи говоре” није био завршен, повукли смо се у свештеничку канцеларију.

Колико из каталога које ми је поклонио, још више из узгредних коментара доброћудног саговорника сазнајем да је рођен 1942. године у Босанском Грахову, у време када су хрватски фашисти етнички чистили од Срба ”Лијепу њихову” НДХ (данашње државе Хрватска и Босна и Херцеговина, онда од Мусолинијева јадранског приобаља на западу, до Дрине и Земуна и тада раскомадане Србије на истоку). Чинили су то по наказном државном плану ”Лијепе њихове”: ”трећину побити, трећину покрститити, трећину прогнати”, методологијом Јасеновца и личких и херцеговачких јама. У тим ранама јамарског и логорског време-на, крви и тла протекло му је детињство и дечарство. У време студија стоматологије у Београду припадао је оној групи сиромашних студената који су морали да раде да би се издржавали. О томе прота нерадо цеди кроз зубе:

– Морао сам да радим најпростије послове да бих могао да студирам. Питао сам се да ли баш морам те најтеже послове да радим или знам и неке лакше. Пошто сам умео лепо да цртам, почео сам да правим разгледнице, честитке и сувенире и да их продајем на улици. Срећом људи су то хтели да купе па сам почео да се бавим и иконографијом. На студијском путовању у Холандији похађао сам и Руску школу попадије Августе у Гронингену 1965/6. Била је то међународна размена студената. Моје колеге су се усавршавале у стоматологији, а ја у сликарству.

Стране: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Радомир Батуран
Ткањe циглом и металом скулпторке Оташевић

Олгица Стефановић
О иконописању

Милан Ђокић
Стара караула, фењер у ноћи

Коментари

slavica djukic, 30. 05. 2015

У импозантној биографији оца Воје Билбије увек има још нешто ново на шта нам најчешће укаже Радомир Батурин.Таква је и ова фантастична прича о монументалној скулптури ХОЛАНДСКИ КРИЈУМЧАР…
Поносна сам што имамо таквог проту у Европи, духовно и стваралачки обдареног…
Мир вам и живели на многаја љета. Грли вас ваше Косово и Метохија!

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018