Мирјана Ђошић
Биографија
Мирјана Ђошић је рођена 31.01.1981. у Трстенику. Факултет ли-
ковних уметности у Београду, одсек сликарство, завршила је
2005. године у класи професорке Анђелке Бојовић. Код истог
професора је 2009. године уписала је и докторске студије. Члан
је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 2006. године.
Статус самосталног уметника има од 2009. године.
Имала ја седамнаест самосталних изложби и учествовала на
преко педесет групних изложби у земљи и иностранству. Ayтор
је два мурала у Београду- на железничкој станици Прокоп и
Факултету драмских уметности. Годинама је водитељ Зимских и
Летњих радионица сликања за децу у организацији „Пријатеља
деце Београда“ под покровитељством Скупштине града Београд.
Једна је од директора приватне школе цртања и сликања Перо
Арт Центар, која се већ скоро једну деценију бави едукацијом
одраслих и деце.
Награде:
2012. Добитница Прве награде за истакнути допринос у савре-
меном српском сликарству, поводом Ревијалне изложбе сликара
Србије одржане у уметничком павиљону “Цвијета Зузорић”, Београд
Самосталне изложбе:
2018. Кућа краља Петра, Београд
2015. Галерија Библиотеке града Београда, Београд
2015. Галерија ФЛУ и Излози, Београд
2013. Галерија Прогрес, Београд
2012. Културни центар Нови Сад, Нови Сад
2012. Галерија 55 Ниш, Ниш
2012. Галерија Културног центра Вршац, Вршац
2011. Галерија Завода за проучавање културног развитка, Београд
2011. Галерија Куће Војновића, Културни центар, Инђија
2011. Дунавски уметнички излог, хол компаније “Дунав осигурање”
а.д.о. ,Београд
2010. Галерија “ Мостови Балкана”, Крагујевац
2010. Галерија Дома културе Трстеник, Трстеник
2010. Галерија “Блок”, Нови Београд
2010. Галерија “Qucera”, Раковица, Београд
2010. Ликовни салон Дома културе Чачак, Чачак
2009. Галерија Завода за проучавање културног развитка, Београд
2008. Галерија Задужбине Илије М.Коларца, Београд
Важније изложбе:
2019. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2018. Фестивал Девет, стара Циглана, Београд
2017. Салон у Октобру, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2017. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2017. Избор, Галерија УЛУС, Београд
2016. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2012. Ревијална изложба сликара Србије, Галерија
“Цвијета Зузорић”, Београд
2012. Прва београдска ликовна колонија Галерије Перо,
Галерија Општине Врачар, Београд
2012. “Изложба младих ”, “Niš Art Foundation ”, Ниш, Београд и
Нови Сад
2012. III Биенале међународне изложбе слика малог формата,
Галерија Отвореног Универзитета, Суботица; Галерија
Библиотеке “Сарваш Габор”, Ада; Art Gallery, Бачка
Топола; Градски музеј, Сомбор; КИЦ Лукијан Мушицки,
Темерин; Галерија “Добо Тихамер”, Кањижа; Галерија
ликовне уметности и Поклон збирка Рајка Мамузића,
Нови Сад; Велика сала Културног дома у Фекетићу;
Општински културни центар – Галерија “Меандер”,
Апатин; Градско позориште, Бечеј; Градски музеј Сента, Сента
2012. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2011. Групна изложба цртежа, Галерија средње школе “Младост”,
Петровац на Млави
2010. Групна изложба цртежа ФЕСТУМ, Студентски културни
центар, Београд
2010. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2009. 51.октобарска изложба, Народни музеј, Крушевац
2009. Групна изложба цртежа, Галерија Феникс, Београд
2009. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2008. Годишња изложба, Галерија Задужбине Илије М.Коларца,
Београд
2008. Групна изложба цртежа у кампањи “Карактером против
насиља”, програм “Мурали”, Београдски излози, Београд
2008. Групна изложба цртежа у кампањи “Карактером против
насиља”, програм “Мурали”, Галерија Графичког колектива,
Београд
2008. Пролећна изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2008. Групна изложба цртежа у кампањи “Карактером против
насиља”, програм “Мурали”, Изложбени простор “Citroen”-a,
Београд
2007. Групна изложба колажа и ансамблажа, Мала галерија
УЛУПУДС-а и Кућа Ђуре Јакшића, Београд
2006. Јесења изложба, Галерија “Цвијета Зузорић”, Београд
2006. Изложба слика “Yu Палета младих”, Врбас
2006. Изложба поводом пријема нових чланова УЛУС-а, Галерија
“Цвијета Зузорић”, Београд
2005. XXXIV Изложба цртежа и скулптура малог формата
студената ФЛУ, Галерија Дома омладине, Београд
2005. Изложба студената V године ФЛУ, Дом Војске СЦГ, Београд
2005. Групна изложба слика, Галерија СУЛУЈ-а под покрови-
тељством Aмбасаде Републике Грчке, Београд
Додатне активности:
2011. Коаутор поставке изложбе дечијих радова “Београд деци –
лето у Београду”, Дечја недеља, Галерија Војног музеја –
Калемегдан, Београд
2013. Аутор поставке изложбе дечијих радова Пријатељи деце
Београда, Галерија Војног музеја – Калемегдан, Београд
2010. Аутор мурала на станици “Прокоп” у Београду у
организацији доц. Весне Кнежевић под покровитељством
Скупштине града Београда
2009. Аутор мурала на ФДУ у Београду у оквиру кампање
“Карактером против насиља”, програм “Мурали” у органи-
зацији доц. Весне Кнежевић
Мирјана Ђошић
Илузије
Илузија представља обману чула, при чему се неки предмет
запажа другачије него што он изгледа у стварности. Илузије
могу укључити сва чула, али најчешће захватају визуелна.
У свом раду користим огледало, као и очи лао неку врсту
огледала, да створим сопствени простор који не мора нужно
бити и рефлекија стварног простора који мислите да посматрате.
Мој простор представља савремено “огледало” које је повезано
са монтираном сликом стварности коју сви пажљиво креирамо
о себи на друштвеним мрежама. Суптилним интервенцијама у
оквиру свог уметничког стваралаштва покушавам да укажем на
промене којима смо изложени у оквиру динамичних социјалних
и политичких кретања савременог друштва. У својим радовима,
које изводим у различитим техникама, компонујем расуте
фрагменте приватне и јавне свакодневице. Ове слике само на
наизглед одишу миром и тишином, али у исто време крију
одређену недоследност која се не слаже са нашим уобичајеним
очекивањима.
Дуго се бавим проучавањем лица, очију и усана, као и за-
мрзнутим тренуцима која та лица представљају у времену и
простору. Следим сопствену илузију коју покушавам да пред-
ставим као истину и трудим се да збуним вас, посматраче, и
наведем вас да ми поверујете.
Феномен рефлексије као метод сопственог уметничког
истраживања
Током студирања моје истраживање је претежно било везано
за аутопортрет. Овде аутопортрет има релативно значење, и на
неки начин представља, али не мора да подразумева, само(ре)
презентовање мог лика. Очи виде свет око себе, и истовремено
осликавају доживљаје истог тог света па тако имају двојаку улогу.
Аутопортрет махом настаје у одређеним фазама живота и може
бити говор ега који нам говори о сопственој несавршености.
Управо кроз кадар ока покушала сам да визуализујем сопствено
унутрашње стање, да заузмем став и да поставим питања себи
и свету око себе. Морам да признам да на самом почетку нисам
била свесна симболике које око у виду аутопортрета може да
представља. Једноставно, једног дана, поглед на мој одраз у
огледалу нагнао ме је да схватим да је управо мој лик оно што
желим да истражујем.
Људи се свакодневно суочавају са својим ликом у огледалу
било да им се он допада или не, и већина би, гледајући се,
волела да промени нешто на свом лицу и телу, па макар то
била и најмања, само њима видљива ствар. Живимо у свету у
коме нас са свих страна засипају рекламним порукама које
нам говоре како би заправо требало да изгледамо. Лица и тела
људи које виђамо на телевизији делују толико савршено да то
изгледа готово нестварно. Ми и сами знамо да је то једна врста
илузије коју нуде масовни медији, али ипак је прихватамо.
Покушавамо да достигнемо нестварна тела и лица које видимо
на екрану, што нам наравно не полази за руком. Све то ствара
једну врсту тескобе и нелагодности, па је зато мало оних који
су задовољни оним што виде у огледалу и који се као Нарцис 2)
заљубљују у свој лик. Око Божије заменило је око медија према
коме се сви сада управљамо и обликујемо своје мишљење и
морални став. Иако сматрам да је лепота неопходна, чини ми се
да живимо у друштву које не само да нон-стоп пропагира лепо,
него поставља и немогуће стандарде истог, просто захтевајући
да уђемо у калуп.
Дакле, где се ја као уметник у свему томе налазим? Можда
сам у нешто бољој позицији јер суочена са својим ликом имам
прилику и могућност да га, као нека врста пластичног хирурга,
мењам по свом нахођењу. Такође, имам слободу да представљам
само оне делове свог лица и тела који ми се највише допадају, па
чак да и њих изменим, уколико то желим. Морам да признам
да сам се ретко служила оваквим триковима и да сам на
платно махом преносила стварне елементе. Ипак, желела сам
да се допаднем. Сматрам да је одређена врста допадљивости у
уметности потребна. Слика код посматрача треба да изазива
одређену врсту емоције и мислим да је неопходно да она буде
позитивна. Данас се већина уметника служи провокацијом,
па не бирају да ли њихово дело изазива љубав, страх, мржњу,
гађење или било шта друго, битно је да публика одреагује. Зато,
када се данас погледам у огледало, запитам се, шта заправо
тражим и колико од тога што сам пронашла желим да пренесем
људима и свету око себе, како желим да они одреагују? Да ли је
аутопортрет студија моје личности или нека врста фантазије?
Све и јесте почело искључиво од једне врсте љубави према себи
и свом лику, због жеље да се и другима допаднем. Вероватно је
ту било и самољубља и уображености и других, у неку руку, не
баш позитвних особина. Можда сам само покушала да идем у
корак с временом и себе прикажем у најлепшем могућем светлу,
да се уклопим у сопствену илузију, и сакријем несавршености
којих сам била свесна. То је био почетак, почетак када нисам
баш много размишљала о томе да ли желим нешто да постигнем.
Било ми је довољно да што верније пренесем свој лик на платно
и да будем задовољна оним што он представља. Приказати
лепоту ради ње саме, дивити се, и пустити да јој се други диве.
_________________________
2) Син Кефиза и Лириопе, веома леп младић који се видевши свој лик у
потоку толико сам у себе заљубио да је од чежње за самим собом умро;
његов леш су после богови претворили у цвет који носи његово име;
фиг. човек заљубљен у самог себе, леп младић.
Јелена Војводић
Феномен рефлексије као метод сопственог уметничког истраживања
Они који живе на прелазу из XX у XXI век, сведоче узбудљивом и
трансформативном периоду који мења цело човечанство, ”новом”
времену које, између осталог, доводи у питање јасну поделу
између локалног и глобалног, утемељености и мобилности, ра-
да и слободног времена, културе и спектакла. Ове промене
дешавају се под директним утицајем нових комуникационих
и надзорних система, потрошачког друштва, глобализације и
њене технологије – Интернета, који је у претходних двадесет
година премрежио целу планету, непрестано упирући наш
поглед ка рачунару или “паметном” телефону, односно ка екрану
и нашем сопственом одразу у њему. Мирјана Ђошић уметница
је која суптилним интервенцијама у оквиру свог уметничког
стваралаштва, указује на простор испред и иза екрана, као и
на различите промене које се у савременом тренутку дешавају
нама самима, нашем погледу и нашем доживљају заједнице.
Већ у Мирјаниним раним радовима појављују се одређени
поступци и мотиви које касније истрајно понавља и варира. То
се пре свега односи на кадрирање и увеличавање ока/очију и
посвећено занимање за перспективе, (не)посредовани поглед
и оптичку рефлексију. У својим радовима, које изводи уљаним
бојама, пастелом, колажом или комбинацијом све три технике,
она расуте и бројне фрагменте свакодневице или сећања изнова
компонује, отварајући нове перспективе, стварајући слике које
одишу миром и тишином, али које, у исто време, крију неку
недоследност или “неприродност” – поигравајући се на тај на-
чин са нашим уобичајеним претпоставкама и очекивањима.
У првој фази рада, врши пажљиви одабир из обиља својих и
туђих дигиталних слика, којима је изложена свакодневно и ко-
је лако и инстантно путују уздуж планете, потом кадрира и
значајно увеличава њихове детаље, уписујући у своје радове
дуго трајање времена, дословно стварајући “време за рефлек-
сију”, које нам данас, у ери површности и ужурбаности, чини
се, свима недостаје. Слике додатно колажира, додајући им фраг-
менте новина и реклама, аплицирајући на слику материјалност,
речи, боје и императиве “стварног” света. У центар компози-
ције најчешће поставља увеличане наочаре за сунце са ре-
флектујућом површином стакала, која служе као простор за
проверу реалности околне сцене и у оквиру којих се одиграва
визуелна игра коју остварује са посматрачем. Рефлексија ко-
ју видимо у стаклима наочара не представља увек реалан одраз
призора који се налази у околини, постајући на тај начин
“посебна” или “хибридна” реалност која само делује природно
и неупитно, указујући на то да привиди и симулације ствар-
ности постају стварније од стварности коју би требало да
одражавају. Како и сама уметница каже у једном тексту, наочаре
користи као “замену за очи и замену за огледало”, остављајући
простор за тумачење тог предмета као алузије на површину
екрана, данашњег “прозора у свет”, толико присутног, да се
на њега понекад више ослањамо него на сопствена чула и само
физичко присуство. Ново савремено “огледало” проналази
се у Мирјанином поигравању са псеудо-аутопортретом, уве-
заним са феноменом селфија (digital selfportrait – дигитални
аутопортет) и – често нарцисоидне и пажљиво колажиране
слике коју “правимо” о себи на друштвеним мрежама и другим
местима на Интернету. Можда највише у дослуху са временом
чине се оне слике на којима се кроз стакла наочара назире и
људско око – слике које наговештавају већ сазрелу технолошку
идеју посредованог погледа и визуелног умрежавања људског
погледа са екраном/интерфејсом.
Мирјана Ђошић и други савремени уметници, још увек
су привилеговани посматрачи света, и сами упућени на рад
са медијумом, вероватно су и најосетљивији на оптичке и
когнитивне промене које можда промичу другим људима. Као
конструктори неке ”друге реалности”, или деловања које дирек-
тно интервенише у реалност, они најбоље уочавају промене
парадигми као и правце кретања развоја технологије, која све
више узима учешћа у нашој субјективизацији.
Маја Олић
Рефлексија погледа
Као реакција на концептуализам, у другој половини двадесетог
века из уметничког истраживања израња хиперреализам који
је отворио многа питања о егзистенцији уметности и уметника
самог у универзуму као најшире схваћеном месту настанка.
Оспораван и осуђиван од многих критичара који су донели
пресуду да је то “уметност ћутљиве већине, то је уметност
егзалтације, прихватања и ласкања симболима и митовима
данашње Америке”, каже Ђ. Де Ђенова. До пре врло кратког
времена, сматран је хладним, такорећи заустављеним у занатској
перфекцији, наводно представљајући стварност истинитијом
од истините. Али, да ли је то заиста тако?
Да овај правац не укида комуникацију са духом сведочи и
опус Мирјане Ђошић којим се она представља јавности. На
први поглед, она нас обраћа Чаку Клоузу (Chuck Close) и ње-
говом тумачењу фотографије: “Многи верују да се на основу
једне фотографије може урадити само једна слика, међутим, на
основу једне фотографије може се урадити мноштво различитих
слика, као и на основу стварности”. Увеличавањем до размера
већих од природних он доводи у питање стварност приказаног
портрета. Мирјана иде још даље у својим истраживањима. Она
приказује целокупну видљиву стварност као одраз појавне то
јест видљиве стварности. Њена прецизна, префињена и тачна
моделација само је огледало иза кога стоје сва стања духа
младе уметнице кроз која она покушава да проникне на уској
стази препознавања – стварности око себе и стварности у себи.
Као у Веласкезовим дворским портретима када се уметников
аутопортрет скрива у огледалу наспрам модела, тако се и њен
одраз појављује у огледалу нечијег ока. Ако постулирамо да
су очи огледало душе, онда и њено и свако око постаје место
сусрета- брвно на ком се традиционални и модерни принцип
сучељавају без изгледа да ће неки од њих победити.
Из свега реченог, читање уметничког доживљаја који има-
мо пред Мирјаниним опусом, постаје далеко комплексније не-
го што су критичари крајем прошлог века сматрали. Није са-
мо занатско умеће оно што слику чини занимљивом. Иза те
савршености крије се сплет разноликих искустава која својим
значајем превазилазе појавну страну и откривају двокрилна
врата једног новог начина у обраћању себи и другима. У њему
доминантно место има човек, а светлост велеграда тек је одраз
на стаклу сунчаних наочара.
Весна Кнежевић
Мимин колач
Узмите фотографију, поцепајте је и наново наместите приказано,
добићете нову слику са финим белинама које спајају, то јест
раздвајају интегралну површину дајући приказу једно ново
виђење, уводећи ново значење у посматрани призор. Овај јед-
ноставни покушај да се остваре нова значења са још много
различитих ликовних поступака својствених колажу, укључију
асоцијативне могућности како ствараоца тако и конзумента.
У колажима се дешавају извесна чуда која реалном већ
виђеном отварају врата новог света. Сада нам из другог плана
који се само наслућује у својим могућностима долазе уствари
праве препоруке за гледање на ситуацију приказаног, какво је и
само поновно остварење личног поступка кроз лични доживљај
исцепкане стварности. Магичност и огромна освојена слобода
да се играмо реалношћу даје ствараоцу особине домишљатог
мудраца који тумба свет и поигравајући се реалним садржајима
у свом приказу остварује нове циљеве.
Ево, дошли смо управо до Миме и њене фине, страствене
разиграности у колажу. Својим финим дугачким прстима и
својим оштрим оком она путује пространствима туђих записа
о животу и свим различитим облицима појаве то јест белешки
живота, а онда она лагано и промишљено исеца оком, телом,
душом оно њој битно и тка, тка… И гле чуда, пред нама лагано
ниче нови живот, нове форме.