Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Миливој Сребро
Крајина је пала, маске такође
Ако су деведесете године биле за Србе “дуго пропадање у бездан”,
Хрвати су проживели и доживели ту драматичну последњу
деценију 20. века на сасвим другачији начин : као “године патње
и славе”, као период болан али величанствен у којем је њихова
нација коначно испунила своју историјску судбину, укратко као
време голготе које ће се завршити величанственом апотеозом :
per aspera ad astra! Ова бљештава слика, помало патетична и на-
шминкана, слика коју је произвела и наметнула своме јавном
мњењу пропагандна машинерија Фрање Туђмана – “демијурга
хрватске независности” – није, међутим, сасвим без основа. Јер,
после жртава које су морали поднети у почетку југословенске
драме – сетимо се само призора из Вуковара! – Хрвати су успели
не само да заврше рат као прави победници него и да остваре
свој, како кажу не без поноса, “тисућљетни сан”: да коначно
формирају суверену и независну државу! Прву хрватску нацио-
налну државу у модерној историји, створену после више векова
живота под окупацијом, и после дуге – чак предуге! сада се то
јасно види – “југословенске епизоде”.
Та слика Хрватске – мале храбре земље задојене слободар-
ским духом, земље која је патила али и победила – није, по-
новимо, сасвим неоснована. Али, да би била истинита, или
барем ближа стварности, она се мора подвргнути значајним
корекцијама. Нарачито ако се погледа изблиза “друга страна
медаље”, оно што је вешта Туђманова пропаганда годинама
“гурала под тепих”, оно што је брижљиво сакривано “иза седам
брава” да се не би наудило репутацији Предсједника који је већ
за живота проглашен “живом легендом” и “оцем нације”. Под-
сетимо с тим у вези на неколико значајних детаља, уважавајући
при томе, наравно, сасвим легитимна права хрватског народа
на самоопредељење и на формирање сопствене националне и
суверене државе.
Primo. Не може се захтевати безусловно поштовање сопстве-
них националних права, макар и сасвим легитимних, а при томе
оспоравати та иста права једном другом народу! А то се управо
Одбор за одбрану слободе и права Удружења књижевника Србије
Србофобија као политика
Иако је Трибунал у Хагу донео ослобађајуће пресуде Насеру
Орићу и Рамушу Харадинају (награђујући их за злочине над
Србима), влада у Београду је наставила понижавајућу сарадњу
са овим ad hoc америчким судом – и депортовала Радована
Караџића у Хаг 30. јула у 3 и 45 изјутра.
Демократски Гестапо је киднаповао Радована Караџића у
петак, 18. јула 2008, а службено га предао Савету за националу без-
бедност Републике Србије 21. јула. Приликом одмазде Караџићу
је одузет лаптоп са 50 дискова, са текстовима на којима он темељи
своју годинама спреману одбрану. Специјални суд, међутим, није
учинио ништа да се Радовану Караџићу врате одузете ствари,
односно омогући му испуњење права на одбрану.
Против Караџића, првог председника Републике Српске (и
Ратка Младића, ратног команданта Војске Републике Српске),
Трибунал је подигао оптужницу за “почињени геноцид” 25. јула
1995 – откада се крио све до хапшења. До изручења Трибуналу
Караџић је био смештен у притворску јединицу Специјалног
суда у Београду, суда који упорно периферизира право на правду
српским жртвама.
Лишавањем слободе Радована Караџића српска Влада није
показала једино безпоговорну и константну кооперативност
(у складу са Законом о сарадњи са Међународним кривичним
трибуналом за бившу Југославију и нескладу са свим другим
законима) већ и приљежност у остваривању америчких нацио-
налних интереса изван САД. Наиме, Караџића није само потра-
живао Трибунал већ је, следствено НАТО-пентагонској конкви-
сти, он у одсуству осуђен и у Америци да жртвама рата из БиХ
надокнади одштету од 4,5 милијарде долара (?!). То је и разлог
више што се поводом хапшења први огласио и некадашњи
специјални изасланик председника Америке за Балкан, Ричард
Холбрук, поздрављајући успех српске Владе – истичући да ће
Караџићу најзад бити суђено “у Хагу или Београду, иако би било
боље у Хагу”.
Бела кућа је саопштила да је Караџићево хапшење “показало
приврженост Србије поштовању обећања”, оптужујући бившег
председника РС што није спречио на хиљаде силовања мусли-
манки у присилним смештајима те успостављање концентраци-
оних логора у Босни (??). Колико је ова холивудска оптужница
убедљива потврдио је и Алија Изетбеговић у исповедању Бер-
нару Кушнеру, признавши да је прича о логорима представљала
маркетингшки трик за придобијаље светске јавности (B.
Kouchner: “Les guerriers de la paix”).
Несумњиво, америчка националистичка и популистичка
политика користи сваку прилику да затамни део своје неслав-
не историје из Другог светског рата. Амерички војници су у
Европи, до краја 1945. извршили 17080 силовања, међу којима је
најмлађа жртва имала три године (Robert Lilly: “Taken by Force:
Rape and American Soldiers in the European Theater of Operations
during in the World War II – England, France, Germany 1942-1945”).
Искуство, пак, у отварању концентрационих логора Амери-
канци су потврдили 1942. када су у њих сместили 120000 својих
суграђана јапанског порекла, да би се преживелима Конгрес
извинио тек 1988. а председник Буш им отпослао чек на 20000
долара (?!) 1992. године.
Очито, само они који болују од политичког дилетантизма
и моралне лености могу да испуњавају захтеве америчке – ан-
тихуманистичке, расистичке и антихришћанске – политич-
ке администрације. Кривци за програмирано декомпоновање
Југославије, “за рат у Босни који је био рат Америке у сваком смислу”
(сер Алфред Шерман), за трећи геноцид над Србима у двадесетом
веку, за сатанизацију, агресију и бомбардовање Срба забрањеним
уранијумским пројектилима 1995. и 1999., те кривци за рецидивно
примењивање Хитлеровог споразума из 1938. како би се Србима
ампутирали Косово и Метохија 2008. – САД ни по чему нису за-
дужиле српску Владу да брани америчке национале интересе.
Одбор за одбрану слободе и права ће, у име цивилизацијских
принципа, наставити са ширењем истине о једином суду у свету
против правде, америчком Трибуналу у Хагу као што ће све
одлуке произишле из изопачене делатности овог правног мон-
струма (до сада је 45 Срба осуђено на 718 година затвора) упи-
сивати у кривичну одговорност Европске уније и Сједињених
Америчких Држава.
У Београду, 30. јул 2008.
Одбор за одбрану слободе и права
Предраг Р. Драгић Кијук, Председник
Удружење књижевника Црне Горе
Црна гора без чојства и јунаштва
После протестне књижевне вечери одржане у Подгорици, Удру-
жење књижевника Црне Горе огласило се саопштењем у ком
наводи да су се“људи из владе јавно одрекли чојства”.
“Да пред целим светом признају да се не питају у својој кући.
Да јуре по крвавом братском трагу гоњени бичем и туђим по-
вицима. Писци сматрају да су албански злочинци на тај начин
благословљени, да им је од Црне Горе дат највећи степен подршке
да погасе кандила у манастирима, растерају још оно мало нејачи,
и да црни орао зарије оба своја кљуна у прометејску џигерицу
целог српског рода”, наведено је у протестном писму УКЦГ-а.
Упоредо са књижевницима реаговала су102 доктора наука,
професора Универзитета Црне Горе који се не слажу и протестују
против политике која доводи у питање суверенитет Србије.
Политици је достављено и писмо групе младих интелектуала-
ца окупљених у организацији “Свободијада”, која је састављена од
људи из Црне Горе који су студирали и раде на неким од најбољих
светских универзитета.
“Уместо да Црна Гора буде прва која ће дићи глас против
самопрокламоване независности дела српске територије, она
се после дугог одлагања оглашавања по том питању срамно и
лицемерно ставила на страну оних који не поштују ни људске,
ни Божије законе”, наведено је у писмо ових младих интелек-
туалаца Политици. “То се није случајно догодило само дан
након подршке већине земаља света иницијативи Србије да се
Међународни суд правде изјасни о проглашењу независности
Косова и Метохије.
Овим је Влада Црне Горе несумњиво повредила све оне који
су били и остали за заједничку државу са Србијом. Она је не-
двосмислено показала и свим оним који су се искрено залагали
и гласали за независност колико је Црна Гора сада независна и
ко њом заиста управља.”
(Текст је преузет из Политике)