Слике у даљини

Вјекослав Вукадин ”Кућа пуна слика”
Српска књижевна задруга, Београд, 2009.

Овај српски писац већ двадесет година живи и ради ван отаџбине, а последњих петнаест станиште му је у Холандији, у Ротердаму. У српској заједници у дијаспори знају га као некога ко активно ради на очувању српског језика и културе, подучавајући децу наших исељеника, организујући бројне књижевне радионице, трибине, књижевне вечери…

Завршио је студије српскохрватског језика и југословенске књижевности. Песме, лирске записе, есеје и књижевне критике објављивао је у многим књижевним часописима и листовима, а његови радови заступљени су у бројним зборницима и антологијама савремене поезије. Објавио је и књигу Завичај, у даљини (Избор из поезије српских писаца у западноевропском расејању) 2002. године у Београду, из чијег увода сазнајемо састављчеву намеру, али уједно и оно што овог писца умногоме обележава: ”Ријеч-двије о наслову ове антологије. Њега треба схватити дословно и, притом, на више начина. Завичај, у даљини – утолико што завичај јесте далеко, али и утолико што та даљина, и туђина, с време-ном, и сама постаје неком врстом завичаја; у оба случаја је језик – онај матерњи, дакако – истински завичај пјесника, којег су околности, мука, а најређе властити избор, упутили на далеке и туђе стазе. Језик је онај завичај који пјесник, и свако од нас, може понијети са собом, завичај из којег никад не можемо отићи”. Песник, а поготово песник у туђини, значи, живи једино у језику. Песма је оно што га покреће и, како Вукадин каже, ”у хладној нигдини представља једини мој смисао због којег истрајавам”. О Вјекославу Вукадину нам много говори и његов често цитиран и важан аутопоетички исказ: ”У овом животном шаренилу пјесник сваког трена напаја своја чула. Захвалан животу на подареним плодовима, пјесник узвраћа пјесмом – сликама утисака о ономе што је доживео као стварност или као неразговјетне имагинације. Пjесник је увијек окренут свијету, ко Нарцис глаткој, стакластој површини језерске воде, у којој огледа своју душу, палуцави језик маште. Као плод те загледаности, из пјесника израста пјесма, бијела и чиста, црним словима записана. Могу се наћи и чудна растиња – пјесме у боји. У њима наслућујемо укроћене звукове, врискове, отиске пољубаца, лахурасте снове, љепоту игре и опасност оличену у слици живота. Захваљујући својим духовним антенама пјесници могу на екранима своје подсвијести имати пријем свих ванземаљских и ванвременских програма. Јасно могу видјети слике далеких светова, примити поруке богова. Могу летјети крилима бијелих анђеоских метафора. Успостављају везе с покојницима. Као да су били присутни у далекој прошлости – препричавају свјежа сјећања. Пјесник провири прије свих у будућност, и најмање се задржи у садашњости, стога је и недокучив времену у коме само тјелесно борави.”

Вјекослав Вукадин је објавио следеће збирке песама: Наслоњени на небо (Сарајево, 1978.); Пјешчана лира (Сарајево, 1980.); Пчела на рани (Сарајево, 1983.). Остала дела: ”Дјевојчице и дјечаци” (Игроказ, два издања, 1984. и 1989.); ”Весели бус” (Игроказ, два издања у истој години, 1987.); Тумач тренутка (”Младост”, Београд, и ”Унирекс”, Никшић, 1994.); Медаљони са Сјеверног мора (”Српска књига”, Рума, 2001.), а у издању Српске књижевне задруге, 2009. године, изашла му је књига поезије, под називом Кућа пуна слика.

* * *

Као и у претходној збирци Медаљони са северног мора, Вјекослав
Вукадин се и у својој новој књизи Кућа пуна слика представио прво избором из претходних песничких остварења, која су уједно и називи циклуса: „Наслоњени на небо” (6 песама), „Пјешчана лира” (10), „Пчела на рани” (8), „Тумач тренутка” (16), „Медаљони са сјеверног мора” (14), да би завршио новим песмама у два циклуса: „Кућа пуна слика” (34) и „Сонети” (5).

Прве збирке и циклуси Вјекослава Вукадина језички су сажети, скоро шкрти у обраћању читаоцу. У збирци (циклусу) „Наслoњени на небо” песник говори о спознаји себе кроз песму, али нам више од тога не објашњава. Његов свет метафорички је исликан, брз. Он нам допушта да створимо сопствену слику неизостављајући при томе своју емоцију, оно што га је нагнало да напише то што је пред нама. У почетку он говори углавном о свом поетском искуству, о доживљају себе кроз поезију и доживљају поезије кроз себе. Песник је ”блажен” у потрази за светлошћу, он увек корача средином. Ипак, већ у следећој књизи, у ”Пешчаној лири”,од поља неизмерја, тумач цветова и песка постаје свестан да с кажипрстом на челу мора да одмерава кораке. Он мора да пусти да прође претеча, да прати траг и да из наученог створи оригинално. Сентиментално се осврћући на младост, враћајући се да би се пронашао у сазрелом себи, он на мапи тражи родно место између кружића. Већ сада он се прелама између старог и новог. Завичај му је дубоко у свести, у сећању, читав надограђени свет попут сна кога препричавамо избија у језику. Зато је песник у песми нај-сигурнији, реч му је заклон, али и секира, он је господар, али и штићеник. Сугребљиви пси и гатке, сви који су му ”судбину припремали”, који су грешку чекали, не могу му ништа у песми.

Наредна збирка (циклус) „Пчела на рани” развија дотадашње песникове преокупације. Он се отискује ка бесконачној црти и пре свих сванућа каже: „Далеку птицу призивам,/ да се куне мојим местом, као мојом домовином:/ ту је научила дефиницију гнезда.” Он је тренутно у прикрајку завичаја, где је све пуно жита, благостања. Мешају му се мисли о човеку, с предодређеношћу људског пута. Човек је одређен местом, бојом коже, мува се безглаво кроз шуму тражећи јутро, или и неку привидну светлост дa га из те шуме изведе. Савремени човек је добро истрениран. Открића нас чине бољима, мисли песник, тако се устаљени параметри дограђују и мењају, иако се све понавља, а „само су корифеји нови”.