Жртва

– Молим?
– Хелена!
– Ах, ти си! Што не укључиш камеру?
– Не знам. Чини ми се да се боље видимо кад се не гледамо. Тако
ми је лакше да мислим.
– Делујеш као да те опет нешто мучи?
– Хелена, хоћеш ли да насликаш слику?
– Какву слику?
– Слику на коју ће стати све што ти будем испричао. Хоћеш да ти
испричам? Имаш времена?
– Имам, aко ће ти то помоћи.
– Не прекидам те у нечему?
– Ма не. Самоти причај.
– Сигурна си? Потрајаће.
– Не брини.
– Слика почиње колским путем коме се не види почетак. Помало
необичним путем. Слушаш ли ме?
– Слушам.
– Пут је уздигнут изнад околног тла као да је некад давно ту била
пруга. Или је насип на коме се налази служио за одбрану од во-
де, мада се у близини не види река. Стране су му веома стрме. Ни-
је као други путеви на насипима зарастао у траву. Бели му се ута-
бана земља. Средином пута, погнуте главе, корача средовечан чо-
век. Руке су му дубоко завучене у џепове. С десне стране, два три
метра од стрмине насипа, нижу се дрвене тарабе и ограде од пру-
ћа. Иза њих су сеоска дворишта. Ограде се постепено проређују,
а пут почиње да губи на висини. Дворишта нестају. Све замењује
непрегледна равница прекривена травом. Пут је све нижи и ни-
жи и све мање видљив; на крају се сасвим стапа с равницом. Још
пре изласка из села на њему се појављује трава која непримет-
но гута сву утабану земљу. Усред равнице, из даљине се помаља
огромно здање од камена. На благој је узвишици. Личи на све-
тилиште: високи камени стубови поређани у полукруг. Отвор
полукруга је окренут према истоку. Претпостављам да је у пита-
њу светилиште Сунца. Да пут није прогутала равница, да га још
увек има, са њега би требало да се скрене којих триста метара ле-
во, узбрдо, да би се дошло до првог стуба. Унутар полукруга ле-
жи велика, кружна, бетонска плоча; на њој је још једна мања. Све-
тилиште је пуно људи погнутих глава. Једни по њему тумарају,
као да неког или нешто траже, други, као да су се окаменили,
стоје. Они који тумарају, један по један, постају они који стоје.
Човек скреће навише према светилишту, хода дуго кроз траву и
залази међу стубове. Ту су и свештеници у дугим црним хаљи-
нама, сa капуљачама на главама. Поређани су иза бетонских пло-
ча супротно од улаза. Руке су им прекрштене и завучене у рука-
ве. Између стубова се назире огромна крвава лопта Сунца. Још
је мало остало до заласка. На средини горње бетонске плоче ле-
жи млада жена са рукама опруженим уз тело. Стопала су јој окре-
нута у правцу севера. Изнад њене главе, на већој плочи, стоји крв-
ник са навученом капуљачом преко главе. На бок му је наслоњено
држаље великог чекића, мацоле. Сунце је већ испод половине
стубова. Свештеници објављују да је млада странкиња спремна
за смрт. Зашто би своје убијали, кад има странаца? У тренутку
самог сунчевог утонућа, боговима ће бити принета жртва. Све-
чани чин ће обавити крвник, ударцем мацоле у женину главу.
Када Сунце нестане и небо постане најкрвавије, њена ће глава
постати једнако крвава, претворена у кашу здробљених костију,
слепљене косе, мозга и крви. Човеку који је корачао колским пу-
тем ватра захвата лице. Не, он не може да се помири с тим. Заш-
то девојка? Зашто било ко? Обузима га паника. Осећа да је слаб.
Навиру му сузе од немоћи. Ипак, успева да нађе довољно снаге да
се покрене, решен је да предузме нешто. Пробија се кроз гомилу,
излази из светилишта и трчи у дубину равнице супротно од се-
ла. Тамо се већ теледириговано спустио његов једнокрилац и пос-
лушно га чека. У животу тог човека постоји једна дама – не љу-
бавно, другачије некако – дама хладна до резона. Кад год је у кри-
зи, она му помаже. Она му и сада једина може помоћи. Човек се
завлачи у једнокрилац и зове је. Успаничено говори. Преклиње је
да дође. Дама, као и увек, пристаје. Човек ставља машину у по-
гон и бешумно узлеће. Лети назад, изнад пута, преко села, још
даље. Равницу замењују брда, јаруге и бистри потоци. Већ дуго,
не види ниједну кућу испод, нити било какав траг од људи. У
даљини се над пределом појављује тачкица која нараста у
дамин једнокрилац. Човек не зна шта би од среће, клати свој јед-
нокрилац лево-десно, усправља га и јури вертикално увис. Пра-
ви окрет преко главе, око осе крила, и у тренутку, кад дама наи-
лази, преврнут наглавачке, спаја одозго свој једнокрилац са ње-
ним. Тако спојени настављају да лете у правцу светилишта. Раз-
двајају се тек пред светилиштем, слећу и мешају се са светином.
Сунце је у међувремену почело да залази. Његова огромна, крва-
ва лопта, приметно тоне за хоризонтом иза камених стубова и
растапа у дуге сенке околину, стубове и људе. У светини се више
нико не креће; људи стоје укочено, без икаквог реда окренути на
све стране. И човек је укочен међу њима. Дама се такође укочила.
Широм отворених очију, опружена на средини бетонске плоче,
лежи жртва. Над њеном главом су крвник и његова мацола.
Крвник узима мацолу у руке, високо је подиже, замахује и свом
снагом обара је на главу жртве…
– …
– Можеш ли то да насликаш?
– Је ли то сан?
– Сан.
– Онај човек си ти?
– Не морам да будем, али, рецимо да јесам.
– Боже, какав необичан сан! У твом стилу. Мораћу о њему
много да размишљам. Кад си то сањао?
– Прошле ноћи.
– Биће то добра слика, осећам. Почела сам да је скицирам у
глави још док си ми причао. Где си сад?
– Не знам.
– Никад не знаш. Чекај, ниси ми рекао како су били обучени људи?
– Не сећам се.
– Сети се.
– Мислим да је крвник имао одело и машну. Дама је била об-
учена у црну кожну јакну. Имала је на глави старинску, кожну
авијатичарску капу; копче су јој висиле са стране.
– Молим те, опиши ми још једном како је изгледало светилиште?
– Подсећа на Стоунхенџ у Енглеској. Заправо, нешто између
колонада грчких храмова и Стоунхенџа.
– Замишљам да је направљено од грубо клесаних камених бло-
кова?
– Може бити.
– Колико знам, тебе снови до сада нису погађали? Уживао си
у њима ма колико били необични, а увек су необични. Шта је у
овоме толико другачије да те је узнемирило?
– Уместо таквог питања боље ме питај зашто сам слетео?
– Мислиш у сну?
– Не. У стварности, сада.
– Зар си слетео?
– Јесам.
– Зашто си слетео?
– Зато што сам угледао онај исти пут из сна!
– Могао си да наставиш да летиш, можда би видео и светилиште.
– Не буди иронична. Али погодила си: нисам видео само пут, не-
го и иста она дворишта и ограде поред пута, Хелена, и нисам смео
даље, баш зато да не угледам светилиште!
– А сад кад си ме позвао, да ли сада смеш?
– Не смем.
– Нешто мораш да учиниш.
– Знам.
– Па учини.
– Лако је рећи.
– Учини!
– Учинићу.
– И обавезно се јави да ми испричаш.
– Хоћу.
– Здраво.
– Здраво.
Коста се извуче из једнокрилца и спусти на земљу. Ићи ће пе-
шице. Авијатичарску капу је задржао на глави за сваки случај –
да се јави Хелени – иако је решио да јој се не јавља док не испита
ствар. Успео се уз насип и стао на средину пута, као да оклева. С
друге стране насипа су се пружале ограде дворишта. Још је увек
све обавијао полумрак: зора је тек рудела. Завукао је руке дубоко
у џепове и кренуо погнуте главе насипом налево, према северу.
Са рукама у џеповима било му је лакше да мисли. Грубе ограде
од летава или плетеног прућа промицале су са десне стране; не-
ке су натруле тарабе биле отковане, неке поиспадале. Изнад је не-
чујно клизио његов једнокрилац, пратећи га у стопу, као веран
пас. Још је који тренутак остао до изласка Сунца. Дворишта су, као
и насип, била гола, са тврдо утабаном земљом. Багремови, поса-
ђени дуж ограда, иако ретких грана, скривали су својим крош-
њама куће. Ту и тамо иза њих чула се шкрипа ђермова, али како су
куће и дворишта постајали ређи, то се и шкрипа ређе чула. Боже,
где ли сам ја то, питао се непрестано. Паника га није напуштала.
Никако није могао да се отргне утиску да је ушао у сопствени сан.
Сваки детаљ је препознавао, а ипак му је некако остајао непознат,
као давно избледеле слике сећања на нешто што се можда десило,
а можда и није. Déjà vu.
И поред јутарњих покрета који су се наслућивали у двориш-
тима, као да их је обавијало мртвило. Жива се душа у њима није
видела ни чула. Као да су се ђермови сами покретали и терали
се да шкрипе.
Насип је постепено губио на висини и изједначавао се са ни-
воом тла. Губила су се и дворишта. По путу се помаљала трава,
одузимала му парче по парче утабане земље и претварала га у
путељак. Нигде ни једног брда; равница у недоглед.
Још који корак и насипа је сасвим нестало. Заменила га је
трава. Пут се још којих десетак метара једва назирао, а онда се у
трави потпуно изгубио.
Кости су се стегле груди. Није смео да подигне главу: знао
је шта га сад чека. Хватао је ваздух отворених уста и уз помоћ
дубоког дисања покушавао да прикупи снагу. Између стрепње
и панике танка је граница. Силом се натерао да подигне поглед.
Не, стрепња га није изневерила: у даљини се једва, али ипак, на-
зирала контура светилишта. Удар панике сасече му дах. После
овога, ништа га више не може изненадити. Протрљао је очи и по-
ново погледао издајничку даљину, молећи се да се вара. Узалуд.
Ван сумње, било је то оно исто светилиште које је видео у сну.
Осећао је како му у грудима и глави бесни бура.
Да иронија буде већа, свуда око њега владао је мир – идила, рек-
ло би се. Небо је било до пола тегет, од пола зелено, а при дну хо-
ризонта, на самом истоку, бледожуто. Сунце се очигледно спре-
мало за још један блистав дан; који тренутак касније, из равнице
је стидљиво помолило крајичак свог пламеног чела и задрхтало
пространством.
Кад га је прошао први ужас, постаде му хладно. Више пси-
хички. Додуше, тако би било и да није било страха. Тако увек
бива кад се јутром пробијају први сунчеви зраци. Ваљда осећамо
потребу за сном и потребу да смо будни у исто време и од недо-
статка енергије утрошене на борбу те две супротстављене по-
требе осетимо зиму. Мада, у Костином случају, страх никако ни-
је могао да се занемари.
Скренуо је улево, нешто раније, са замишљеног пута. Терен
се успињао. Решио је да у светилиште уђе са његове задње стране.
Прилазио му је с бока. Обасјано раним сунчевим зрацима,
цвеће се будило, оно ниско, ситно пољско цвеће кога је памтио
из детињства, црвене и жуте боје, прошарано браонкастим, не
много тврдим трњем. Јутарња роса искрила се по још увек скупље-
ним латицама цвећа и трави. Од ње, обасјани косим сунчевим
зрацима, цвеће и трава су изгледали као да је по њима нападало
иње, као да је почео да их завејава снег, па се предомислио. Да ни-
је имао дубоке чизме, вероватно би му ноге биле потпуно мокре.
Осврнуо се. За њим се кроз траву јасно оцртавао неправилан,
таман траг. Ноћ је у тој тами још увек боравила, иако је свануло.
Ушао је у једну од дугих сенки коју су бацали камени стубови.
Стресао се од хладноће и пожурио да се што пре домогне Сунца.
Ван сенке поново је све било у реду. Грејала га је топлина
Сунца од које је осећао трнце испод капака. Уместо да буди, рано
Сунце увек успављује. Мада је Костина поспаност имала и други
узрок. Целе ноћи тешко да је ока склопио. Летео је без циља, без
слетања. Само мрак, небо посуто звездама и тамни обриси пре-
дела испод. То је могла само Хелена да разуме. Његову потребу
за лутањем, када га немир обузме.
Светилиште је изгледало много веће него што се чинило из
даљине. И није наликовало разрушеном римском колосеуму ког
је видео у сну. Ипак је више сличило Стоунхенџу, само што није
имао оне камене блокове поврх стубова. Трава око њега је била
много виша и гушћа. Убрзао би корак, да му је дозвољавала. Да
се кроз њу хода, било је све мучније. Зашао је у полукруг стубова
и, гоњен неком сабласном знатижељом, присилио се да појача
снагу како би савладао траву и што пре дошао до центра. Хлад-
ноћу у њему сменила је унутрашња ватра. Што је био ближи мес-
ту где је требало да су бетонске плоче жртвеника, ватра му је све
више жарила образе и обузимала тело које је испод кожне јакне
натапало кошуљу знојем. Просто су му гореле уши.
Светилиште је заиста било огромно. Са стубовима високим
десет метара, у пречнику је имало и свих педесет.
Најзад је кроз траву угледао плоче. Њихова равна површина
приметно се беласала. Кад им је пришао осетио је олакшање: као
да му је камен пао са срца. На горњој плочи није било никога. У
ово време никога није ни требало да буде. Намерно није хтео да
мисли на вече. Од силне стрепње и напетости, којих нагло не-
стаде, осетио је такву малаксалост и губитак снаге, да је морао
да седне. Већа је плоча имала у пречнику близу десет метара, а
мања око три. Попео се на жртвеник и сео на мању плочу. Опи-
пао је руком. Није била од бетона као у сну. Обе су, и мала и ве-
лика, биле, као и стубови, сачињене од камених блокова прециз-
но изрезаних и послаганих један уз други. Видело се да неко о
њима води рачуна (за разлику од околне траве). У пукотинама
спојева није било ни травки ни маховине, упркос земљи у коју се
претворила прашина нанета ветровима.
Коста осети да га умор све више обара. Или је то можда ово
камење чинило да се тако осећа? Боље ће бити да се увуче у свој
једнокрилац и да мало одспава. Да, то би било паметно. Још
ако то потраје до заласка Сунца… После ће видети на чему је.
Сан је најбоље средство против ишчекивања. Скраћује време и
скраћује муке.
Устао је и позвао једнокрилац. Легао је у њега и навукао за-
сторе. Подесио је температуру на осамнаест степени и на толико
сати тајмер за буђење.
Једнокрилац се уздиже десетак метара изнад светилишта,
удаљи се мало од њега и пређе у стање невидљивости.
Склупчан испод покривача, Коста је покушавао дубоким
дисањем што пре да утоне у сан. Али му није ишло. Сувише се
накупило узбуђења тог јутра. Мисли које се роје тешко је пре-
вести у мировање. Копкало га је нешто. Нешто му није давало
мира. Било је много тога чудног у ономе што је видео. Не само
то што је све и било и није као у сну. Можда што нигде није при-
метио живе душе, иако су куће у близини? Сељаци би требало
рано да ране? Не, није то. Вероватно су у питању сељаци који се
касније буде. Раскрилио је мало завесе и погледао испод. Тамни
трагови отресене росе које је оставио за собом и даље су се јасно
оцртавали у трави, иако је Сунце већ одскочило изнад хоризон-
та. Да није то? Не, нема везе, Сунце још није стигло да загреје
ваздух, почетак је октобра, друго је у питању. Чекај! Птице? Да,
птице! Слетео је у само свитање, а птице се пред зору прве буде,
прве је осете. После цвркућу и чаврљају до самог смираја дана.
Да, ниједну није чуо! Птица уопште није било. А ни касније, кад
је Сунце већ одскочило, нису се појавиле. Ни инсекти се нису чу-
ли. Ни осе, ни мушице, ни пчеле. Скакавци нису скакали. Поди-
гао се и укључио спољне микрофоне. Ослушкивао је. Мук. Тиши-
на. Нема инсеката. Ни најмањи зуј. Ничега нигде унаоколо! Ко
онда опрашује цвеће? Оно не може само од себе да се множи и
цвета? Повећао је микрофонима у авиону осетљивост и ширину
хватања звукова. Ништа, апсолутно ништа, ни најмањи шум!
Као у сну. Чак ни ветра нема. Ни оног најслабијег који је једва
приметно струјање ваздуха. А доле делује све тако природно и
животно! Боже, ако је стварно ово сан, ако све ово сањам, онда је
и живот сан, заправо његова фотографија, његов ухваћени трен
натеран да постане непомичност, живот без животне топлине,
сивило. Не, не, није сан.