Србин, American first

Навршило се, ево, двадесет година од оног кишног и магловитог
новембарског дана 1987, када сам, без нужде, приспио у Амери-
ку. Већ на чикашком аеродрому, онако збуњен и млад, постао
сам “нови емигрант”, “избјеглица из поробљене…” Како се те
јесени у Србији још није помињао рат, било ми је нејасно зашто
су ме назвали избјеглицом. Додуше, ни у прољеће 1941, као ни у
прољеће 1991, у Србији се није помињао рат.
Осамдесетих година двадесетог вијека, другачије се у Амери-
ку одлазило. Прво: иза нас нису остајале разорене куће и расијане
породице. Пратило нас је осјећање да се имамо гдје вратити. Дру-
го: ова велика земља, разастрта између два океана, била нам је
савезнички наклоњена; Или смо се ми, Срби, по обичају, тиме за-
носили… Било како било, прије овог задњег рата (како је говорио
покојни ђед Стојан, мислећи на онај, Други свјетски) досељеници
из српских крајева нису стизали у буљуцима, као послије њега.
Тих година је наша емиграција, за дивно чудо, била подијеље-
на на само двије групе: политичку и економску. Политичка је би-
ла махом четничка, сачињена од оних који су успјели да умакну
партизанским судовима “у име народа”. На другој страни, економ-
ску емиграцију, ону Brozову, чинили су људи који су примјерним
животом заслужили пасош, црвени, са шест пламичака, високо
цијењен у свијету… За њих се у Oтаџбини говорило да су отишли
у иностранство “на привремени рад”, и да ће се вратити са вели-
ким уштеђевинама да своју земљу помогну у развоју. Но, они су
засигурно знали, и у својим душама осјећали, да се неће вратити.
Посљератни, политички емигранти, гледали су како економ-
ски пристижу из “поробљене”. Тако су називали Отаџбину, застр-
ту црвеном, безбожничком завјесом. Каткада су зазирали од при-
дошлица, сматрајући их све Брозовим шпијунима. Лијепљењем
сличних етикета, најупорније су се бавили тадашњи расколници.
Они су били у стању да дохвате већ припремљене четке и канте са
црвеном бојом, и немилице затрацкају сваког ко би се дрзнуо да
њихову паучину мало разгрне, у нади да ће испод ње наћи макар
и најмање знаке црквеног реда и поретка. Посебно смо им ми, сту-
денти Теолошког факултета у Либертвилу, били сумњиви. Ни-
како им није било јасно како то да се слободно фотографишемо
крај чича Дражиног споменика, па са тим сликама преко распу-
ста путујемо у Југославију! Those crazy seminarians 1, тако су нас
звали, и одмахивали рукама кад би нас ко поменуо.
Убрзо по мом доласку у Либертвил, догодило се да манастир
Светог Саве, као домаћин, приређује некакав велики скуп, ваљ-
да црквено-народни сабор: ту су се сјатили делегати из цијеле
Америке. Нас богослове, seminarians-е, позвали су да им припо-
могнемо, и тако искористимо шансу да им бар мало узвратимо
доброту којом су нас обасипали. Припали су нам физички посло-
ви типа “однеси ово”, “донеси оно”, “одвези овога до града”, “дове-
зи онога са аеродрома”… Е, тада се одиграо мој први незаборав-
ни сусрет са такозваним American first Србима.
Делегати су, дакле, били представници црквених општина
из разних америчких села и градова. Људи зрелих година – од
четрдесет и неке па до…, краја, ваљда. Било је ту представника
прве, друге, па и треће генерације рођених у Америци (American
born). Неко од студената се једноме од њих обратио на српском
језику, а он ће увријеђено: I’m an American first! 2 Тај коментар ми
је помогао да брже схватим гдје се налазим, а када сам се већ ту
нашао, искористио сам прилику да их мало изближе осмотрим.
Заиста су били у праву, American first. Ничега српског на њима
ни у њима није било. У именима попут Вали, Џон, Рон, Јуџин,
Синди или Дениз, нико не би препознао Вељка, Јована, Радована,
Гојка, Светлану или Даницу. Презимена су им такође била изви-
топерена. Марић је постао Merick, Лазић, Lazyk, а шта се десило
Гузинама, Гаћешама и Свиленгаћама, боље је не замишљати.
Те јадне “реплике” чак ни изгледом нису биле налик Србима.
На поцрвењелим и набубрелим образима, кроз истањену кожу,
јасно су се видјели сплетови крвних судова. Глава, без обзира на
године, дјелимично ћелава, заправо пола-пола. Оно мало разри-
јеђене, зализане косе, камуфлирало је голijет, а ћелави дио био је
нагланцан до засљепљујућег бљеска. Обрве шумске, али уредно
зачешљане. Кошуље са уштирканим крагнама, у бојама које до
тада у мушким продавницама нисам виђао, биле су закраваћене
правилним чворовима из педесетих година. Заједно са friday
сакоом, у нечијим, шећером замућеним очима, овакво одијевање
представљало је “савршен склад”…
Хајде да прескочимо khaki, wrinkle-free, “dockers” и спустимо се
до ципела. Сигурно сте већ погодили да се ради о “florschime”, теш-
ким и неподеривим ципелама, са вишеслојним ђоновима, какве
се мирне душе могу укључити у тестамент са осталом заоставш-
тином. Горњи дио, изнад прстију, обавезно је украшен дуплим
шавом, који подсјећа на оно Мекдоналдсово “М”… Never mind 3,
ипак се морамо вратити на излизани сако са кожним закрпама
на лактовима, који је Мистер Бин последњих година превише
прославио. На реверима тих “американ фрста” још увијек су
закачене значке са црвено-бијелим штрафтама и звјездицама.
Сви злочини над недужним народима широм свијета, ни све
колатералне штете под америчком заставом остварене, нису
подстакле ову брижљиво истимарену господу да пронађу какво
нечисто мјесто и тамо баце не само значку, него и сако за који
је причвршћена. Међутим, ако имамо у виду њихово искрено
родољубље према рођеној америчкој земљи, а узевши у обзир
своју личну ситуацију, можемо не само да их сажаљевамо, него
и да им завидимо!
Сутрадан је осванула недјеља, завршни дан овог необичног
окупљања необичних Срба. Неки су приспјели на Свету литур-
гију, неки нису. Ми, семинеријанз, пјевали смо за пјевницом. Љу-
ди из Либертвила и околине, навикнути на нас, стајали су мирно
и побожно. Они са стране, делегати издалека, пропињали су се
и вратове истезали, гледајући нас разрогачених очију. Многи су
нам касније прилазили одушевљени: I have never heard anything
like it. That was beautiful 4. Никада нису чули такво појање.
У трпезарији, за вријеме ручка, нас студенте је запало да пос-
лужујемо госте. Послије непечене печене говедине (roast beef), не-
избјежног кромпира “на амерички начин”, зелене салате без
сирћета, те неке бљузгаве, од макарона, са слаткастим преливом,
прешло се на кафу, “америчку”, коју Срби у Канади сматрају ка-
надском. Сит, задовољан и расположен, Јуџин (Eugene) из Мине-
соте сав се разњежио. Спазио је оног студента којем је претход-
ног дана сручио у слух своју припадност (I am an American first!)
и позвао га ка столу за којим је сједио, рекавши помирљиво:
– Hey, no hard feelings, buddy. I was a bit tired yesterday, you know … 5
– Don’t worry about it 6 – одговорио је студент на пристојном ен-
глеском, и припитао:
– Would you like some caffe whitener, sir? 7
– Yes, please 8 – задовољно је узвратио Јуџин. Студент му је
принио прах у посебној шољи са кашичицом. Јуџин је додавао
у кафу ову чудну смјесу коју му је смућкао новодошли Србин,
мијешао, и са уживањем сркутао напитак. Кафа је пјенила као
добро пиво, а Јуџин ју је, занијет разговором, полагано отпијао
све до самог дна шоље.
– Шта си му оно бућнуо у кафу, изгледа као “алка селцер”? –
питао сам предузимљивог колегу.
– Близу си, соду бикарбону. Види како је смазао све! Баш је
прави Американац.
____________________________________________________________________________________

1 Они луди богослови!
2 Ја сам, пре свега, Американац.
3 Није битно.
4 Никада нисам чуо нешто тако. Било је прелепо.
5 Пријатељу, не љути се на мене због оног јуче. Био сам мало уморан,
знаш…
6 Ништа, не брините.
7 Хоћете ли мало белила, да забијелите кафу, господине?
8 Да, молим