Слике у даљини

„Тумач тренутка” је ангажованији, песник трага за решењем енигме, док истина „таји и бајати, чело му на нишану држе” и нема коме да се жали, јер више нема чуда. Више је речи у песнику,
али оне су мудро пробране, а понављања попут „не би му било равнога, не би му равнога било”, „ништа чудо није, нарочито чудо није” јер се он не би знао снаћи у том чуду, како сам каже у песми „Златно руно”, ефектна су и крају песама дају додатну снагу. Ова песникова размишљања на неки сентиментални начин повезују нас са сопственим искуствима: „Раседлавам друга као коња,/ мислећи да рже / ту негдје – крај срца”. Тамо где су му сви окренути леђима међу својима је и не сналази се у раскоши, у молитви, у чуду, већ само у разговору с човеком, ако га икад сретне, песник може да живи. Од три изабрана круга за ову књигу, други почиње пребирањем по осушеним травама у хербаријуму, врстама лековитим и отровним које је неко пажљиво изабрао и поређао их баш тако да песника врате у детињство, у младост, а то га „чини лаганим”. Писац слика портрете дана, неба, пред-
стављајући, у ствари, увек унутрашњег себе. Вукадинова интересовања проширена су искуствима, и о њима сада пише одлучније, поручујући човеку: „окрени се себи”.

Као једини логични наставак ове приче о сазревању следе ”Мудре строфе”. Занимљиво је песниково играње латинском мудрошћу, сјајно направљене риме уклопљене с овим мртвим језиком дају нови призвук самој поруци, а она је, провучена или експлицитна, увек ту.

У „Медаљонима” писац је тематски али и језички оширнији. Згрчене поруке у метафорама из почетних песама сада су објашњене. Песник се више бави људима, светом, мање собом, мање питањима поезије ( „Канибал” „Ломача мудрости”). Он осећа стање свог народа у песмама „Европски мађионичари” и „Неподесна гора” ( „Траје одбројавање одабраном кривцу / хајдук је још у
гори!/ А гора неподесна”) и ставља до знања да зна зашто је све тако, да би затим кроз речи мајке (”све ће ово бити лане, све ће бити једно спомињање”) завршио овај избор и увео нас у своје
нове песме, у ”Кућу пуну слика”. Аутор ове књиге сада је самосвеснији, сигурнији, отворено поручује, предаје нам своје сазнање. Његове поруке су моралне, забринуте за човека, за земљу. Уосталом, песник је онај који целим својим бићем осећа околину. Првом песмом у новој књизи он одмах истиче да до смисла песме води мноштво путева, поручује нам да то треба на тај начин да схватимо и прихватимо. Он се поставља тако да се подразумева да ће свако видети у његовим речима оно што му је блиско. Вјекослав Вукадин прати свој унутрашњи глас који га води извору, прецима ( „Првобитна слика”).
Гонету о постанку, свестварајућу силницу оцртану у камену приближава нам у минералном огледалу у коме треба да препознамо своје првобитно лице. Вукадин се усуђује да нас храни рецептима својих искус-тава. Он нам не оставља простора за било какве нејасноће, све је одређено и експлицитно речено. Играмо додељене улоге у нововековној драми и свако добија прилику („Глумци”). Нимало нисмо у недоумици шта је по песничком рецепту направљено.
А песник… Он резигнирано размишља о путу ка последњој станици, прихватајући неминовност тог пута, са свим тешким пртљагом и неоствареним жељама. Зато велича радост, смех, обичне, а данас тако необичне и ретке ствари: „обичан корак је најсавршенији лет”, треба „препознати пјев птице”, уживати у садашњем ”на јединој земљи”. Песник се људима обраћа строго, јер је зачуђен њиховим тежњама које су првенствено материјалне. Забринут је за таквог човека. Вероватно зато следе две прозне песме (мисли) – о суштини проживљеног, о томе како „гласну светлост”, ону за којом је трагао од своје прве збирке, виде само духовне очи, очи оног песника чија мисија јесте у томе да нам то каже. Људи заборављају суштину, у дневним сликама се губе, потрошачки дочекујући своја јутра. Заборављају људи да је тек на снижењу све по реалној цени, да умор дана не може да се излечи у сну. После ноћног наставка дневног сивила трагови остају на лицу. Дан је дефинитивно за песника сив, отужна је збиља, али ноћ и сан некада доносе и радост. Сан је такође раскошна сликовница, а докучени смисао је химна испевана ”сировом” живо-ту у коме се мешају и додоле и анђели, а сви славе живот и пре свега плодност.
Песниково бављење суштином у новој књизи води га првенствено у размишљања о смрти, о човековом крају у свету који је направио базличним и сивим. У том свету мало је вредности на које можемо да се ослонимо. Кућа је једна од тих вредности, место подједнако важно као и гроб, јер то нам је природно дато, то је наша суштина, све остало, и добро и зло, људи су измислили. Правда и истина у том поретку чине му се недокучивима. Остају нам само успомене, парчади људскости.
И у тренутку спознаје, лудила, смрт као извесност руши материјално, песника савладава лудило у једној од најбољих песама ове збирке: „Продао сам кућу старом знанцу, / злом суседу, / И окућницу, / дане оплакане, / црну срећу. / И дјецу сам дао приде / – све своје ранке, / косаре и дивурице; / тврд орах пред кућом / храстов гај бадњачки подмладак, / колијевку и успаванке. / Све сам продао, све – / прву и задњу стопу. / Ништа за помен нисам оставио. / Распамећен / – оставих му и гробље.” Након ове песме песник је по-стао рефлексивнији. Сунце и истина постају појам и из „даљине грију” хранећи наду, али мисли о смрти и даље су свеприсутне ( „Животна кривуља”, „Име”). Чак и у завршним песмама, пре него што се отиснуо у форму, он се носталгично сећа обећане бајке из младости и како се тада „жудило за лепотом”, али каже да „времешног грешника покрећу и сад прољећа”.

Одлазак у форму за песника се чини као својеврсна врста изазова. Он је још увек недовољно развијен и проживљен у правилима које она прописује да би нам у потпуности пружио све што сонет може да искаже. Његов сонет је понекад „лаган” ( „Сонет о мору”), а у већини су садржане поука и порука, као констатације песника који све „види” ( „Сонет о историји”, „Научна мисао и догма”). Целу збирку Вукадин завршава неочекивано, сонетом у шестерцима: „Све под небом што је / у сунчаном кругу / Сви обли-ци, боје /Творе песму – дугу…/ Сва поетска руха / С биљегом су духа”, који нам не остављају много простора за закључивање.

Посматрајући песнички развој Вјекослава Вукадина примећујемо снажну тематску градацију, али и промену израза. Збијени језик младог песника развија се у некад свезнајуће прозне реченице. Али и то је све део песничког сазревања. Искуства која стиче у себи он у језику предочава нама, исто као и Нарцис, који загледан у своју душу види у њој све оно што песмом каже. Зато песник мора да се равна према себи – песма је „љепотица без шминке” и не треба је облачити у хаљине неприродних боја.