Србофобија као политика

Иако је Трибунал у Хагу донео ослобађајуће пресуде Насеру
Орићу и Рамушу Харадинају (награђујући их за злочине над
Србима), влада у Београду је наставила понижавајућу сарадњу
са овим ad hoc америчким судом – и депортовала Радована
Караџића у Хаг 30. јула у 3 и 45 изјутра.
Демократски Гестапо је киднаповао Радована Караџића у
петак, 18. јула 2008, а службено га предао Савету за националу без-
бедност Републике Србије 21. јула. Приликом одмазде Караџићу
је одузет лаптоп са 50 дискова, са текстовима на којима он темељи
своју годинама спреману одбрану. Специјални суд, међутим, није
учинио ништа да се Радовану Караџићу врате одузете ствари,
односно омогући му испуњење права на одбрану.
Против Караџића, првог председника Републике Српске (и
Ратка Младића, ратног команданта Војске Републике Српске),
Трибунал је подигао оптужницу за “почињени геноцид” 25. јула
1995 – откада се крио све до хапшења. До изручења Трибуналу
Караџић је био смештен у притворску јединицу Специјалног
суда у Београду, суда који упорно периферизира право на правду
српским жртвама.
Лишавањем слободе Радована Караџића српска Влада није
показала једино безпоговорну и константну кооперативност
(у складу са Законом о сарадњи са Међународним кривичним
трибуналом за бившу Југославију и нескладу са свим другим
законима) већ и приљежност у остваривању америчких нацио-
налних интереса изван САД. Наиме, Караџића није само потра-
живао Трибунал већ је, следствено НАТО-пентагонској конкви-
сти, он у одсуству осуђен и у Америци да жртвама рата из БиХ
надокнади одштету од 4,5 милијарде долара (?!). То је и разлог
више што се поводом хапшења први огласио и некадашњи
специјални изасланик председника Америке за Балкан, Ричард
Холбрук, поздрављајући успех српске Владе – истичући да ће
Караџићу најзад бити суђено “у Хагу или Београду, иако би било
боље у Хагу”.
Бела кућа је саопштила да је Караџићево хапшење “показало
приврженост Србије поштовању обећања”, оптужујући бившег
председника РС што није спречио на хиљаде силовања мусли-
манки у присилним смештајима те успостављање концентраци-
оних логора у Босни (??). Колико је ова холивудска оптужница
убедљива потврдио је и Алија Изетбеговић у исповедању Бер-
нару Кушнеру, признавши да је прича о логорима представљала
маркетингшки трик за придобијаље светске јавности (B.
Kouchner: “Les guerriers de la paix”).
Несумњиво, америчка националистичка и популистичка
политика користи сваку прилику да затамни део своје неслав-
не историје из Другог светског рата. Амерички војници су у
Европи, до краја 1945. извршили 17080 силовања, међу којима је
најмлађа жртва имала три године (Robert Lilly: “Taken by Force:
Rape and American Soldiers in the European Theater of Operations
during in the World War II – England, France, Germany 1942-1945”).
Искуство, пак, у отварању концентрационих логора Амери-
канци су потврдили 1942. када су у њих сместили 120000 својих
суграђана јапанског порекла, да би се преживелима Конгрес
извинио тек 1988. а председник Буш им отпослао чек на 20000
долара (?!) 1992. године.
Очито, само они који болују од политичког дилетантизма
и моралне лености могу да испуњавају захтеве америчке – ан-
тихуманистичке, расистичке и антихришћанске – политич-
ке администрације. Кривци за програмирано декомпоновање
Југославије, “за рат у Босни који је био рат Америке у сваком смислу”
(сер Алфред Шерман), за трећи геноцид над Србима у двадесетом
веку, за сатанизацију, агресију и бомбардовање Срба забрањеним
уранијумским пројектилима 1995. и 1999., те кривци за рецидивно
примењивање Хитлеровог споразума из 1938. како би се Србима
ампутирали Косово и Метохија 2008. – САД ни по чему нису за-
дужиле српску Владу да брани америчке национале интересе.
Одбор за одбрану слободе и права ће, у име цивилизацијских
принципа, наставити са ширењем истине о једином суду у свету
против правде, америчком Трибуналу у Хагу као што ће све
одлуке произишле из изопачене делатности овог правног мон-
струма (до сада је 45 Срба осуђено на 718 година затвора) упи-
сивати у кривичну одговорност Европске уније и Сједињених
Америчких Држава.

У Београду, 30. јул 2008.
Одбор за одбрану слободе и права
Предраг Р. Драгић Кијук, Председник