Писмо команданту хрватске војске Мемићу

(Оригинал у: VII, Војни архив, АНДХ, К. 61, рег. бр. 11/5–1)

Приликом доласка на Зворнички сектор обавештен сам о дета-љима разговора које су водили са Вама и Вашим гг. официрима моји официри, старешине српских четника.

Уверен да Вас појединци и јавност криво обавештавају о нашем устаничком покрету, па се штавише износе разне неистине о нама сматрам за дужност да Вас о појединим стварима обавестим.

Наша народна трагедија је дошла само услед узајамног непо-верења и жеље да се руши све оно што је српски народ извојевао, после вековних и крвавих борби не само за себе него и за Хрвате и Словенце, а поготово за муслимане у Босни и Херцеговини и осталим крајевима. Неколико смо се деценија препирали око тога чији су муслимани, а они данас показаше да су по својим осећањима и раду, као и крволоштву, Турци.

У прошлом светском рату, за наше заједничке идеале правде, слободе и једнакости, дао је мали српски народ око милион и двеста хиљада живота. Како на фронтовима, тако и у позадини и тада су нам се као права небраћа показали Хрвати, а поготово босански шуцкори. Гробља по јаругама, планинама и шумама босанским и око интернирских логора видни су сведоци шта смо и у позадини претрпели од небраће. Ипак смо 1918. године прешли преко свега и примили крвнике своје за браћу, наивно верујући да ћете то разумети и заједнички прегнути на унутрашњем уређењу наше заједничке, нове државе, а за бољу и лепшу будућност свих нас.

Као и кроз дуге векове, преварили смо се и за време 23 године нашег заједничког живота, а поготово после наше заједничке пропасти којој су само и једино придонела небраћа.

Усташка држава је ставила ван закона око три милиона Срба и пожурила да нас што пре обезглави, а онда и уништи. То је зло-
чин нечувен у историји човечанства. Они, који су по пет пута дне-
вно клањали и молили се Богу и они који су клечали по црквама
и читали безбројне литаније, показаше да немају ништа зајед-ничко ни са Богом, Христом ни Мухамедом. Многи притворни
јагањци посташе преко ноћи најкрволочнији вукови, а доју-черашња назови браћа, показаше као највећи затирачи свега што је српско. На нашу љубав одговористе нам мржњом, на наше братско поштовање одговористе нам злочинима, каквих нема равних ни у мрачним временима старога и средњега века.

Према званичним подацима, које су нам доставили Немци из Београда, до краја месеца августа, побијено је, спаљено и уништено на Вашој територији двеста осамнаест хиљада Срба. У обзир не долазе касније мученичке жртве, ни они официри, војници и грађани који су побијени за време од 6. априла па до наше војничке капитулације. Истребљивали сте нас на свакоме кораку и нова покољења причаће о језивим злочинима, а хроничари ће исписати најкрвавије и најјезивије податке о томе.

Из заплењених архива сазнали смо шта нас је још чекало. Из ухваћених телефонских и телеграфских наређења увидели смо шта би нас снашло да кукавички одложимо оружје. Нижу се све нова и нова документа, због којих треба да се стиди цео хрватски народ, а да не велим за муслимане које и не сматрамо за народ него за фанатизовану масу која би исто тако клала католике као што је чинила са нама, јер нас подједнако сматрају каурима – неверницима. И сутра да само то хоћемо, послужили би нам као оруђе у истребљењу Хрвата, а ми то никада нећемо учинити.

Српски се народ увек борио само за слободу и своју и туђу и за истину и правду. Због тога нас нико неће ни уништити. За један једини дан један усташа је знао да покоље толико Срба колико у устанку није нагинуло за цело време наших борби. Наше су шуме и планине, наше су стазе и богазе, нама је још једини спас у организованој и систематској борби, јер више не можемо веровати онима који данас воде несрећни хрватски народ под паролом: Све Србе треба истребити. Друмови ће пожељети Срба! И верујем да хоће, али побијених Срба, а не Срба бораца и усталаца да бране само животе своје и најмилијих.

Одмах после капитулације, наређено ми је да кренем на бом-
бардеру у иностранство. Одбио сам то и тако заменио краљевски ручак у Лондону са оброком мојих храбрих четника, а меку пос-
тељу често каменом под дрветом. То су ми налагали моја прош-
лост и моја част човека, војника и сина овог напаћеног народа. У прошлом рату сам провео три и по године на робији као југо-
словенски националиста. У мојим књигама, у којима сам то опи-сао, величао сам нашу братску љубав и слогу, често прећутавши све оно што је могло да изазове нова трвења међу нама. Али надање да ће све бити боље било је узалудно. Ви, које смо волели као рођену браћу, које смо мазили и протежирали, одликовали и унапређивали у свакоме погледу постасте нам небраћа из првих дана прошлог рата.

Истина је горка. Нама је и прегорка, и последице тога разо-чарења биће неминовне…

О језивим злочинима над нашим народом написане су већ књиге и разаслате на све стране света. Знајте да се и сами Немци и Италијани згражавају над тим и многи хуманисти у њиховим земљама вапију за осветом и правдом. Поделили смо се свуда на борце за слободу, за најосновнија права човека да живи под сунцем и на крволоке и издајнике. Једном се човек рађа, живи и мре. Ми то врло добро знамо, али сте то требали и ви да знате, који се борите против нас и под чијом су командом људи које водите да изгубе животе, не знајући ни сами зашто се боре.

Док у сваком нашем борцу пламти дух Карађорђа, код вас су ретки који се сећате борбе мученичког Матије Губца, а камоли да му следујете. Напали сте на обезоружани и преплашени српски народ, на нашу невину дечицу, мајке сестре наше, попалили сте домове наше и порушили светиње наше, ви који сте у последње време затрубили о некој хиљадугодишњој култури. Па да је и постојала, довољно је један дан истребљења и мучења српског народа да вас будући векови и нова покољења забележе у историји човечанства као највеће вандале и крволоке.

Болови су наши неизмерни. Јецај ситне дечице, вапај ојађених удовица и сиротица вапију до самог неба, а тим више се стежу наше песнице и јача жеља за праведном осветом. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили и фотографисали моји четници и њихове вође.

Убајали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и ру-
ке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши су одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих провлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе србских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима унутра.

Па зар после свега овога може бити говора о томе да верујемо онима што још воде хрватски народ? Па зар и сада да будемо наивни као и кроз цело време нашег заједничког живота у нес-
рећној Југославији и да поверујемо да се крвници српског на-рода кажњавају? Не можемо, господо и небраћо који вас воде и наређују вам. Ми смо имали горких искустава и са хрватском војском. Један командант је плаћао 50 динара усташама за сваку запаљену српску кућу и за сваког Србина кога пред њим закоље иза врата. А код мене живе стотине заробљених хрватских вој-ника као код својих кућа. Бог ми је сведок да се исти сада осећају слободни и као људи који су били слепи и прогледали. Ако желите послаћу вам и њихова имена и писма која можете пос-лати њиховим породицама. Да се већ једном свуда зна да ми не кољемо заробљенике као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом и како ви и Турци радите са нашим погинулим и рањеним друговима.

Ми увиђамо да нам више заједничког живота нема. Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у вашој средини налазе и који вам и дају наређења да то и учините, у циљу истребљења српског народа.

Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри и прваци хрватског народа преко ноћи се удружисте са лепим друштво. Са Циганима-усташама том новом аријевском расом.

У својим новинама назвали сте ме Вођом комунистичке и раз-
бојничке банде. Да нисам комуниста никада био то ми моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојника најбољи је доказ што се борим са мојим храбрим четницима против разбојника, злочинаца и крволока. Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи ни на светло дана. Уколико још преживи своју човечанску и националну срамоту.

Од вас самих, војничких старешина и војника, зависи да ли
ћете у последњем часу, почети да перете срамоту са хрватског на-рода, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете ни ви, ни хиљаде будућих покољена, као ни језуитска и од Христа отпадничка класа. У покољу српског народа учество-
вало је најшареније друштво у свештеничким мантијама, усташ-
кој униформи, феслијама и дроњавим циганским оделима. Удру-
жише се криж и дин, поклоници Криста и Мухамеда и безверци да нас сатру и униште. На нашој је страни Бог, правда и истина, бо-
римо се за најсветије идеале човечанства, па ћемо и победити.

Мајор Јездимир С. Дангић, с. р.
Положај, 30. октобар 1941. године